Kako preživeti duboku starost

Najtvrđa supstanca u ljudskom telu je bele boje. To je zubna gleđ. Kako vreme prolazi, ona se troši pa se tako postepeno pojavljuju mekši i tamniji slojevi zubne mase, koji se nalaze ispod nje. U međuvremenu, zubna pulpa dobija sve manje krvi i zubni koren podleže atrofiji, priliv pljuvačke se smanjuje, desni pokazuju sklonost zapaljenju i skvrčavanju, te se povlače od zubne krunice. Na taj način se ogoljuje zubna osnova, zub postaje nestabilan i po izgledu se čini izduženijim nego što jeste – naročito donji sekutići. Stručnjaci kažu da mogu proceniti nečije godine, sa minimalnom greškom, na osnovu pregleda samo jednog jedinog zuba, ukoliko je uopšte preostao. Pažljiva nega i čišćenje pomažu u odlaganju kvarenja i ispadanja zuba, ali starenje ide svojim putem i odnosi sve što mu pripada. Artritis, tumori i minimalni moždani udari, otežavaju pranje i negu zuba, a zbog manje senzitivnih nerava, što je posledica godina, ljudi nekad ne primećuju šupljine u zubima niti shvataju da im se desni povlače, sve dok ne bude suviše kasno. U toku dugog života, mišići vilica gube oko 40 odsto mase, kost donje vilice postaje porozna i slaba zbog gubitka oko 20 odsto koštanog tkiva. Smanjuje se sposobnost žvakanja, pa se prelazi na meku i tečnu hranu, koja po pravilu sadrži više ugljenih hidrata podložnih fermentaciji. Oko šezdesete godine gubi se, u proseku, oko trećina zuba. Posle osamdeset pete, više od 40 odsto ljudi uopšte nema zube. Za razliku od naših zuba koji vremenom postaju mekši, sva ostala telesne tkiva otvrdnjavaju. Krvni sudovi, zglobovi, mišići, srčani zalisci, pa čak i pluća, postaju natopljeni kalcijumom zbog čega su krti. Pod mikroskopom se lepo vidi kako je u tim tkivima nataložen kalcijum iste forme kao i u kostima. Kad se tokom operacije neke starije osobe, opipa, recimo, aorta, pod prstima se lako osećaju neravnine i zakrečene površine. Mnogo studija je pokazalo da je gubitak koštanog materijala tokom osteoporoze, daleko bolji predskazivač smrti zbog bolesti izazvanih aterosklerozom, nego što je to nivo holesterola u krvi. Tokom starenja, kalcijum se postepeno premešta iz kostiju u tkiva i krvne sudove. Da bi se održala neizmenjena zapremina krvi, koja protiče kroz sužene i otvrdle krvne sudove, srce mora povećati krvni pritisak. Posledica toga je hipertenzija od koje pati više od polovine ukupnog stanovništva iznad 65. godine života. Srčani mišić se zadebljava jer savlađuje veći otpor i sve je manje u stanju da odgovori povećanim zahtevima. Posle 30. godine postepeno se smanjuje visina vrha koji označava maksimum srčane snage. Više se ne može trčati kao pre tridesete, niti se može ići uz stepenice bez zadihanosti. Razlog starenja je oduvek bio predmet velikih rasprava. Klasično gledište je da se starenje događa zbog dotrajalosti tela. Novije shvatanje se odnosi na genetičku uslovljenost. Zastupnici ovakog gledanja na stvar ukazuju na životinje različitih vrsta koje zbog različitih uslova života imaju i različite dužine života. Tako kanadska guska živi 23,5 godine dok tzv. imperijalna guska živi svega 6,3 godine. Možda životinje, kao i biljke, u najvećoj meri zavise od unutrašnjih činilaca. Neke vrste bambusa, na primer, rastu gusto i obrazuju grupe koje napreduju i bujaju oko sto godina, a onda, odjednom, staju i sve umiru zajedno. Ideja da živi organizmi prekidaju život bez obzira na istrošenost, dobila je podršku i afirmisala se u poslednjih deset godina. Istraživači koji rade sa već famoznim crvom Celegans (dve od poslednjih Nobelovih nagrada za medicinu, otišle su u ruke naučnicima koji se bave ovim sićušnim nematodama; prim prev.) uspeli su da izmenama na samo jednom genu, produže život crviću za više od dva puta nego što je normalno. Stručnjaci su uspeli da intervencijom na samo jednom genu za dva puta produže život vinskoj mušici i mišu. Ne poričući ove nalaze, stručnjaci ne veruju u unutrašnju programiranost dužine našeg života. Uostalom, tokom proteklih stotina hiljada godina, izuzimajući poslednjih nekoliko vekova, prosečna dužina života bila je oko trideset godina ili manje. (Istraživači pretpostavljaju da je u Rimskoj imperiji život trajao, u proseku, 28 godina). Danas je prosečno trajanje života u industrijski razvijenim zemljama 80 godina. Ukoliko dužina života zavisi od genetike, onda je medicina zaista načinila čudo, a ljudi su stvorenja koja danas žive daleko duže nego što im je određeno. Nasleđe ima iznenađujuće mali uticaj na dugovečnost. Yejms Vopel sa Instituta za demografska istraživanja „Maks Plank” u Rostoku (Nemačka) primećuje da dužina vašeg života, upoređena sa prosečnom, zavisi samo šest odsto od vaših predaka; nasuprot, vaša visina, upoređena sa prosečnom, zavisi do 90 odsto od visine vaših roditelja. Čak i genetički identični blizanci, uveliko se razlikuju po dužini života – više od 15 godina. Ako nam naši geni daju manje objašnjenja nego što smo očekivali, onda nam model istrošenosti organizma pruža više nego što smo znali. Leonid Gavrilov, istraživač iz Čikaga, tvrdi da ljudska bića popuštaju postepeno i ne potpuno predvidivo – kao i drugi kompleksni živi organizmi. Inženjeri odavno znaju da proste mašine ne stare. One funkcionišu pouzdano sve dok ne otkaže neka kritična komponenta zbog čega stvar umire istog trenutka. Neki ventilator funkcioniše sve dok mu ne popusti osovina, posle čega uopšte ne radi. Međutim, kompleksni sistemi, kao što su postrojenja za proizvodnju energije predviđena su da traju i da prežive otkazivanje neke komponente. Inženjeri zbog toga projektuju tako da mašine, na razne načine i u različitim oblicima raspolažu viškovima: jedan višak poseduje svoj sigurnosni višak, a ovaj svoj. Ovi sigurnosni viškovi ne funkcionišu tako efikasno kao deo koji su podržavali, ali omogućavaju da mašina radi i dalje, bez obzira na greške koje se nagomilavaju. Gavrilov ističe da naše telo funkcioniše baš na način i u okvirima parametara koje su postavili geni. Raspolažemo ekstra bubregom iako je jedan dovoljan za život, imamo par plućnih krila, dvostruke polne žlezde i višak zuba. DNK u našim ćelijama često biva oštećena pod najnormalnijim okolnostima, ali naše ćelije raspolažu značajnim brojem sistema za opravku DNK. Ukoliko je ključni gen oštećen za stalno, obično postoje njegove kopije u okolini. Kad ćelija umre, druge ćelije preuzimaju njenu funkciju. Ipak, kad se broj defekata u kompleksnom sistemu povećava, dolazi vreme kad je za poremećaj celine dovoljan još samo jedan defekt. Taj poremećaj se naziva bolest. To se dešava na začuđujuće mnogo načina. Kosa postaje seda, na primer, zbog toga što u telu više nema pigmentnih ćelija preko kojih kosa dobija boju. Prirodni ciklus života pigmentnih ćelija na koži glave traje samo nekoliko godina. Mi se oslanjamo na matične ćelije, koje su ispod površine kože i koje migriraju da bi zamenile potrošene pigmentne ćelije. Postepeno, rezervoar iz koga dolaze matične ćelije postaje prazan. Oko pedesete godine, polovina kose je zbog toga seda. U ćelijama kože, mehanizam koji je oslobađa od raspadnih i otpadnih produkata postepeno se raspada, prljavština se taloži i postaje zgrušani lepljivi pigment žućkasto-braonkaste boje, poznat kao lipofuscin. To su mrlje po koži koje govore o godinama njihovih vlasnika. Pošto se lipofuscin taloži u znojnim žlezdama, one više ne funkcionišu kao treba, što pomaže u razumevanju razloga osetljivosti starih ljudi na toplotu i preosetljivosti na visoke temperature. To su razlozi i čestih pojava toplotnih udara. Staračke oči slabe iz drugih razloga. Očno sočivo je sačinjeno iz kristalizovanih proteina koji su veoma izdržljivi i trajni, ali vremenom dolazi do hemijskih promena što im iz decenije u deceniju menja elastičnost, te već početkom četvrte decenije nastaje dalekovidost zbog starenja. Tokom procesa sočivo postaje žućkasto. Čak i bez katarakte (beličasto zamagljivanje sočiva prouzrokovano visokim koncentracijama holesterola u krvi, dijabetesom, pušenjem, preteranim izlaganjem ultraljubičastim zracima) količina svetlosti koja padne na retinu zdravog šezdesetogodišnjaka, samo je trećina svetlosti koja padne na retinu dvadesetogogodišnjaka. Feliks Silverstoun, koji je preko 24 godina bio gerijatar na Parkerovom jevrejskom institutu u NJujorku, i koji je publikovao preko sto studija o starenju, kaže da “ne postoji samo jedan ćelijski mehanizam u procesu starenje”. Naše telo akumulira oštećenja nastala lipofuscinom i slobodnim radikalima, zatim, slučajnim mutacijama DNK i mnogobrojnim drugim mikroćelijskim problemima. Proces je postepen i neprekidan. “Mi se, u stvari, razgrađujemo.” Naši izgledi ne obećavaju mnogo i zbog toga ljudi najradije izbegavaju tu temu. Ima na desetine bestselera o starenju, ali njihovi naslovi su: “Kako postati mlađi sledeće godine”, zatim “Izvor mladosti”, “Večito mlad”, “Godine i seks” i sl. Ali okretanje glave na drugu stranu od stvarnosti ima cenu. Pre svega, zanemarujemo promene koje bi morali izvesti kao društvo. Tokom cele ljudske egzistencije umiralo se rano. Dužina očekivanog života je poboljšana, pošto je prevaziđen problem rane smrti. Naročito smrti na porođaju i umiranja zbog infekcije i povreda. U industrijalizovani zemljama je 1970. umiralo pre svoje tridesete godine, samo četiri od sto rođenih. To je bilo izuzetno dostignuće, ali se činilo da je ostalo vrlo malo prostora za novo poboljšanje; čak i eliminisanjem umiranja pre 30. godine, ne bi značajno povećalo opštu očekivanost dužine života. Dalja nastojanja su pomerena prema redukovanju umiranja u srednjem dobu, tako da je u decenijama posle 1970. došlo do povećanja trajanja života. Poboljšanje u lečenju i prevenciji srčanih i respiratornih bolesti, moždanog udara, raka i sličnih problema, dovelo je do toga da prosečni šezdesetpetogodišnjak može računati na život još za daljih devetnaest godina – skoro četiri godine duže nego što se očekivalo 1970. Suprotno ovome, od devetnaestog veka, pa do 1970, šezdesetpetogodišnjak je dobio samo tri godine produženja očekivanog života. Ovo je bilo nazvano “rektangulacijom” preživljavanja. Tokom najvećeg dela ljudske istorije, populacija u društvima obrazovala bi neku vrstu piramide: mala deca su predstavljala najveći deo, tj. bazu piramide, dok je svaka dalja grupa bila sve manja i manja. U 1950. deca ispod pet godina života, predstavljala su u SAD samo pet odsto populacije, odrasli od četrdeset pete do četrdeset devete, bili su zastupljeni sa šest odsto, a oni preko osamdeset godina, sa jedan odsto. Danas imamo isti broj pedesetogodišnjaka i petogodišnjaka. Za trideset godina, biće isti broj osamdesetogodišnjaka i dece od pet godina. O starenju je korisnije misliti kao o neprekidnom i neizbežnom procesu koji počinje još od začeća. Kad ste u kontinuitetu, onda je potrebno da upoznate odgovarajući način življenja kako biste dostigli maksimum zdravlja i sreće. To bi bio suštinski cilj svih nas. Ono što je odgovarajuće u dvadesetim godinama ne može biti odgovarajuće u pedesetim. Možemo da prikrijemo spoljašnje znake procesa i da uprkos svemu nastavimo sa starim navikama, ali ne možemo promeniti činjenicu o fizičkim promenama. Najbolje što možemo da učinimo, jeste prihvatanje neizbežnosti starenja i pokušaj adaptacije, kako bi bili odličnog zdravlja u bilo kom periodu života. Neprihvatanje starosti i pokušaj borbe s njom, jeste kontraproduktivno i pokazuje nesposobnost razumevanja važnog aspekta naše egzistencije. Takav pristup, najveća je prepreka dostojanstvenom starenju. Ovo vodi ka temi koja se naziva protivstarosnom medicinom. Protivstarosna medicina nije ništa novo. Ono što je upadljivo, međutim, jeste njeno prerastanje u organizovanu oblast sa časopisima, sastancima i orkestriranim pokušajima njenih lidera da je proglase legitimnom specijalnošću ortodoksne medicine. Za sada ne postoji efikasna protivstarosna medicina. Ipak, ta oblast je u ekspanziji. Tekući popularni postupci podrazumevaju terapiju živim ćelijama (ubrizgavanje životinjskih embrionalnih ćelija u ljudski organizam) restrikciju kalorija (drastično ograničavanje unosa hrane) i hormonska terapija (pokušaj restauracije hormonskog nivoa koji je tipičan za mlade ljude). Ovo bi bila najvažnija razlika između onih koji praktikuju antistarosnu medicinu i njihovih mnogo konvencionalnijih kolega: prvi primenjuju metode i iznose rezultate koje oni drugi, konvencionalni doktori, ne smatraju pouzdanim niti naučno dokazanim. Međutim, najveći broj metoda u protivstarosnoj medicini je, sam po sebi, bezopasan – osim po yep klijenta. Ima i metoda koji nisu bezazleni. Treba se zamisliti zbog insistiranja na spoljašnjem izgledu pacijenata tretiranih protivstarosnom medicinom. Ovo nije očigledno samo u korišćenju “bodibildera” poznih godina života kao modela zdrave starosti, već i u sve većem uključivanju kozmetičke hirurgije u konferencije koje organizuje Američka akademija za protivstarosnu medicinu, kao i u njene publikacije. Sve to su pokušaji maskiranja i nepriznavanja spoljašnih znakova starosti. To neprihvatanje starenja, takođe, jedna je od većih prepreka časnom starenju. Ukoliko ste u iskušenju zbog obećanja koje vam daje protivstarosna medicina, preporučuje se njeno selektivno korišćenje. Uvek procenite štete koje bi mogle proizaći iz preporučene intervencije. Potom pokušajte da pronađete dokaze za sve tvrdnje. Odmerite i uporedite verovatne koristi sa isto tako verovatnim opasnostima, uključujući troškove koji su često preterano veliki. Tražite drugo mišljenje od lekara koji ne pripada krugu „protivstarosnih” kolega. Ukoliko već odlučite da se podvrgnete specijalnom tretmanu, odredite vreme posle koga ćete proceniti da li ste dobili ono što vam je obećano. Recimo da je taj period šest meseci. Tad vidite da li je to sve vredelo para koje ste dali. Nije loše upozoriti da će obećanja koja ćete u narednom godinama dobijati od “protivstarosnih” lekara biti sve ekstravagantnija. Jedan broj molekularnih biologa tvrdi da je identifikovao genetičke mehanizme koji kontrolišu proces starenja kao i da na njih mogu uticati. Ovi istraživači veruju da se biološki časovnik može zaustaviti i vratiti unazad. Doktori iz protivstarosnog biznisa već su saznali za rezultate eksperimenata na molekularnom nivou i na njih se i pozivaju. Ubeđenje mnogih stručnjaka, za sada, jeste da ovaj teoretski prodor služi za odvraćanje od onoga što je važno, od učenja kako se prihvata neizbežno starenje, razumevanja izazova i umeća održavanja duha i tela što je moguće zdravijim za vreme putovanja kroz uzastopne životne periode. Stariti časno i lepo znači pustiti prirodi da teče svojim tokom uz istovremeno činjenje svega što je u našoj moći da bi se odložile bolesti koje su prouzrokovane starošću. Drugim rečima, živeti što je moguće duže i bolje, a potom brzo nestati na kraju života. Nismo se svi prilagodili novoj demografiji. Podjednako je zabrinjavajuće, ali daleko manje upadljivo je da medicina kasni u suočavanju sa promenama za koje je delom odgovorna, ali kasni i sa primenom znanja kojim se već raspolaže i koje bi moglo učiniti da se starost učini boljom i lakšom. Uprkos brzom rastu starije populacije, broj specijalista-gerijatara, opao je između 1998. i 2007. godine. Broj prijava za specijalizaciju gerijatrije i primarne zaštite starih osoba drastično je smanjen, dok ih je za specijalizaciju plastične hirurgije i radiologije sve više. To je delom u vezi sa novcem – prihodi u gerijatriji i primarnoj zaštiti starih, spadaju u najniže u medicini. S druge strane, hteli mi ili ne da to priznamo, najveći broj lekara ne voli rad sa starim osobama. U današnje vreme, kada je ljudi iznad 65 godina skoro 20 odsto, sve manje novca se štedi za starost, verovatno nikad manje od velike depresije. Više od polovine starih živi bez supružnika a dece je manje nego ikad – skoro da niko ne misli kako će živeti sam u kasnim godinama života. Glavna struja u medicini okrenuta je na drugu stranu od gerijatrije i nije stvorila dovoljno obučenih lekara i osoblja za brigu o starima. Gerijatar Feliks Silverstoun objašnjava: “Stara kajla ne čuje. Stara kajla ne vidi. Memorija stare kajle je popustila i poremećena je. Kad radite oko stare kajle morate biti spori jer vas matorac stalno zapitkuje i traži da ponovite ono što ste već rekli. Stara kajla nema glavni problem – stara kajla ima petnaest ili dvadeset glavnih problema. Šta da radite s njim? Najgore je da sve na šta se žali traje duže od pedeset godina. Ne može se izlečiti nešto što traje pedeset godina. Povišen mu je krvni pritisak, ima dijabetes, ima artritis. Ništa nije senzacionalno niti je veličanstveno kad lečiš tako nešto.” Međutim, za sve ovo postoje mesta u kojima rade grupe eksperata i gde se primenjuju posebne veštine. Sve dok se ne ode na gerijatrijsku kliniku i dok se ne vidi šta gerijatri rade, ne može se shvatiti koliko je ona za nas važna. Jednog jutra, na gerijatriji, prvi pacijent bila je Yejn Gavriles. “Šta vas je nateralo da dođete do nas”, upitao je doktor Bludo osamdesetpetogodišnju gospođu sa sedom kosom, ovalnim naočarima, pletenom košuljom i lepim, uvek spremnim osmehom. Omanja ali držeća, kretala se stabilno držeći tašnu i žaket ispod pazuha, dok je njena kćer išla pozadi. Nije joj bila potrebna nikakva podrška, osim ortopedskih cipela, delikatno bledo purpurne boje. Rekla je da dolazi po preporuci interniste. “Ni zbog čega posebnog?”, pitao je doktor. Odgovor je bio i da i ne. Prvo što je pomenula bio je bol u leđima, koji je muči mesecima, prostire se naniže, duž zadnje strane noge i otežava joj ustajanje iz kreveta i dizanje sa stolice. Imala je, takođe, ozbiljan artritis, a prsti koje je pokazala, bili su natečeni u zglobovima i iskrivljeni upolje – deformitet koji po izgledu podseća na labudov vrat. Oba kolena su joj bila zamenjena protezama, pre desetak godina. Imala je visok krvni pritisak “od stresa”. Nikad nije imala probleme sa toaletom, ali u poslednje vreme, priznala je, nosi uloške – za svaki slučaj. Bila je operisana zbog karcinoma debelog creva, a sad joj se na plućima pojavio čvor za koji u radiološkom izveštaju stoji da bi mogao biti metastaza tumora iz debelog creva – preporučena je biopsija. Doktor Bludo je hteo da mu gospođa kaže nešto o sadašnjem životu. Rekla je da živi sama, ukoliko se ne računa njen jorkširski terijer, u porodičnoj kući u delu Bostona koji je poznat kao Zapadni Rosberi. Muž joj je umro od karcinoma pluća pre dvadeset tri godine. Ne vozi kola. Ima sina koji živi nedaleko i koji jedanput nedeljno odlazi, umesto nje, u kupovinu, ali je posećuje svakodnevno – “da vidi jesam li još uvek živa”, šali se gospođa. Drugi sin i dve kćeri žive daleko, ali joj ipak pomažu. Inače, ona o sebi brine sama. Sama čisti i kuva. Sama vodi računa o lekovima i o računima. “Imam ja svoj sistem,” kaže. Ona je završila gimnaziju, a za vreme rata radila je metalske poslove. Takođe, radila je neko vreme u velikoj robnoj kući u centru Bostona. Ali, to je bilo davno. Sada je vezana za kuću, svog terijera, dvorište i porodicu, kad je neko poseti. Doktor je potom pitao o detaljima svakodnevice. Obično ustaje oko 6 sati – kaže da joj više nije potrebno dugotrajno spavanje. Iz kreveta ustaje kad joj dozvoli bol u leđima, potom se tušira i oblači. Silazi niz stepenice, u prizemlje, uzima lekove, hrani psa i doručkuje. Doktor Bludo je pita šta doručkuje. Ona odgovara da su to banana i ovsene pahuljice. Mrzi banane, ali je čula da su dobre zbog kalijuma. Posle doručka, izvodi psa u dvorište. Potom se bavi kućnim poslovima – pranje veša, čišćenje kuće i slično. Pred podne prestaje s poslovima da bi gledala seriju “Cena je pravedna”. U vreme ručka uzima sendvič i sok od naranye. Kad je lepo vreme, posle ručka sedi u dvorištu. Ranije je volela da radi u bašti, ali sad više ne može. Popodne joj protiče sporo. Ponekad radi kućne poslove ili razgovara telefonom. Nekad sprema jelo – salatu, možda pečeni krompir ili kajganu. Uveče gleda fudbal ili košarkaške utakmice koleya. Uvek je volela sport. U krevet odlazi oko ponoći. Bludo je zamolio da sedne na sto za preglede. Dok se mučila da bi se popela, izgubila je ravnotežu na stepeniku, pa joj je doktor morao pomoći. Doktor joj je prekontrolisao krvni pritisak, koji je bio normalan. Pregledao joj je oči, uši i tražio je da otvori usta. Slušao je stetoskopom rad srca i pluća. Pregled je bio brz. Usporio je tek kod pregleda šaka. Nokti su bili uredno skraćeni. “Ko vam seče nokte?”, pitao je doktor. “Ja sama”, odgovorila je gospođa Gavriles. Pokušajte da zamislite rezultat pregleda. Za svoje godine ona je u dobroj kondiciji, ali je suočena sa mnogo čim, počev od poprilično uznapredovalog artritisa i inkontinencije, pa do raka debelog creva i metastaze u plućima. Izgledalo je da će u toku četrdesetominutne posete Bludo morati da se odluči ili za potencijalno najveću pretnju (metastaza u plućima) ili za problem koji ju je najviše mučio – bol u leđima. Ali bilo je evidentno da on na to ne misli. Skoro da ništa nije ni pitao o tome. Umesto toga, najviše vremena tokom pregleda potrošio je posmatrajući njena stopala. “Da li je to zaista neophodno?” pitala je pošto je zatražio da skine cipele i čarape. “Jeste”, odgovorio je. Kad je, kasnije otišla, rekao je: “Uvek se moraju pregledati stopala.” Opisao je nekog yentlmena sa leptir-mašnom, koji je izgledao vrlo uljudno i fit, sve dok njegova stopala nisu otkrila pravu istinu: nije se mogao sagnuti da ih dosegne pa se ispostavilo da ih nije čistio i sekao nokte nedeljama, što je velika opasnost. Gospođa Gavriles je imala poteškoća sa skidanjem cipela, pa videvši njeno mučenje, Bludo se sagnuo da joj pomogne. Kad je najzad skinula čarape, on je uzeo stopala u ruke i pregledao ih. Inspekcija se odvijala milimetar po milimetar – tabani, prsti i prostori između prstiju, nokti. Potom joj je pomogao da se obuče. Na kraju, njoj i njenoj kćeri rekao je šta misli. Ona je odlično, mentalno je perfektno i fizički jaka. Opasnost za nju je gubljenje onoga što još uvek ima. Najveća pretnja nije čvor u plućima, niti bol u leđima. Opasnost je slučajni pad. Svake godine oko 350.000 Amerikanaca pada i lomi kuk. Od njih, 45 odsto završava u domovima za brigu o starima, a 20 odsto nikad više ne stane na noge. Tri primarna faktora rizika za slučajne padove, jesu poremećaj ravnoteže, uzimanje četiri ili više vrsta raznih lekova i slabost mišića. Stare osobe koje, srećom, nemaju te faktore rizika, tokom jedne godine padaju samo u 12 odsto slučajeva, dok one koje imaju sva tri faktora padaju u skoro 100 odsto. Gospođa Gavriles ima dva faktora. NJeno održavanje ravnoteže je loše. Iako joj nije potrebna šetalica kao pomoć pri hodanju, i sama je primetila da hoda sa razmaknutim nogama, na širokoj osnovi. Noge iznad stopala su joj otečene, nokti neisečeni, između prstiju vide se ranice na koži i na vrhovima prstiju zadebljanja – neka vrsta žuljeva. Uzimala je pet vrsta lekova od kojih je svaki za sebe, bez sumnje, koristan, ali kad se uzimaju svi zajedno, daju sporedne pojave kao što su vrtoglavice i nesigurnost na nogama. Jedan od lekova je služio za povećanje količine eliminisanja tečnosti iz tela putem mokraće. Međutim, gospođin jezik je bio suv jer, očigledno, nije pila dovoljno vode. Kad je ustala sa stolice bilo je vidljivo da se ne oslanja na rukohvate, što je znak dobre mišićne snage. Međutim, rekla je kako u poslednjih šest meseci gubi snagu, jer ne jede dovoljno i ne obezbeđuje sebi dovoljno kalorija. Doktor Bludo kaže da je njegov posao obezbeđenje podrške koja daje kvalitet životu. To su dve stvari: stvaranje nezavisnosti od postojećih bolesti i održavanje preostalih funkcija kako bi se olakšalo snalaženje u okruženju. Mnogi lekari leče bolest misleći da će se sve ostalo održavati samo po sebi. Ukoliko ne bude baš tako, i ukoliko pacijent postane nesposoban da se brine o sebi, onda se računa da to nije medicinski problem i da postoje domovi za stare i nesposobne. Za gerijatre, međutim, to jeste medicinski problem. Qudi ne mogu zaustaviti starenje tela i duha, ali postoje načini kojima se izbegavaju i ublažavaju nepovoljne pojave. Zbog toga je doktor Bludo predložio gospođi Gavriles posećivanje pedikira, najmanje jedanput mesečno, kako bi stopala bila bolje negovana. Doktor je smatrao da su lekovi koje gospođa uzima prikladni, ali je, ipak, predložio odustajanje od leka za izmokravanje, pojačavši dozu leka za sniženje krvnog pritiska. Preporučio je više obroka tokom dana i izbacivanje iz kuće hrane koja se odlikuje niskim sadržajem kalorija i holesterola. Ta hrana je, inače, besmislena za vrlo stare ljude. Jedan od doktorovih predloga bilo je i ručavanje u društvu, jer se tako uvek pojede više. Zaključno, zakazao je kontrolu za tri meseca da bi vidio kako funkcioniše plan. Devet meseci kasnije, gospođa Gavriles je ušla u 86. godinu, bolje jede i na težini je dobila više od jednog kilograma. U kući se kreće samostalno i bez pomagala. Do tada nije ni jedanput pala. Priča o gospođi Gavriles i o njenom gerijatru, priča je o krhkosti, slabosti i osetljivosti. Starenje i propadanje tela kao i smrt, koja uvek dolazi, sudbina je svih nas. Ali, dok u telu ne propadne i poslednji sistem koji ga održava u životu, funkcije otkazuju na dva načina: jedan je rani i deluje lančano, vodeći ka starosti i nemoći, dok je drugu postepen i vrlo malo mu je narušena sposobnost za vođenje samostalnog života. Dobra medicina utiče na pravac u kome će se kretati stara osoba. Mnogi koji se bave medicinom ne znaju kako treba postupati sa starim ljudima čije funkcije popuštaju. Svi medicinske struke znaju kako se leče specifični i individualni problemi: rak debelog creva, visok krvni pritisak, artritis kolena i slično. Kad je bolest tu zna se šta će se raditi. Ali, kad dođe starica koja pored karcinom debelog creva, visokog krvnog pritiska i artritisa kolena ima mnoštvo drugih problema zbog kojih život može prestati svakog časa, obično se ne zna šta je najbolje preduzeti. Pre nekoliko godina, istraživači iz St. Pola u Minesoti, identifikovali su 568 muškaraca i žena preko 70 godina, koji su živeli nezavisno od tuđe pomoći, ali su bili u latentnoj opasnosti od invalidnosti koja bi mogla nastati zbog hroničnih zdravstvenih problema, neke akutne bolesti ili zbog poremećaja u rezonovanju. Uz dozvolu tih starih osoba i porodica, o jednoj polovini grupe od 568 osoba brigu je preuzeo tim specijalista gerontologa. Druga polovina je prepuštena lekarima koji su se i do tada brinuli o njihovom zdravstvenom stanju i koji su bili upoznati sa namerom istraživača. U narednih 18 meseci, 10 odsto pacijenata iz obe grupe je umrlo. Ali pacijenti pod nadzorom gerijatara, za trećinu su ređe postajali nesposobni za brigu o sebi, a za čitavu polovinu manje su padali u depresiju. Za 40 odsto manje bila im je potrebna kućna nega. Gerijatri se bave malo čim iz polja “haj-tek” medicine. Oni se ne bave biopsijama pluća ili jetre, ne operišu kičmu niti upućuju na magnetsku rezonancu. Umesto toga, oni se bave pojednostavljivanjem lečenja. Brinu da li je artritis smiren i da li su isečeni nokti na prstima stopala i šaka. Vode računa da li bolesna i stara osoba uzima redovno hranu i da li je usamljena i izolovana. Gerijatri sarađuju sa socijalnim službama, kako bi se starim i usamljenim obezbedila sigurnost življenja. Ali, da vidimo kako je procenjena ova studija o starim ljudima. To će nam reći Čed Bult, gerijatar na Univerzitetu u St. Polu u Minesoti i rukovodilac studije. Nekoliko meseci posle publikovanja studije koja je pokazala do koje mere je za stare ljude život bolji i sigurniji uz gerijatrijsku brigu, Univerzitet je zbog velikih troškova zatvorio odeljenje za gerijatriju. Bult se preselio i danas je profesor na Yon Hopkinsovoj školi za narodno zdravlje u Baltimoru. U njegovoj studiji se pokazalo da bolničke gerijatrijske usluge za 1.350 dolara prevazilaze prosečnu ušteđevinu, penzije ili osiguranje koje imaju stari bolesnici. U pitanju je dvojak standard koga se drže osiguravajuća društva. Niko ne kaže da nije dobro što se implantiraju pejsmejkeri od 25.000 dolara ili što se ugrađuju stentovi u koronarne arterije, iako to možda može ali ne mora uvek pomoći. U međuvremenu, neki gerijatrijski centri su zatvoreni. Sve je manje oglasa kojima se nudi specijalizacija gerijatrije, jer ima malo mladih lekara koji se kandiduju za takav posao. Svi žele da se bave medicinom koja je u žiži javnosti i za koju se odvaja veliki novac. Malo ko misli da je starost deo medicine i da mladost i zdravlje ne traju večno. Ne shvata se da male promene u gledanju na starost poboljšavaju ne samo dužinu života već i njegov kvalitet.