Putinova kaspijska karta

Evropska unija i Rusija trebalo je, prema prvobitnom planu, da se na samitu u Samari dogovore o obnovi dugoročnog Sporazuma o strateškom partnerstvu i saradnji čiji rok ističe krajem godine. To je zapravo sporazum o energiji i trgovini, jer je Rusija glavni snabdevač Evrope gasom i, u znatnoj meri, naftom. Desilo se, međutim, da je pretpostavljenu glavnu temu dnevnog reda zasenila, odnosno blokirala, čitava hrpa političkih problema oko kojih se dve strane ne slažu – od ruskog embarga na uvoz mesa iz Poljske, preko američkog antiraketnog štita u istočnoj Evropi, do Ahtisarijevog predloga o nezavisnom Kosovu. Ali, na samitu se otkrilo, iako ne sasvim i priznalo, da su politička trvenja posledica sudara oko ključnog pitanja: energetske bezbednosti Evrope. U nastojanju da smanji energetsku zavisnost od Rusije, Evropska unija je pokušala da, u dogovoru sa zemljama Centralne Azije i Kavkaza, osigura sebi stalno snabdevanje gasom iz Kaspijskog mora novim gasovodom koji bi zaobilazio i rusku teritoriju i rusko posredovanje. Putin je, međutim, bio brži. Rusija je, iznenadnim sporazumom sa Turkmenistanom i Kazahstanom o uvozu ogromnih količina njihovog gasa, koji će, kao i do sada, reeksportovati u Evropsku uniju, sve stavila pred svršen čin. Ona ostaje, u decenijama koje dolaze, glavni svetski izvoznik gasa i stoji na raspolaganju Evropi da je ovim energentom snabdeva ne samo iz svojih, nego i iz azijskih izvora. A sporazum, samim tim što je postignut pred kraj Putinovog drugog predsedničkog mandata, ima odlike njegovog zaveštanja da se ruska energetska strategija na duži rok neće menjati. Implikacija je da Evropa treba nešto da menja u pristupu Rusiji kao svom glavnom snabdevaču gasom kome, kako proizilazi iz novih činjenica, nije lako naći zamenu. Otuda je logično pretpostaviti da će Evropska unija – na samitu nesumnjivo zatečena Putinovim strateškim potezom – neminovno u prvi plan staviti energetiku i energetsku bezbednost, oslobađajući tu problematiku onog dela političkog balasta koji bi mogao voditi zaoštravanju odnosa sa Rusijom. Dve strane, kao što je poznato, upravo su zbog nesaglasnosti oko energetske bezbednosti i poljuljale uzajamno poverenje u svoje partnerstvo. Zapad u celini strepi, pa to povremeno i otvoreno tvrdi, da Rusija koristi energente kao političko oružje, odnosno kao sredstva prinude i ucene. A ako to ne čini stalno sada, može to da čini u budućnosti. Otuda i predlog Brisela zemljama Centralne Azije – koji su podržali Amerikanci, a koji je sada obezvredio Putin – da se izgradi transkaspijski podvodni gasovod “Nabuko”, koji bi zaobišao Rusiju i povezao, preko Kavkaza i Balkana, izvorišta u Turkmenistanu i Kazahstanu sa terminalima u Beču. Istovremeno, Brisel traži da Moskva potpiše takozvanu energetsku povelju – zbornik pravila o trgovini, investicijama i transportu gasa i nafte – koja bi, pored ostalog, olakšala zapadnim kompanijama pristup energetskim izvorima u Rusiji i kupovinu akcija u ruskim naftnim kompanijama. Potpis ispod te povelje uslov je da Rusija dobije podršku Zapada za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju. Rusi su otvoreno rekli da taj dokument neće potpisati, jer smatraju da su neke njegove odredbe u neskladu sa nacionalnim interesima Rusije. U međuvremenu su pokrenuli jaku poslovnu ofanzivu da prošire tržišta ruskog gasa u Evropskoj uniji (“Gazprom” je prodro u 16 od 27 zemalja) i da ne budu samo snabdevači, nego, što je unosnije, i distributeri. Ako se izuzme zajednički stav unutar Evropske unije da Rusiju treba politički prinuditi da bude popustljivija pred političkim zahtevima Zapada, makar se oni ticali i oblasti koje nemaju veze sa trgovinom gasom i naftom, ne postoji jasna zajednička ili jedinstvena evropska energetska politika. Jedna četvrtina potrošnje gasa u Evropskoj uniji podmiruje se uvozom iz Rusije. Predviđanja su bila da će se udeo Rusije – ako se ne nađe alternativa, a alternativu je, očigledno, sada gotovo nemoguće naći – u narednoj deceniji udvostručiti. Tri velike zemlje – Nemačka, Francuska i Italija – imaju važne bilateralne sporazume o uvozu ruskih energenata. Nemačka zajedno sa Rusijom gradi gasovod ispod Baltičkog mora, zaobilazeći Poljsku, što je izazvalo gnev u Varšavi, pa čak i poređenja sa paktom Molotova i Ribentropa iz 1939. Francuska ima najviše nuklearki od svih zemalja Evropske unije, ali svejedno uvozi ruske energente. Italija se opredelila i za gas i za naftu iz Rusije (od čega ćemo i mi imati koristi, jer će jedan naftovod i jedan gasovod prelaziti preko teritorije Srbije). Samit na Volgi nije bio uspešan, ali niko nije rekao da su sve nade propale. Glavni posao – dogovor o energetici – tek predstoji. Tačnije, zajednička evropska energetska strategija tek treba da bude prilagođena novim uslovima.