Dudinje Vele Nigrinove

Uspeli su, bre, po drugi put, da ubiju – Filipa Filipovića! Jednom ga je u Moskvi, između dva rata, ubio Broz još dok se nije zvao Tito, a sada su Filipa utukle beogradske vlasti. Uzeli su mu ulicu i dali je Sazonovu, šefu ruske diplomatije od 1910. do 1916. godine. I, svaka čast Sazonovu znam šta je sve radio za Srbiju, ali što, bre, da se kola slome na Filipoviću? Zar samo zato što je bio komunista? A da smo imali više takvih Filipa, u Srbiji bi danas bila dična socijaldemokratija, a ne ovi bašibozuci skupljeni s konca i konopca... Elem, nemam srca da više idem bivšim Filipovićem! Od Gročanske do Kalenića pijace sada šipčim ulicom Vele Nigrinove! Oh, kako je lepa Vela Nigrinova! Mnogo je mirnija od Filipovića, to jest, Sazonova i ima TRI DUDA! Ah, kako sam samo ustreptao! Dudinje, dudinje, kakvo je to bilo dečje radovanje! I ko se na dud nije peo, ko se od duda nije umusavio i uplavio, i, pri tom, se bar jednom pošteno prosrao, taj dete nikad nije bio! Seirim, tako, ispod crnog duda, kušam ukuse detinjstva, kad, prilaze mi tri dečaka iz komšiluka, sva tri lepi ko anđeli i još, usput, plavooki. Prilaze mi pitanjem: “Čiko, to što jedete, jesu li to kupine ili maline?” Ah, kako sam se rastužio do neba! Jer, shvatio sam, bre, konačno, da za Srbiju nema leba! Jer, ako Srpče ne zna za dudinje, kako da zna za svoje korene? I ko je, uopšte, tu Srpčad pravio, ko ih rodio, a da im za dudinje nije rekao? Landaram sa cegerima po Kaleniću. Zveram po tezgama, žvaćem vruće mekike, a sve mislim na dudinje… Tu je, naravno, i Jung, cenjka se, šatro, sa mojim južnjacima a meni dobacuje: “Vidim da te muči dudinje iz Vele Nigrinove. Vidim da se sećaš trojanskih vremena kada se širom Vojvodine i moravske Srbije, gajila svilena buba i pravila svila i da je dudinje za Srbe bilo svetinje. A kada ste trojansko carstvo izgubili tajnu pravljenja svile ste sa sobom u Indiju i Kinu odneli, zajedno sa bronzom i pismom. Kinezi i danas slave svetu dinastiju Sja, dinastiju belih plavookih kraljeva što su im metalurgiju i svilu doneli…” Gutam halapljivo mekiku, pa podrignem ka Jungu. Ali, Švajcarac pućka lulu i tera svoje: “Zapamti, prostačino! Put svile išao je od Vojvodine ka Kini dok su Trojanci na Dunavu moćni bili i carinu na Đerdapu držali!” Obavim sa Oljom na Kaleniću, pa ajd, nazad, za Gročansku šibaj, opet, niz Velu Nigrinovu da odam još jednom poštu dudovima, zaboravljenim paganskim bogovima na koje se, čujem, obrušio pravoslavni Nemanja u (televizijskoj) propovedi sa Mokre Gore. Ah, dudinje, dudinje, ko sve danas na vas ne kidiše… Sedim u ligeštulu, svikao sam na omorinu još kad sam sa Aleksandrom na Persiju i Indiju išao. Nego, brine me Avala, brekće ko trudnica, a brekće sve i oko FK “Obilića”… I ako Srbija omorinu ne podnosi,kako misli da se sa Kondolizom Rajs nosi? Pada veče. Olja otišla sa Lidijom u pozorište da gleda “Bogojavljensku noć”. Ah, dokle će nam to davati?! Dokle će nas zaluđivati!? Ne ovi iz pozorišta, već, arheolozi iz Izraela. Otkako im se posrećilo 1948. sa otkrićem “Kumranskih rukopisa” u pećinama pored Mrtvog mora, naglo ih je krenulo. Hoće ih, bre, nekako, arheološka otkrića! A, svakoj mladoj državi temelj daju arheolozi, a tek, onda nastupaju generali, državnici i ostali dunđeri. Evo, onomad, arheolog Ehud Necer, posle tri decenije traganja, otkrio i grobnicu kralja Iroda u blizini Jerusalima!? Gde bi, inače, bila grobnica kralja koji je obnovio jerusalimski Hram? To znači da Irod nije morao, zbog svoje “nečuvene surovosti” da bega od naroda u neosvojivu tvrđavu Masadu i da tamo skonča. A, setite se, Srbi moji, na to su nas navodili hrišćanski jevanđelisti. Oni jedino i pominju priču o vitlejemskom pokolju dece, ali jevanđelja su pre svega vrsna literatura puna snažnih, ubedljivih metafora i – hiperbola. Elem, Josif Flavije i ostali istoričari starog veka taj pokolj vitlejemske dece ne pominju. Načinjem, ritualno, šunke iz Kleka jer, evo, stigao je paradajz sa Kalenića. Mada je moj tast, Banaćanin, govorio da se “šunka otvara tek u avgustu, kada je paradajz zreo i jeftin da se i Cigani sa njim gađaju”. Ali, ko da čeka avgust? Možda se, moj Srbine, zarati do Svetog Ilije te da željan šunke odem u vojnike. Sečem šunku na debelo jer, tanko sečenje šunke je, da se razumemo, izmislila sirotinja da joj šunka što duže traje. A i vino točim na debelo, u vodenu čašu, pa i u bokalče, da oseti i jezik i utroba a i duša, ona mi je najvažnija... Jung se primakao iz moj sto od tikovine pa se, ko mačak, na šunku oblizuje. Naseckam šunke ko salate, a natočim mu bokalče vina Jovinog, a Švajcarac sve cokće, ali i mudruje: “Razmišljaj ovako; ako vitlejemski pokolj nije postojao, da li je onda i Isus postojao? Šta ako je sve to jedna divna gnostička metafora?” Pravim se da Junga ne čujem, neću, bre, sebi merak da kvarim. A sve u sebi šapućem: Zrela šunka, zrelo vino, vraćam ti se paganska domovino! Ponedeljak. Opet, omorina. Ali, Aleksandar Makedonski je govorio: “Muškarac koji ne podnosi žegu nije muško.” I uvek je bitke, po najvećoj žezi, zakazivao i pobeđivao... I, evo me gde marširam pored Dunava kao falangista u klompama sa Nepobedivim Suncem na usnama. Kad, ej tamo, iza hotela “Jugoslavija” stigao ruski cirkus “Moskva”. A u cirkusu, glavna atrakcija, VIJETNAMSKE SVIWE! Te svinje, čujem, i decu najviše vesele, a ruski dreseri ih baš uštrojili. Hodaju poslušno po gredi kao balerine i sa klovnovima izvode svakakve krivine, a tu su i druge kerefeke. I ko bi rekao da vijetnamska svinja može, uz ruski dril, tako lepo da se dresira. Tu hoću da uđem u ruski cirkus da vidim vijetnamsku svinju van cirkuske šatre dok odmara. I, propusti me uniformisani lakej, vidi se Rus, srpski zamuckuje. Stignem do direktora cirkusa, predstavim se, ko sam, šta sam. Kad oćeš, bato! Direktor na čistom srpskom izrazi sumnju da sam novinar, traži legitimaciju, jebote! I šta ću, kud ću!? Nisam u NUNS-u, a nisam ni u UNS-u. Nemam nikakav dokumenat ni da radim u NIN-u. Imam samo propusnicu za ulaz u zgradu “Politike” iz 1978. Godine! I ne puste me da vidim vijetnamske svinje. Izađem na glavna cirkuska vrata, posramljen kao Ahtisari, ali uporan sam, brale, kao Solana, kao Karla del Ponte, a sa bradom. Pa ajd, obikaljaj, šunjaj se među cirkuskim furgonima, izlaži se bengalskim tigrovima, tibetanskim lamama ne bi li, bar, na čas, bio sa vijetnamskim svinjama. I, osetim ih po smradu, i, gle, vidim ih u kavezu! Oh, kako su ružne vijetnamske svinje, Srbi moji! Ružnije su od srpske mangulice, a, opet, vidi se da su – sestrice! I sitne su vijetnamske svinje, malo krupnije od moje Crne, a njenu crnu boju imaju. Pa ih gledam kako rškaju njuškama po srpskim govnima, i vrte repićima od zadovoljstva. Jer, takva je svinjska narav, rij, podrivaj i u tome uživaj! Dok ne sevne bič dresera, gore sa Sibira i čuje se sve do Kosova... Tu rešim da vijetnamske svinje vidim na delu, rešim da kupim kartu, onako, kao građanin, pa da se u ruskom šatoru veselim. Kad, vidim idu crni oblaci sa Crnog mora, a čuo sam da i Rusima cirkuski šator prokišnjava. Pa svratim u Oljin Zemun, kod “Naje”, na Šešeljevu pljeskavicu, pa begaj za Gročansku! Zavalim se u beržeru da varim “Šešelja”, da varim munje i gromove što riču iznad Avale. I tu ti oždran zadžonjam, pa sanjam kako me vijetnamske svinje jure od hotela “Jugoslavije” sve do ulice Vele Nigrinove! A gore iz krošnje crnog duda, moja Crna me doziva: “Penji se brzo, ovde, među dudinje među srpske paganske boginje, one su ti utočište najsigurnije!” A vijetnamske svinje laju kao pseta ispod dudovog drveta, laju na mene i dudinje u ulici Nele Nigrinove.