Najbliži predsednikovi ljudi

Savet za nacionalnu bezbednost imaju mnoge zemlje: Ruska Federacija, Turska, Izrael, Iran, Pakistan... Svakako najpoznatije telo koje nosi ovo ime je ono u SAD. Američki Savet je služio kao model za formiranje ovakvih tela u svetu, ali i drugih institucija unutar same Amerike (kao što su na primer Nacionalni ekonomski savet The National Economic Council, formiran u vreme Klintonove administracije, ili Savet za otaybinsku bezbednost Homeland Security Council koji je osnovan nakon tragičnih dešavanja od 11. septembra 2001. godine). Savet za nacionalnu bezbednost predstavlja najznačajniju ustanovu u Americi koja se bavi pitanjima spoljne i bezbednosne politike. Formiran je 1947. godine, donošenjem Zakona o nacionalnoj bezbednosti (The National Security Act), kojim su osnovani i CIA i jedinstveno Ministarstvo odbrane. Zakon glavnu ulogu Saveta za nacionalnu bezbednost vidi u “davanju saveta predsedniku, sa ciljem integrisanja unutrašnje, spoljne i vojne politike o pitanjima koja se odnose na nacionalnu bezbednost.” Iako zakon izričito kaže da su redovni članovi Saveta predsednik, potpredsednik, državni sekretar i sekretar za odbranu, vremenom je broj onih koji prisustvuju sednicama porastao. Kao savetnici (dakle, ne kao oni koji odlučuju) prisustvuju i šef CIA-e i načelnik Združenog generalštaba američke vojske. Otkad je, zahvaljujući Zakonu o reformi obaveštajnih službi i sprečavanju terorizma iz 2004. godine, uvedena funkcija direktora Nacionalne obaveštajne zajednice, on je postao taj koji je pored prvog čoveka sva četiri roda američke vojske (kopnenih, pomorskih i vazdušnih snaga, i marinskog korpusa) glavni “savetodavac” Saveta i samog predsednika. Na ovim sastancima su i predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost kao i šef njegovog kabineta. Uprkos mnogim kontroverzama od osnivanja do danas, Savet za nacionalnu bezbednost SAD postao je najpoznatije telo ove vrste u svetu. Kada u julu mesecu bude proslavilo šezdeseti rođendan, čak i “nevernim Tomama” će biti jasno da je ovo vitalno koordinaciono telo na pravom putu da “doživi stotu”. Posle velikog broja reformi, 30. januara 1989. godine tzv. Odlukom o nacionalnoj bezbednosti broj 1 (kojom svaki predsednik na početku mandata određuje kako će izgledati njegov Savet za nacionalnu bezbednost, a koju je potpisao tadašnji predsednik Yory Herbert Voker Buš) ustanovljen je novi sistem Saveta koji je traje do današnjih dana. Naime, u zavisnosti od vrste i složenosti pitanja koja se razmatraju, sastanci Saveta održavaju se na tri nivoa: na nivou rukovodilaca (The Principals Committee), na nivou zamenika (Deputy Committee) i na nivou članova administracije kojima je to gotovo svakodnevna obaveza, a koji su postavljeni na to mesto od strane različitih agencija i ministarstava vlade SAD (Policy Coordination Committee). Predsednik ima mnogo obaveza pa je potrebno da su ljudi koji se staraju o nacionalnoj bezbednosti SAD u njegovom najneposrednijem okruženju. Oni će svakog jutra “brifovati” predsednika o najznačajnijim dešavanjima na međunarodnoj i unutrašnjoj političkoj sceni. Naravno, tu je najvažnija uloga pomoćnika predsednika za nacionalnu bezbednost (ili popularnije, savetniku za nacionalnu bezbednost) i samom “stafu” Saveta. Oni svoj uticaj crpe iz činjenice da su i “fizički”, u odnosu na ostale aktere u sistemu nacionalne bezbednosti, najbliži samom predsedniku. Bez preterivanja se može reći, da je savetnik za nacionalnu bezbednost, “alfa i omega” spoljne i bezbednosne politike u SAD. Imena ljudi koji su do sada obavljali ovu prestižnu funkciju (Henri Kisinyer, Zbignjev Bžežinski, Brent Skoukroft, Kolin Pauel, Kondoliza Rajs) na najbolji način govore o tome. Predsednik ima isključivo pravo da odredi ko će biti ličnost na toj funkciji. Nijedan od komiteta Kongresa nema pravo rasprave ni “konfirmacije” te osobe, a ni pravo na eventualna “saslušanja”. Savetnik za nacionalnu bezbednost ne odgovara nikome osim predsedniku. Činjenica da savetnik za nacionalnu bezbednost ima kancelariju u Beloj kući, nekoliko koraka od ovalne sobe, znači da je on “najbliži predsednikovom uhu”, i još važnije, on je uvek tu, kad god predsedniku zatreba informacija ili savet. Državnom sektretaru, recimo, treba neko vreme da stigne iz “Fogi Botoma”, a sekretaru za odbranu još i više da dođe iz Pentagona, Viryinija. “Tužna sudbina” Vilijema Royersa, državnog sekretara iz vremena prve Niksonove administracije, tipičan je primer. Nedavna knjiga znamenitog američkog istoričara Roberta Daleka o Niksonu i Kisinyeru, pruža pravi uvid u to koliko savetnik za nacionalnu bezbednost može postati premoćan. Čak i u odnosu na samog predsednika. Da bi savetnik mogao da radi posao, na raspolaganju mu stoji “staf” Saveta za nacionalnu bezbednost. Od nekolicine ljudi koji su obavljali taj posao na početku stiglo se do stotinak i više ljudi. “Staf”, u stvari, obezbeđuje “mentalnu infrastrukturu” samom Savetu. U zavisnosti od okolnosti “staf” se uvek može prilagoditi i uvesti neku novu oblast kojom se bavi, ili pojačati bavljenje nekim područjem sveta koje je u tom trenutku od kritičnog značaja za nacionalnu bezbednost SAD. Tu se “razigravaju” sva scenarija koje neki događaj, koji je tada u žiži interesovanja, može imati. (Autor je asistent na beogradskom Fakultetu političkih nauka i piše knjigu o Savetu za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Američkih Država)