Buldožerom na Troju

Zamislite situaciju da uprava Luvra donese odluku da Miloskoj Veneri doda ruke i učini je privlačnijom za posetioce. Ili da neko stručno telo u Italiji zaključi kako bi lik Hrista na Leonardovoj Tajnoj večeri bio izraženiji sa malo jačim obrvama. Mogao bi i starešina Notr Dama da podigne par konaka oko katedrale i privuče posetioce koji bi papreno platili za boravak u tako interesantnom okruženju. A kako bi tek dobro stajao jedan ribnjak uz Milansku katedralu. Neko bi sigurno imao koristi od toga, ali surovi propisi jednostavno ne dozvoljavaju da se uništava ili “doteruje” kulturna baština. U to su imale prilike da se uvere i naše vladike koje su službovale na Zapadu, morale su da plaćaju paprene kazne samo zbog sečenja bilja jer su komisije za nadzor ustanovile da se radi o bilju koje je sastavni deo ambijentalne celine. Za to vreme u Srbiji buldožeri ravnaju nalazišta koja kriju tragove iz prethrišćanskog doba (manastir Banjska), a iz Mileševe nam se smeši sveže restaurirani Sv. Sava, koga poznavaoci umetnosti baš ne bi mogli da identifikuju sa likom koji znaju sa nekada čuvene freske, ali koji se dopada sveštenim licima – u potpunosti zadovoljava njihovu težnju za ontološkim izrazom. Crkva koja je u doba socijalizma u potpunosti i neopravdano bila isključena iz svake priče o zaštiti i čuvanju kulturnih dobara, poslednjih godina se izborila da preuzme kontrolu od “struke” i postane odlučujući faktor pri obnovi manastira. Kako je ta odluka uticala na očuvanje kulturne baštine, objašnjava akademik Vojislav Korać: “Uticala je veoma mnogo, ali ja ne znam čija je to odluka. Ona ne postoji. Možemo da govorimo samo o jednom pogrešnom držanju što se tiče zaštite i šireg kruga oko zaštite, jer bi na prvom mestu moralo da bude izuzetno poštovanje načela, ne naših već evropskih i svetskih, u zaštiti kulturnih dobara. To je primarno, sve drugo je pogrešno. U načelu, odgovarajuće ličnosti iz crkvene organizacije, lokalne ili one više, ponašaju se dosta slobodno smatrajući da su oni primarni kada se rešava sve što je bitno kada su u pitanju spomenici kulture. To je bio slučaj i sa Banjskom. Nije prvi put da veliki spomenik bude ugrožen zbog nerazumne ideje da se obnovi manastir nezavisno od zatečenog stanja. Konkretno, da se izgradi nov. To ne sme da se radi. Možda će i Banjska jednom ući na listu Uneska, a da bi se to dogodilo moraju da se poštuju pravila Uneska.” Ili ne moraju? Prošle godine smo se “provukli” sa Pećkom patrijaršijom koja je uvršćena na listu Uneska i pored činjenice da su radovi koji ne zadovoljavaju pravila struke otpočeli u junu iste godine. Ministarstvo kulture je upozorilo na dve bitne činjenice: projekat na osnovu koga su otpočeli radovi nije posedovao ni najnužniji deo – istraživački projekat ili izveštaj o istraživanju, što znači da nisu urađeni ispitivanje vlage, geomehaničko ispitivanje tla, hidrogeološka slika terena, a ni analiza konstrukcije stare građevine, ali i da projekat vodi privatni biro, što je protiv važećih zakona. Prema rečima pomoćnika ministra Miladina Lukića, na projektu je potpisana samo jedna osoba – Marija Jovin, koja nema konzervatorski stručni ispit i koja je svojevremeno dobila otkaz u Zavodu za zaštitu spomenika kulture zbog štete koju je nanela Bogorodičinoj crkvi u Studenici. I, upozoravaju stručnjaci, to nije usamljen primer jer se sve češće kao rukovodioci radova pojavljuju ili osobe koje su u penziji, ili koje su stručne za jedan vid poslova a ne i za one na kojem konkretno rade, ili koje su stručne, ali na volšeban način nisu prisustvovale sednici kada je odluka o sumnjivoj rekonstrukciji doneta, a njihovo ime se našlo kao “garant”. To je upravo bio slučaj sa akademikom Koraćem i dr Maricom Šuput, profesorom na Istoriji umetnosti, čija su imena vezana uz obnovu Banjske, mada su oboje tu “obnovu” nazvali “razaranjem arheološkog nalazišta”. Bivši ministar kulture Dragan Kojadinović je predložio da se povodom Pećke patrijaršije formira nezavisna komisija od devet doktora nauka i sedam profesora Univerziteta, ali je Gordana Marković, direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, tražila da se taj predlog stavi van snage, čime je osporeno pravo Ministarstvu da reguliše rad ove ustanove. Napravila je sopstvene komisije, po jednu za svaki spomenik, i u njih uvrstila predstavnike Crkve. Usledila je peticija više akademika i univerzitetskih profesora, ali je direktorka Marković na konferenciji za štampu izjavila da se vrše neophodni radovi, a da joj nije poznato da neko kritikuje stav službe zaštite. U vezi s ovim problemom Gordana Marković nije želela da govori za NIN. Uostalom, radovi su u toku. Evo kako ih vrednuje Marko Omčikus, bivši direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture: “U tom trogodišnjem periodu, od juna 2004. do sada, u smislu kulturnog nasleđa napravljena je katastrofa i to upravo zbog nekompetentnosti. Ali, ne samo zbog toga. Jasno mi je da po političkoj pripadnosti određeni ljudi dolaze na određena mesta, ali ako se zbog toga razbuca struka i ne uvažavaju konzervatorski principi, onda je to društvena i nacionalna katastrofa, koja može da se meri sa onom katastrofom koja nastaje usled elementarnih nepogoda ili vandalizma. Formalno gledano, u tom periodu je postojala gradnja, ali ta gradnja je neprimerena. Konkretno u Mileševi. Ko je dozvolio da se zvonik ukloni? Tačno je da je taj zvonik bio s početka 20. veka, ali je sazidan na matrici prethodnog zvonika, stajao je tu više od 100 godina i bio je deo istorije tog spomenika. Ono što se sada radi u Banjskoj je par ekselans nasilje. Nisam zagovornik krutog arheološkog čistunstva jer svaki spomenik kulture mora da bude obuhvaćen nekim menadžmentom: upravljanjem, staranjem, eksploatacijom značaja... Ali ovo što se sada radi nema pokriće ni u arheologiji, ni u podacima. Metodologija rada sa buldožerima ugrožava i ruinira slojeve. Svaki arheološki lokalitet je slojevit i imamo tragova najčešće i od prehrišćanskih vremena. To je ambiciozno nasilje nad ostacima bez provere i koncepta, a da se pri tom teren na kome izbijaju termalne vode pre toga nije obezbedio. Potrebni su veoma dugotrajni i skupi radovi koji bi preusmerili vodu, a tek onda bi trebalo da se smisli do kog nivoa može da ide obnova, uvažavajući sve istorijske slojeve koji bi trebalo da budu prezentovani.” Kada je Republički zavod zajedno sa Eparhijom raško-prizrenskom u martu ove godine najavio obnovu Banjske, tj. “povratak u izgled iz doba kralja Milutina”, saopšteno je da će radovima prethoditi i arheološka istraživanja, koja će trajati od 12. marta do 30. juna. A kako izgleda arheološko istraživanje kada se zaista sprovede za ovakav projekat, objašnjava akademik Korać: “Istraživanje je bilo komplikovano jer je Banjska doživela mnoga razaranja u svojoj istoriji. Videla se crkva i ništa drugo. Težak teren. Prema njegovoj konfiguraciji naslutili smo gde bi se šta moglo naći. Prvo smo naišli na ostatke pirga, onda smo krenuli dalje, naišli na trpezariju, pa na konake. Pratili smo uobičajeni raspored manastira. Iznad trpezarije je bilo između tri i pet metara nanosa. Otkrivanje je bilo kao otkrivanje Troje. Ništa se nije znalo, a to je trebalo izvući i sačuvati da bi se napravila idealna rekonstrukcija. Posao smo započeli 1972. godine i radili smo do kraja devedesetih, sa velikim prekidima. Oni koji danas na tome rade, ne znaju ništa od toga. Banjska nije jedini primer. Ima ih dosta: Studenica, Mileševa, Sopoćani. Velika diskusija postoji i oko Pećke patrijaršije. Tu se kopalo pored crkve i postojala je opasnost da se ugroze freske. Na isti način ih ugrožava i ribnjak pored Mileševe. Postoji težnja da se u tim manastirima rekonstruiše život manastira na ostacima, bez svesti da se mnogo toga ne vidi. Voleo bih da mi iko navede jedan primer iz velikih centara ili velikih nalazišta u Evropi gde su ljudi na ostacima starog pravili novo: od Atine, preko Rima, do Francuske. To je nezamislivo. Zamislite da neko na Forumu u Rimu odluči da pravi novu kuću. Kada su veliki spomenici u pitanju, jedino rešenje je da se oni zaštite takvi kakvi su. Spomenik treba da bude konzerviran, sačuvan i da bude neka vrsta muzeja, a crkva može da funkcioniše. Uz to mogu da se naprave konaci. Umesto toga, uništava se sve i grade se nove zgrade.” A upravo te “nove zgrade” predstavljaju jedan od osnovnih problema. Decenije i decenije istraživanja su zanemarene, ili bolje rečeno zamenjene sa nekoliko meseci istraživanja, da bi se izašlo u susret zahtevima Crkve – ne samo pri obnavljanju manastira već i pri izgradnji luksuznih objekata (konaka) kojima bi se rešio ne samo udobniji život za monahe, već i za goste. Odustaje se od lepog pravila, ustanovljenog u slučaju Studenice, da se gosti smeštaju u motel koji se gradi u blizini, već im se omogućava da borave direktno na manastirskom imanju. Neprofesionalno i nemoralno je napraviti, recimo, parking usred manastirskog kompleksa Banjske, a više nego upozoravajuće kada direktorka Zavoda izjavi da će taj sloj biti skinut pre arheoloških radova, “u nadi” da ništa nije oštećeno. “Cela priča se svodi na ispunjavanje zahteva Crkve. Ono što hoće Crkva, to Zavod ispunjava. Tu vlada mišljenje da je to crkveno. Nije, spomenik kulture je nacionalni i državni, a Crkva je samo korisnik. Danas su spomenici ugroženi od ambicija i megalomanije pojedinih vladika i država je dozvolila da dođe do toga. U vreme kada sam bio direktor, nije postojao problem sa većinom vladika. Legitimno je da neko od njih nešto traži, ali je legitimno i da im se objasni šta može, a šta ne može. Sa vladikom Artemijem nikada nisam imao problem, on se bavio svojim poslom, ja svojim. Problem je postojao sa vladikama Amfilohijem i Filaretom. Smatram da nova vlada mora da napravi tu distinkciju i da stvori nova pravila i jasne granice između vlasnika i korisnika. Lično mislim da država i Ministarstvo kulture nisu dužni da crkvama finansiraju izgradnju konaka. Bilo bi bolje da Ministarstvo kulture pomaže kulturnim delatnicima da dođu do stana, ako je u pitanju stambena granja, a ne Crkvi. Neka Crkva gradi sebi konake, to mogu od priloga, svojih delatnosti, putem kredita... Da li u jednoj građanskoj sekularnoj državi to ne predstavlja politiku aparthejda prema drugim verskim zajednicama”, kaže Marko Omčikus. A što se tiče drugog problema koji u poslednje vreme preti da uništi kulturnu baštinu – radi se o nestručnoj restauraciji fresaka, ali i težnjama za novim freskopisanjem starih spomenika kulture – Omčikus tvrdi da on nije nov, postojao je i ranije. Ipak, tada baš nisu kolale glasine da je posle “šminkanja” Sv. Save i Simeona Nemanje u priprati Mileševe, možda na red došao i Beli anđeo. “Ništa me ne bi začudilo da se krene sa freskopisanjem u spomenicima kulture, te ambicije već postoje. E, to je nešto što stvarno moramo da sprečimo. Znam da je bilo šminkanja na Sv. Savi, ali me ne bi čudilo da ga ima i na Belom anđelu. U vreme mog mandata se takođe radilo to preterano retuširanje, ali je mnogo kasnije primećeno. Pratili smo šta se događa na terenu i reagovali kada saznamo. Sada više nemamo dovoljno informacija o tome šta je sve urađeno, možemo samo da naslućujemo. Više nemam pristup terenu i nekom monitoringu. U moje vreme je postojao monitoring, a sada nemam para da sve to privatno obilazim. Ali znam da se mnogo radi ispod žita, da se mnogo dozvola izdaje bez stručne verifikacije. To ne može da bude stvar jednog čoveka, sve to mora da se donese na nivou Stručnog veća”, kaže Omčikus. Stručnog veća nema, ili ga ima ali se već dve godine nije sastalo. Možda je vreme da se i to dogodi.