Da li u školi treba da boli?

Nastavnik danas ima veću slobodu da prekorači zastarele metode predavanja i stvori pre prijateljski nego odnos autoriteta nad učenikom, ali jednako i veći rizik da pri pomenutom odmeravanju snaga ispadne slabiji od učenika Zaslužuje li dete šamar kad pretera u bezobrazluku? Učiteljica pred penzijom Nadica Ilić iz beogradske škole “Vojvoda Mišić” mislila je da nestaško to zaslužuje. I postala je sinonim za nasilje u školama. Ponovo je pokrenuta diskusija – da li nastavnici u srpskim školama tretiraju đake kao da su u srednjem veku i koliko godina je srpsko školstvo u zaostatku za svetom. Ali, malo ko se upitao: zašto su deca u Srbiji agresivnija nego što su bila ikada pre. Rezultati prošlogodišnjeg UNICEF-ovog istraživanja za potrebe projekta “Škola bez nasilja” pokazuju da je 28 odsto učenika u Srbiji uključeno u neki oblik nasilne interakcije bilo da su u ulozi žrtve ili u ulozi počinilaca nasilja. Skoro 65 odsto učenika je bar jednom, u poslednja tri meseca, lično doživelo neki od oblika nasilja od strane vršnjaka, a 44 odsto je jednom ili više puta tokom celog školovanja trpelo neki od oblika vršnjačkog nasilja. Ali ne tako mali broj, 23 odsto učenika, je jednom ili više puta tokom školovanja doživelo da ih uvredi, ismeje ili udari i neko od nastavnika. Mnogi će reći da se vaskolika javnost s razlogom digla protiv ove učiteljice kad je mogla da ćušne đaka četvrtog razreda, a neki će reći i nepravedno, jer se desetogodišnjak drznuo da joj pokaže onaj nepristojni prst u lice. U drugom delu Srbije, u Smoljincu, nastavnik ruskog jezika Dragče Dinić je dobro umlatio učenika koji je kredom gađao tablu. Osim razlike u fizičkom bolu učenika koji je bio “premlaćen” i onog koji je bio “ćušnut” razlika u ova dva slučaja nesporno nepristojnog ponašanja učenika je i u tome što je Dinić bio dužan da donese lekarsku potvrdu da je sposoban za rad sa decom (i ranije je bio nasilan, ali je, ipak, radio) a za učiteljicom pati cela škola, pa i njeni đaci. Razlika ova dva slučaja u odnosu na ostale, svakodnevne, jeste što su dospeli na novinske strane. Prvi zahvaljujući burnoj reakciji roditelja, a drugi zahvaljujući kameri na telefonu drugara iz klupe. Problem nasilja u školama koje druge zemlje temeljno rešavaju još od sedamdesetih godina kada su se dva norveška đaka ubila zbog vršnjačkog maltretiranja tako je i kod nas ušao u novu fazu diskusije, ali ne i rešavanja. Krug je i dalje zatvoren: Da li vam se kao roditelju dopada da bilo ko bije vaše dete osim vas, naravno? Ko je to isto dete naučio da pokazuje srednji prst? Otkud i dalje u školi profesor koji šamarima kažnjava nerad? Otkud uopšte mobilni telefon đaku nasred časa? Stariji levoruki znaju da pre trideset godina niko nije osuđivao učiteljicu dok ih je tukla štapom po levoj ruci kad god njome uzmu olovku. Nekadašnjim đacima ne bi ni palo na pamet da kredom, ako su je uopšte imali, gađaju profesora. Tada ni zakon nije zabranjivao učiteljima da se zbog neposlušnosti ili svoje loše volje tog dana i fizički istresu na đacima, a njihov autoritet bio je neprikosnoven. Frojdove teze o učenju zasnovanom na sankcijama i Pavlovljev princip naučenog ponašanja uz pomoć fizičkog kažnjavanja bili su možda i jedini metodi vaspitanja. Od tada su deca dobila mnoga prava i privilegije, ali i obaveze kojih često nisu svesni. Opet zahvaljujući odraslima. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja propisuje, na primer, i obavezu učenika da “ne ometa izvođenje nastave...” ili “poštuje ličnost drugih učenika, nastavnika i ostalih zaposlenih u školi”. Deca, naravno, ne uče sama kako da se ponašaju. Moć roditeljskog autoriteta, prema nekim psiholozima, formira čak i političku orijentaciju u prvih sedam godina detetovog života. Eksploatišući arsenal dečijih iracionalnih stavova roditelji su u poziciji da potpomažu akumuliranje velikog dela nesvesnog materijala u ličnosti, a deca da bi došla do svog potkrepljenja imitiraju roditelje od kojih su zavisni. Prvo nesvesno, a onda i svesno porodica tako prenosi na decu i osnovne ljudske i društveno poželjne vrednosti. “Granice u ponašanju kod dece praktično ne bi postojale ukoliko se ne bi postavile od strane odraslih,” kaže Gordana Blažović, školski psiholog. “Deca tokom razvoja osećaju potrebu za autoritetom. Tako što postavlja zahteve i kriterijume, on im omogućava i uči ih da lakše procenjuju šta je dobro, šta loše i da lakše procenjuju životne situacije. Deca lišena autoriteta često sa nedovoljno sigurnosti i samopouzdanja procenjuju životne situacije i u socijalnim odnosima prave greške.” Ponašanje dece se, prema njenom iskustvu, drastično promenilo u poslenjih petnaestak godina, a razlozi su razume se: kriza devedesetih i poremećaj sistema vrednosti u kome i odrasli, a kamoli deca teško donose odluke o tome šta je dobro, a šta loše. “Potom, demokratizacija društva pretpostavlja 'stupanje na scenu' demokratskog autoriteta, namesto nekadašnjeg neprikosnovenog, autokratskog, po kome se obostrano prihvataju rešenja i donete odluka. Deca često ne postavljaju pravu granicu u takvim odnosima sa odraslima i na pogrešan način sebe stavljaju u ravnopravan nivo.” Sledi za adolescente prirodan revolt i potreba za odmeravanjem snaga koju ponekad primenjuju i na profesorima, nasilni filmovi i video-igrice čiji sadržaj svakodnevno pokušavaju da primene u realnom životu i veoma široka informisanost koja deci pruža “dozu samopouzdanja i lažno osećanje superiornosti”. Zakonska sloboda u ponašanju učitelja je sužena, a đaci su rasterećeni obaveza poslednjih godina do te mere da nemaju ni domaće zadatke. Prosvetari su gotovo jednoglasno složni da su takve mere višestruko korisne i za decu koja će se bolje koncentrisati u školi i za profesore koji će svu odgovornost imati na licu mesta. S takvim izmenama sistema, međutim, usledila je i decentralizacija škola, pa direktor, nezavisan od viših organa, može na sopstvenu inicijativu bilo kada da vrati nastavnika na ponovni psihološki pregled ne bi li potvrdio njegovu sposobnost da radi sa decom. To se, međutim, retko dešava (i kada se desi, “provera” traje mesecima dok nastavnik i dalje radi sa decom) jer je kolegijalnost po pravilu u ovdašnjem mentalitetu uvek bila i danas je ispred profesionalizma. I kada se desi da nastavnik ode na pregled direktor nije dužan da o tome obaveštava Ministarstvo prosvete i sporta, kao ni o drugim merama. Zato u ovom Ministarstvu ne mogu da odgovore koliko je učitelja, nastavnika, profesora suspendovano ili dobilo otkaz zbog nasilja nad decom tokom prošle godine. Velimir Tmušić, republički prosvetni inspektor objašnjava za NIN: “Zakonom o osnovama sistema regulisano je da direktor škole pokreće, vodi, donosi odluku i izriče meru u disciplinskom postupku protiv zaposlenog. Ukoliko je učitelj ili nastavnik napravio težu povredu nastavnih obaveza, direktor je obavezan da ga suspenduje do okončanja disciplinskog postupka. U toku disciplinskog postupka direktor može uputiti učitelja ili nastavnika na proveru psiho-fizičkih i zdravstvenih sposobnosti. Disciplinske mere mogu da budu prestanak radnog odnosa ili novčana kazna za određeni vremenski period. Tačan broj disciplinskih mera nemamo jer škole nisu u obavezi da nas informišu i disciplinski postupci se često završe na nivou škole. Ministarstvo prosvete i sporta ima podatke za slučajeve kada zaposleni upute zahtev za zaštitu svojih prava.” Tmušić tvrdi da, ipak, postoji stroga kontrola ponašanja u školama, kako učenika koji se najstrože mogu kazniti promenom škole tako i nastavnika kojima bi najdrastičnija kazna bila otkaz. “Ministarstvo prosvete i sporta dvojako nadgleda rad škole. Inspekcija nadzire zakonitost rada škole. Druga vrsta kontrole je stručno-pedagoški nadzor, a prema novom Pravilniku, stručno-pedagoški nadzor obavlja prosvetni savetnik. U novom Pravilniku uloga prosvetnog savetnika je od kontrolne pomerena na pružanje stručne pomoći ustanovi, nastavniku, vaspitaču, stručnom saradniku i direktoru.” Premda strože u odnosu na stare vaspitne metode, izmene u školskom sistemu su dovele i do individualizacije rada prosvetara. Što će reći, nastavnik danas ima veću slobodu da prekorači zastarele metode predavanja i stvori pre prijateljski nego odnos autoriteta nad učenikom, ali jednako i veći rizik da pri pomenutom odmeravanju snaga ispadne slabiji od učenika. Rezultati istraživanja nasilja među decom, pa i u školama, u kome je učestvovala Branka Savović, magistar pedagogije pokazali su da pojmove nepristojnosti i nepoštavanja i sami prosvetni radnici vide potpuno drugačije. “Granica koju nastavnik postavi u odnosu na pristojnost dečijeg ponašanja, mora da napravi najpre za sopstveno ponašanje,” kaže Branka Savović. “Učitelj je posle roditelja drugi model po kome se oni ponašaju, a za decu u osnovnoj školi mnogo je važnije ono što činite nego ono što kažete. Deca su, kada dođu u školu, spremna da poštuju svoje učitelje. Između udarca i nečinjenja je čitava lepeza postupaka kojom se može izgraditi autoritet. Ali kao i u društvu u kome ne postoji sistem vrednosti tako i u prosveti trideset odsto radnika kaže da bi napustilo taj posao čim bi im se ukazala prilika. Vreme bez sistema vrednosti, najopasnije je vreme za one koji odrastaju.” Lina L-Zik Mitrović, predsednik Sindikata prosvetnih radnika će reći da niko i ni u kojim uslovima nema prava da udari učenika, ali da je merama sistema zajedno sa urušenim vrednostima autoritet prosvetnog radnika potpuno srozan. Ona, takođe, smatra da se dete kod kuće vaspitava, a onda šalje u školu da stekne obrazovanje. Ali se borci za dečija prava neće složiti s njom i reći će da je upravo prebacivanje odgovornosti s roditelja na učitelja i obrnuto razlog zašto su nam deca izgubljena u sistemu vrednosti. Dečiji psiholog Zorica Panić smatra da u svakom slučaju kazna nije dobar put da se nauči prihvatljivo ponašanje. “Zabluda je da strahom kod dece postižemo poslušnost. Istina je da postižemo sasvim suprotno. Niko ne može da deluje bolje u emotivnom naboju koji blokira. Kada decu pokušavamo da kažnjavamo pomoću straha, ona se samo suzdržavaju od nečinjenja onog što žele i što će na ovaj ili onaj način učiniti. A mi ih ohrabrujemo da za to pronalaze druge načine ne bi li izbegli kaznu. A to je najčešće laganje. S decom pre nego što učine nešto loše treba razgovarati i svakodnevno osluškivati njihove potrebe. Najvažnije je da shvate svoju grešku i dobiju priliku da je isprave.” Ta idilična situacija, od koje je Srbija daleko vekovima, podrazumevala bi svesrdnu zajedničku posvećenost detetu, a najpre kraće radno vreme roditelja. Bilo da su u školi ili kod kuće naučila nasilno ponašanje, deca, ipak, najčešće silu sprovode među sobom. Prednjači verbalno nasilje, a razlika između devojčica i dečaka ne postoji. Tek razlike u stepenu i tipu nasilja od odeljenja do odeljenja. Dakle, sve i da s vašim detetom razgovarate ono će, vođeno psihologijom grupe, kod kuće biti mirno, ali u školi agresivno. Da ne bi bilo žrtva. Konsultantkinja UNICEF-ovog projekta Dragana Koruga kaže da su deca među sobom najagresivnija verbalno (nazivajući se pogrdnim imena koja su od nekoga čuli), potom tako što spletkare i ogovaraju, onda fizički, a onda pretnjom, otimanjem i stalnim maltretiranjem. “Stepen nasilja razlikuje se po odeljenjima, što je najbolji pokazatelj koliko odrasli upravljaju ponašanjem dece. Ona na nasilje reaguju nasiljem, na represiju represijom. Videvši da se odrasli ne kažnjavaju za svoje loše postupke, veruju da će i oni tako proći. Zato je najvažnije da postoji intenzivna saradnja između nastavnika i roditelja, da se odgovornost, umesto prebacivanja s jednih na druge, proširi na celu zajednicu. Prevencija bi trebalo da je prva mera, a ne sankcija.” Istina je da je Nadica Ilić, učiteljica s početka teksta, za četiri godine morala znati na šta je sve spreman njen učenik. I da je ništa nije smelo iznenaditi, pa ni bezobrazno ispruženi prst koga je možda tog dana video kod kuće od starijeg brata ili tate, pa mu se učinilo zgodno da ga i on pokaže. Deca se, ipak, najviše koriste onim što ne shvataju kao nasilje, ali ih boli. Uvredljivim rečima. A svako je makar jednom i kod kuće i u školi čuo neku od njih: trapavko, ćoravi, šeprtljo, ćurko. Kad počnu da veruju da sve to stvarno i jesu, fizički će raditi na tome da dokažu sebi i drugima da uprkos trapavosti – vrede.