Kadeti tranzicije

Ni očiglednije vlade, ni više muka u njenom sastavljanju. Naposletku, Srbija je dobila vladu bukvalno u poslednjim minutima zakonskog roka. Zahvaljujući dobroj volji opozicije. Tako smo dobili drugu vladu Vojislava Koštunice, za koju su zaslužni i Boris Tadić i Mlađan Dinkić ali i Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Čedomir Jovanović. Nekada se znao red. Opozicija je bila protiv vlade. A ministri? Ne samo za njih već su i za njihove gospođe postojala pravila. Morale su da puše, da igraju bridž i da imaju ljubavnika; jednom rečju, da budu otmene. A danas? Pravila su komplikovanija, neshvatljivija, ali treba li sumnjati da će profesorka književnosti, koja se do sada bavila vojskom, preporoditi naš sport, ili da će mladi fizičar bolje voditi diplomatiju od kontroverznog pisca? A da neko ko je bio direktor Instituta “Nikola Tesla” i ministar energetike nije najbolje rešenje za ministra vera? Pa, zaboga on čak peva i u crkvenom horu! Da li, dakle, proizvod koji smo dobili: premijer Koštunica, vicepremijer Đelić, 22 ministarstva, Đilas bez portfelja, odgovara onolikom utrošku vremena, energije i živaca? Teško je ne biti optimista i reći da nije vredelo ali pustimo ih da nam pokažu da smo bili u pravu. Šta možemo zapaziti sada, na samom startu, pre ONIH prvih sto dana? Drugi Koštuničin kabinet broji 25 članova. U odnosu na vlade u doba Miloševića nije mnogo. Drugi kabinet Mirka Marjanovića imao je 36 članova a posle rekonstrukcije i 37. U odnosu na normalne evropske zemlje, previše. Vukašin Pavlović, profesor političke sociologije na Fakultetu političkih nauka, kaže da ovoliki broj ministarstava pokazuje da je bilo mnogo teškoća u pregovorima i da je trebalo namiriti sve partijske interese. “Međutim, iako vlada jeste preglomazna, može se reći i da je dobro što je ponovo formirano Ministarstvo ekologije, a da nije dobro što više ne postoji Ministarstvo za ljudska i manjinska prava”, kaže Pavlović. Baš pomenuto Ministarstvo za ljudska i manjinska prava ilustrativan je primer kako se u Srbiji dele ministarska mesta. Naime, Rasim Qajić i njegova partija bili su deo koalicije DOS koja je nakon saveznih i republičkih izbora 2000. srušila Miloševićev režim. DOS je, međutim, imao neformalni dogovor i sa Qajićevim političkim protivnikom iz Novog Pazara – Sulejmanom Ugljaninom, čije su pristalice takođe listom glasale protiv Miloševića. U podeli poslaničkih mesta ispostavilo se da su neformalni jači od formalnih dogovora i u Skupštini su se našli samo predstavnici Ugljaninove SDA. U poslednjem trenutku premijer Đinđić je našao rešenje za “izigranog” saborca, “izmislivši” novo ministarstvo: za ljudska i manjinska prava. Ispalo je, međutim, da je ovo ministarstvo bilo verovatno najviše hvaljeno. Ali, po prestanku postojanja državne zajednice nestalo je iz istog razloga iz kojeg je stvoreno. Ponovo je vlast napravila pakt sa Ugljaninom pa je “Qajićevo ministarstvo” izbačeno iz vlade. Sada je ponovo krug okrenut pa je u vladi Qajić a ne Ugljanin, a kako se za njega našlo drugo mesto, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je, naravno, nepotrebno. Koja su ministarstva potrebna? Ona dostojna naših partijskih funkcionera. Ako ne može baš to, koje bi potpuno odgovaralo kvalitetima našeg člana partije, mora se iznaći neko koje bar približno odgovara. Vučina Vasović, profesor Savremenih političkih sistema na Fakultetu političkih nauka, kaže da ovaj sistem raspodele ministarstava prema mestu u partijskoj strukturi nije sasvim dobar. “Država bi morala imati veću autonomiju od partija. Ovako je država kolonizovana od strane partija, koje su, same po sebi, a posebno u našim uslovima, prilično autoritativne. Autoritet partije se prenosi na državu, ministar sluša vrh partije koji zapravo postaje vrh države.” U ovom pogledu ne treba idealizovati zemlje zapadne demokratije jer partije, pogotovo u parlamentarnom sistemu, imaju ključnu ulogu u raspodeli moći. Retke su zemlje kao što je SAD, gde postoji čist predsednički sistem i gde je ličnost kandidata obično bitnija nego pripadnost partiji. Ali, i to tek na krajnjem nivou kada prođu kroz dril u partiji, odnosno Kongresu. Iako će profesor Vasović potvrditi da se i u zapadnim demokratijama mesto u establišmentu “kupuje” preko političkih partija, ipak kaže da je stepen amaterizma retko takav kao kod nas. “Sami partijski krugovi u zapadnim demokratijama nisu toliko halapljivi kao kod nas gde nema profesionalnog političkog establišmenta. Mi još nismo došli do birokratije, kao nosioca racionalnosti u društvu, kako ju je Veber nazivao. Naša birokratija je laička, kooptirana iz partijskih struktura, nesposobna da donosi stručne analize i kvalitetna rešenja. U razvijenim zemljama baš taj jak administrativni aparat je glavni oslonac vlade”, objašnjava Vučina Vasović. Osobenost naše političke kulture je i olako preuzimanje ministarskih mesta. Predstavnicima naše političke elite je očigledno više stalo do samog ministarskog mesta nego do vrste posla kojim će se baviti. Tako je uobičajeno da političar koji se narodu “reklamirao” kao stručnjak za jednu oblast, postane ministar za nešto sasvim drugo. Jedan od ministara iz ovog kabineta je, pre nekoliko meseci, ovom novinaru rekao kako je od predsednika stranke tražio da dobije bilo koji resor samo ne onaj isti, kojim je upravljao prošli put. “Ili neka mi nešto dodaju”, govorio je tada. Rulet se okrenuo tako da je on dobio i značajniji resor nego što je očekivao i više je nego zadovoljan. Uzgred, oblast kojom će se baviti u ovom mandatu nema nikakve veze ni sa njegovom strukom, niti sa onim što je on do sada radio. S druge strane, kada partije prave raspored, kriterijumi su mesto u hijerarhiji, poverenje i tek onda stručnost. Vukašin Pavlović kaže da to što se ljudi bez mnogo premišljanja prihvataju vrlo ozbiljnih i teških poslova, nije samo karakteristika ljudi koji su sada prihvatili ministarska mesta već inače naših političara koji misle da mogu sve. Čak i šire, kaže, to je tako tipično za naš mentalitet. “Politička kultura odgovornosti u Srbiji je na vrlo niskom nivou. Od odgovornosti za izgovorenu javnu reč pa redom dalje”, kaže Pavlović. Posao ministra jeste određivanje strateškog pravca politike, ali s obzirom na već pominjani nizak ekspertski kapacitet institucija, pitanje je čime će nadoknaditi kompetentnost. Možda bi mogli iskustvom? Naša vlada ima 45 godina u proseku. Kako je i red, prvi ministar je najstariji, Koštunica ima 63 godine, a čak 15 od 22 ministra imaju manje od prosečnih 45 godina. Naspram naših 15 ministara mlađih od 45, Mađarska ima tri, Holandija, Austrija i Litvanija samo po dva ministra dok Portugal nema nijednog mlađeg od 45 godina! Po mladosti može da nam konkuriše jedino Makedonija koja ima 13 ministara mlađih od 45, na čelu sa najmlađim premijerom u Evropi Nikolom Gruevskim koji ima 37 godina. Tako su šefovi diplomatije Litvanije i Portugala imali po 22 godine kad se rodio Vuk Jeremić, dok su njegova austrijska koleginica Ursula Plasnik i Holanđanin Marsel 19 godina stariji od njega. Ipak, za to što Srbija nema ubedljivo najmlađeg ministra u Evropi zaslužan je, naravno, ministar spoljnih poslova Makedonije: Antonio Miloševski (rođen 1976). Vučina Vasović kaže da je za neke funkcije neophodno veliko iskustvo. U takve ubraja funkciju ministra spoljnih poslova. “To su operativni predstavnici zemlje, praktično oni su ti koji reprezentuju državu i obično na takva mesta dolaze 'ale', političari sa mnogo znanja i iskustva koji znaju kako da se na najbolji mogući način bore za interese svoje zemlje.” Fenomen mladih vlada karakterističan je za zemlje u tranziciji. Preskočićemo primer Crne Gore u kojoj je Milo Đukanović svojevremeno postao premijer sa 29 godina i preći odmah na slučaj Makedonije koji je tu, naravno, najupečatljiviji. U kabinetu premijera od 37 godina sede i dva ministra koji imaju po 29 godina, potpredsednik Imer Aliu ima 30 godina, pomenuti ministar spoljnih poslova ima 31 a Gordana Jankulovski, ministarka unutrašnjih poslova, ima 32 godine. Wihove kolege u Holandiji imaju po 55 (ministarka unutrašnjih poslova), odnosno 51 godinu, a u Portugalu 51, odnosno 54 godine. Da li to znači da u nekim stabilnim, uređenim državama koji same kreiraju svoju politiku, vladu čine ljudi u “ozbiljnijim” godinama, dok zemlje koje imaju zadatak da sprovode politiku koja se zapravo drugde kreira, mogu sebi da dozvole i taj luksuz da ih reprezentuju mlađi ljudi? Vukašin Pavlović kaže da je u ovom slučaju, ipak, verovatniji socijalni momenat. “Burnija vremena daju veću šansu mladim ljudima nego neka mirna vremena. U promenama u zemljama u tranziciji bio je veći angažman mladih ljudi i normalno je da oni očekuju i dobijaju visoka mesta u politici.” Prohodnost je, logično, mnogo veća u zemljama poput Srbije koje su u poslednjih sedam godina nekoliko puta menjale ceo državni aparat nego, na primer, u Engleskoj, gde je neophodno da se godinama sedi u poslednjim skupštinskim klupama, da bi tek posle deset i više godina ulazili u širi krug vlade a tek posle dvadesetak godina postajali ministri. Profesor Pavlović kaže da mladi ljudi na značajnim državnim funkcijama, sami po sebi, ne mogu da se karakterišu kao prednost ili nedostatak. “Energija i dinamizam, koje nose mladi ljudi, svakako su dobri u politici dok, recimo, nedovoljno iskustvo, nedovoljna opreznost, mogu da budu štetni.” Ova vlada, prema Vukašinu Pavloviću, izgleda da je našla dobar balans jer, kaže, prosek godina od 45 je odličan. “Taj period između 40. i 50. godine života, možda baš tu na sredini, verovatno je najbolji za učešće u politici. Jer, tada čovek poseduje znanje i iskustvo ali ima i dinamizma i vitalnosti, što je takođe bitno pošto je to uglavnom vrlo naporan angažman.” A autoritet? Mogu li mladi ljudi da imaju autoritet koji zahteva institucija u kojoj sede? U prvoj Koštuničinoj vladi najmlađi ministar Aleksandar Popović (postao ministar sa 33 godine) nije imao problema sa autoritetom. Zbog kvalifikacija (tada je bio nadležan za oblast za koju se školovao) ali i manira. Jedini kad je došao u ministarstvo nije rasterao sve one koji nemaju člansku kartu njegove partije. Ali, Popović je, iako mlad, imao značajno iskustvo u politici. Po godinama bi se u mlade političare tako mogao svrstati i Aleksandar Vučić, koji je sa 24 godine predvodio poslaničku grupu radikala u parlamentu a sa 28 već bio ministar. Međutim, u tek formiranoj vlasti mnogo je onih koji su mladi i po godinama i politički. Od već pominjanog Jeremića, čiju ozbiljnost, inače, mnogi hvale, ali u čijoj biografiji je taj bizarni detalj da mu je Boris Tadić bio profesor u Prvoj beogradskoj gimnaziji, pa do novog predsednika parlamenta Olivera Dulića. Naime, vladajuća koalicija je na treću najvažniju funkciju u državi izabrala 32-godišnjeg lekara iz Subotice, za koga se južno od Subotice manje čulo. “Zbog simboličke funkcije predsednika parlamenta mnogo bolje bi bilo da je za tu funkciju predložen neko poput Dragoljuba Mićunovića. Bila bi to jasna poruka i unutra i spolja”, smatra Vukašin Pavlović. Ovako, izborom čoveka iz drugog ešelona u pokrajinskoj strukturi DS-a vlada šalje poruku da o najznačajnijem predstavničkom telu u Srbiji nema bolje mišljenje od većine građana. I da to ne namerava da popravlja. Ova vlada, kao zanimljiv spoj onih koji su kritikovali prošlu vladu (13 članova) i onih koji su u toj vladi sedeli (12 članova) trebala bi, prema tome, da promeni ono što u toj prošloj vladi nije valjalo a da zadrži ono što je bilo dobro. A građani bi, uprkos svemu što se događalo u mesecima pred formiranje i sad pošto su se sastavili, trebalo da im poveruju da će tako i da bude. Imamo li drugog izbora?