Anđeli koji su ovuda protutnjali

Mrđan Bajić (50) je vajar, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu, Odsek vajarstvo, i predstavnik Srbije na jednoj od najvećih umetničkih manifestacija na svetu – zvanična inauguracija našeg paviljona u Veneciji na 52. bijenalu je 8. juna u 17 sati. To što je njegov odlazak na ovu prestižnu smotru do poslednjeg trenutka bio pod znakom pitanja, jedna je od nebrojenih posledica tromesečnog bivstvovanja “tehničke vlade”, zbog čega i Ministarstvo kulture Srbije nije znalo kako da isplati odobreni novac. Zbog činjenice da je ovo prvi put da jedan umetnik predstavlja Srbiju kao samostalnu zemlju na ovom Bijenalu, zbog toga što je komesar ove izložbe bio umetnik Vladimir Veličković iza čije selekcije stoji njegova nesumnjiva internacionalna reputacija, ovu priču je važno zabeležiti. Makar kao opomenu. Šta se sve događalo od trenutka kada je prošle godine u oktobru Vladimir Veličković saopštio da ste vi njegov izbor? - Početkom oktobra me je Vladimir Veličković pozvao sa predlogom da budem jedan od naših predstavnika na Bijenalu, ubrzo je odlučio da to budem samo ja, i onda je ta nominacija iz nekog razloga potrajala, da bi novembra Ministarstvo za kulturu Srbije izašlo sa tim predlogom u javnost. Ja sam već tada, znajući taj naš paviljon u Veneciji, počeo da pripremam svoju izložbu. Bi sam sklon onoj engleskoj vrsti prezentacije koja pokušava da prikaže ukupnost dela jednog autora. Moj rad je išao jednim tokom, a paralelno je počeo period tzv. “tehničkog funkcionisanja vlade”. To znači da je Ministarstvo kulture prethodno stalo iza budžeta dodeljenog ovom projektu, ali je od tada nadalje samo tehnički stajalo iza njega. I sve je tako trajalo do izbora novog ministra, praktično do prošlog petka kada je konačno sklopljena ta finansijska konstrukcija da bismo mogli da idemo u Veneciju. A onda su iza projekta stali ne samo Ministarstvo za kulturu, već i predsednik Srbije, Ministarstvo inostranih poslova i Sekretarijat za kulturu Beograda? - Moram najpre da kažem kako je čitav ovaj projekat pripreman na drugačiji način od dosadašnjih i nema institucije koja stoji iza njega. Producent moje izložbe je Dušan Ercegovac, kustos Maja Ćirić, moj pomoćnik je Dragan Đorđević i mi smo kao tim proteklih meseci radili na ovoj izložbi kao na jednoj vrsti slobodnog projekta, onako kako se prave pozorišne predstave ili filmovi, na primer. Takva vrsta rada je omogućila da se zahvaljujući isključivo entuzijazmu ovih ljudi, ovaj projekat i pripremi. Važno je reći, takođe, da mi je Sekretarijat za kulturu Beograda na samom početku rada omogućio da radim u prostoru Vojne štamparije koja će postati Muzej grada Beograda, a bio je prazan 14 godina, što je neviđena šteta jer su u njemu za to vreme umetnici mogli da rade. Povodom vašeg pitanja treba znati sledeće: naš paviljon u Veneciji ima kameni natpis JUGOSLAVIJA. Taj prostor je pod jurisdikcijom Ministarstva za inostrane poslove i ono je to koje plaća i održava taj paviljon, a samo moj nastup je u domenu brige Ministarstva za kulturu. Kada se desilo da je do pred sam odlazak izostao novac iz Ministarstva za kulturu, upozorili smo na realnu opasnost da naš paviljon tokom šest meseci trajanja Bijenala ostane zatvoren. I tako je konačno u ponedeljak ujutru kamion sa četiri tone skulptura i sa katalozima otišao u Veneciju. Bukvalno u poslednjem trenutku. Koliko je koštao ceo ovaj poduhvat vašeg odlaska na 52. bijenale u Veneciju? - Reč je o 12,5 miliona dinara, ali taj budžet ne podrazumeva proizvodnju radova već štampanje materijala, tim koji radi, boravak u Veneciji koji je nužan da bi se izložba postavila, sve troškove održavanja ovog nastupa, eventualno skroman prijem, i onu fundamentalnu stavku koja znači da je država dužna da obezbedi čuvanje našeg paviljona tokom šest meseci trajanja Bijenala. Vaša izložba je sastavljena iz tri dela. Kako biste je objasnili kao autor? - Složeno je kada dobijete funkciju da predstavljate jednu naciju, da predstavite Srbiju 2007. godine. Naročito kada izlazite pred javnost u svetu koja svakako ima neku predrasudu o toj Srbiji, pa joj treba, recimo, kontrirati. U centralnom delu izložbe smatrao sam da treba da izborim pravo za sebe a i za sledeće umetnike, pravo na individualnu poziciju, na individualnu priču koja prevazilazi kontekst nacionalnog paviljona. Hteo sam da dam i istoriju tog prava da pokažem svoju intimnu zaluđenost da se bavim onim što sam izabrao, i za to sam ponudio dve vrste hronologije. Ulazni deo u paviljon predstavlja visoka kapsula, kapsula memorije, u koji sam smestio projekat Yugomuzej na kojem sam radio krajem devedesetih i početkom 2000. godine, između ostalog i zato što je naš paviljon u Veneciji poslednje mesto koje nosi ime Jugoslavija, a dodato je ime Srbija. Nisam mogao da izbegnem tu vrstu preispitivanja i oglašavanja na memoriju koja postoji. Druga hronologija koju sam ponudio je jedna vrsta crtačke instalacije koja se zove Backup i predstavlja moje preispitivanje početaka, odnosno namere da čovek napravi jedan rad. Hteo sam da prikažem genezu svog rada, da kroz male skice i crteže ogolim početak priče i ponudim na uvid ono što često ostane nerealizovano u završnom radu. Dakle, ako Yugomuzej predstavlja neku vrstu socijalne hronologije, Backup je oblik intimne hronologije. Najveći segment izložbe predstavlja kvartet skulptura pod zajedničkim naslovom Reset, gde dominira skulptura Anđeo. Dobro je znati šta se krije iza tog palog anđela, jer se mogu učitavati i Beli i Milosrdni anđeo? - Reč je o jednom žutom šiljatom anđelu koji je pao na glavu. Ovako imenovan on je komičan i bizaran, a ja sam zapravo pokušao da napravim sklop koji na neki način skenira tipologiju anđela koji su ovde protutnjali, daleko je od privatne religijske reminiscencije, već je to moja potreba da se napravi jedna vrsta znaka koji kroz komplikovanu skulptorsku strukturu pravi jedan skulptorski zavežljaj koji vas zavodi svojom pojavnošću. A vi posle radite sa njim šta hoćete. Kakvo je vaše saznanje o delima koja će se naći na Bijenalu u Veneciji, kakva su vaša očekivanja? - Nažalost, nisam imao vremena da pratim šta će se sve tamo naći, osim što znam pojedinačno za neke autore koji će se pojaviti po paviljonima. Znam, takođe, što je veoma važno za ovu zemlju, da kolega Zoran Naskovski učestvuje u izložbi koju je radio selektor Robert Stor. Inače, ja sam učestvovao na nekim, pa i velikim međunarodnim izložbama, ali ovog puta imam sjajnu platformu koju predstavlja taj naš izvanredan paviljon koji je najbolji pojedinačni izložbeni prostor koji ova zemlja ima, uključiv i one u Srbiji. Imam i šansu da komuniciram sa 200 hiljada ljudi ili više koliko se očekuje ove godine. Napravio sam to što sam namerio da uradim, uradio sam najbolje što sam mogao i ako to bude loše, samo sam ja kriv. Savremena vizuelna umetnost je tokom proteklih decenija u velikom delu razvijenih društava odnela primat. Vaš primer govori da smo mi još daleko od toga, bar kad je reč o pomoći države? - Da citiram ono što važi u tom svetu – vizuelna umetnost je kao frižider. One zemlje koje je imaju ulaze u red civilizovanih zemalja. Ovde je jasno da država finansira pozorište i film, ispada da vizuelnu umetnost finansiraju sami umetnici, a sredstva iz budžeta su usmerena na institucije i muzeje u kojima se ta umetnost pokazuje. U svetu se razvio jedan veliki sistem funkcionisanja umetnosti koji se bazira na vrlo aktivnim i ambicioznim muzejima koji uspevaju da korespondiraju sa sve širom publikom. Mi ne možemo da se poredimo sa tim svetom, ali možemo da se dovedemo u nivo sa okolnim zemljama. A to podrazumeva jednu inteligentno vođenu promociju vizuelne umetnosti svoje zemlje. I kulturnih vrednosti uopšte. Postoji jaka i neobično raznolika scena likovnih umetnika u Srbiji. Ona jeste refleksija na stvarnost iz koje ona dolazi, ali je pre svega unutrašnje prebacivanje u vizuelni kod toga što se oko nas događa. Žao mi je što ta umetnost nije više i češće konzumirana. Naravno, treba znati da je vizuelna umetnost imala zastoj tokom devedesetih godina prošlog veka jer je bilo mnogo lakše napraviti jedan filmski festival, ili pozorišni, nego platiti sve što ide uz organizovanje jedne izložbe, i to je dovelo do zastoja u recepciji ovdašnje publike stvari koje se događaju oko nas i u svetu. Kada jedan mladi ruski sineasta dođe u Beograd publika je već znala da ima odličan film i sve projekcije su bile pune. Ali kada je Vili Dorot imao izložbu u Beogradu, na otvaranju je bilo petnaestak ljudi. Reč je, jednostavno, o nedostatku edukacije.