Srbija: rezervni plan?

Evropa preti: ako Srbija ne odustane od Kosova, vrata Unije mogu biti zatvorena. Da li je Srbija pripremljena za takav scenario? Ima li rezervni plan i šta će učiniti partije koje kao jedinu platformu imaju evroatlantske integracije? Stranke koje treba da formiraju vladu protekle nedelje su obaveštene da od onoga zbog čega bi trebalo da se sastave nema ništa. Naime, njihove ekselencije, ambasadori SAD i Velike Britanije Majkl Polt i Stiven Vodsvort, izvolele su ove sedmice da obiđu pojedine srpske medije i da Srbima diplomatski saopšte da će na ulazak u Evropsku uniju pričekati sve dok ne priznaju nezavisno Kosovo. Dakle, Amerika i Britanija prvo su podržale Srbiju u nameri da donese novi, demokratski ustav, onda su na izborima podržale stranke čija je ključna reč u kampanji bila: Evropa, da bi ih sada stavile pred izbor: ili jedno ili drugo. Ili kršite ustav koji ste upravo doneli ili ništa od Evrope. Kako je, ne samo u prošloj izbornoj kampanji već u proteklih šest godina, “evropska budućnost” bila jedini cilj Srbije, šta raditi sada kada Evropa mora a život ne može da čeka. Prema svedočenju Dušana Mihajlovića, ministra policije u Đinđićevoj vladi, krajem 2002. godine Zoran Đinđić je po povratku iz posete Latinskoj Americi (gde je, između ostalih, razgovarao i sa Fidelom Kastrom) okupio kolegijum vlade i naložio da se napravi plan u slučaju najlošijeg razvoja događaja. “Očito da je on o tome mnogo razmišljao, da ga je to progonilo i da je osećao da će najlošiji scenario biti naša bliska budućnost”, piše Mihajlović. Pet godina docnije ta “bliska budućnost” skoro je postala sadašnjost i već se direktno govori da Srbiji ne samo da će biti oduzeto Kosovo i Metohija već će naša zemlja morati to i da prizna. Službeno, evropske integracije Srbije nisu povezivane sa rešenjem kosovskog pitanja i pretnje ambasadora SAD i Britanije, koji ne predstavljaju EU, mogu se razumeti i kao osionost zemalja koje su predvodile NATO-akciju protiv Srbije 1999. godine. Međutim, i Oli Ren, komesar EU za proširenje, i Havijer Solana, zvaničnik EU nadležan za spoljnju politiku i bezbednost, iako mnogo blaži u svojim izjavama prema Srbiji, tako su zagrizli za Ahtisarijev plan da se lako može desiti da “lomljenje Srbije” postane prioritet u kome će sva sredstva biti dozvoljena. Princip da Srbi nisu dovoljno kažnjeni i da prema njima ne treba imati naročitih obzira i dalje je dominirajući princip velikih sila a pred zatvaranje vrata Evropske unije – Srbija izgleda nema nikakav alternativni plan. Uostalom, tolike godine su nas i ubeđivali da Evropa nema alternativu. “Opasno je i pomišljati na nekakve alternativne pravce i alternativne planove jer smo devedesetih godina najbolje videli kako oni završe. U bedi, siromaštvu i izolaciji”, kaže Aleksandar Vlahović, visoki funkcioner Demokratske stranke i ministar privrede u Đinđićevoj vladi. Prema njegovom mišljenju, i u slučaju najlošijeg scenarija: proglašenja nezavisnog Kosova i odlaganja našeg ulaska u EU, ne treba da menjamo strategiju. “Na političkim elitama će biti istorijska odgovornost da ne zaoštravaju odnose sa međunarodnom zajednicom, da i dalje prilagođavaju zemlju standardima Evropske unije i samo u tom slučaju odlaganje našeg prijema u EU neće dramatično uticati na ekonomiju zemlje”, kaže Vlahović. U skladu sa razmišljanjima da je svaka priča o alternativnom planu izraz evrofobije i da je to povratak u period Slobodana Miloševića, ni u našoj javnosti se nije mnogo govorilo o “vanevropskoj perspektivi” Srbije. Ekonomista Svetske banke Branko Milanović prvi je u srpskoj javnosti pokrenuo pitanje neophodnosti razvoja državne strategije za slučaj da Srbija ostane van Evropske unije, nakon čega je u nekim liberalnim krugovima označen kao neko ko se zalaže za “odustajanje od evropskih integracija”. “Ne možemo da posmatramo samo sebe i ono što bismo mi želeli da uradimo bez obzira na spoljne okolnosti. Za nas bi bilo vrlo značajno i dobro da uđemo u Uniju. Ali, ukoliko nema izgleda da u doglednoj budućnosti postanemo član, onda moramo da razmišljamo i o alternativama”, napisao je Milanović. Radmila Nakarada, profesor na Fakultetu političkih nauka, kaže da je, iako je Evropska unija težnja i cilj, “plan B” morao da postoji sve vreme. “Ne možemo živeti u vakuumu. Prepreke i prepone se podižu i s obzirom na vremensku dinamiku izvesnije je da ćemo u EU ući za deset ili 15 godina nego sutra i u skladu sa tim moramo i da se ponašamo.” Naravno, postoji mogućnost da dođe do političke vratolomije i da Srbija bude primljena u EU u paketu sa Hrvatskom, što bi za nas predstavljalo neku vrstu kompenzacije za Kosovo ili već koji primljeni šamar. Ipak, podaci “Evrobarometra” pokazuju izuzetno jaku negativnu opredeljenost evropskih građana prema daljem proširenju Unije a poslednji na listi poželjnih kandidata su Srbija i Turska (prva na listi poželjnih je Hrvatska, jedina katolička zemlja u Evropi koja nije član EU). Profesorka Nakarada kaže da to što se nalazimo na samom dnu liste poželjnosti pokazuje da je i dalje vrlo jak negativni stereotip o Srbiji i zbog toga “plan B” mora da pretpostavlja izuzetno umnu dijagnozu vlastitog društva, položaja i jedan vrlo kreativan odnos prema sopstvenim problemima. “Ovaj komplikovani odnos sa Evropom, koji je ispunjen negativnim predrasudama prema nama i naš poluperiferni položaj možemo da popravimo samo ako imamo i razuđeniju politiku prema ostatku sveta. Ovde smo konstantno u nekoj poluizolaciji i samo u odnosu prema Evropi ne možemo da se izbavimo iz pozicije evropske parije i crne rupe na Balkanu”, kaže ona. Prirodna relacija sa ostatkom sveta, sa Rusijom sa kojom smo mogli da ostvarimo povoljne trgovinske sporazume kao i sa sve jačim zemljama iz Azije i Afrike, koje smo ne tako davno predvodili u Pokretu nesvrstanih, posle petooktobarskih promena se izgubila. Srbija se, opterećena lošim Miloševićevim nasleđem, orijentisala isključivo na zemlje Evropske unije. Zapravo, politika uslovljavanja i optuživanja prema Srbiji dovela je našu zemlju u poziciju da izgubi ideju da ima pravo na viziju, na kreativnost. A baš države koje nisu sa bezgraničnim poverenjem primale postulate neoliberalizma i “Vašingtonskog konsenzusa”, po pravilu su postizale znatno bolje rezultate. Najbliži nam je primer Slovenije. Slovenci su izbegli čitav niz ekonomskih naloga što se tiče ritma i toka privatizacije i sada su ekonomski najjača država u regionu. I veliki broj azijskih zemalja odnos države i ekonomije postavio je drugačije nego što je propisano “Vašingtonskim konsenzusom” i danas se one nazivaju “azijskim tigrovima”. Sa uperenim prstom krivice u nju, Srbija se opredelila za politiku da sama ne traži odgovore već da sprovodi ono što se od nje traži. “Mi smo prihvatili vizionarsku inferiornost, prihvatili smo da nemamo pravo da mislimo već samo da sprovodimo što nam se kaže. A neophodno je misliti, ako razmišljamo o svom društvu to ne znači da ćemo izaći na neku drugu obalu od one koje težimo”, kaže Radmila Nakarada. Naše političke elite, prema mišljenju naše sagovornice, to ne shvataju, nedostaje im vizije, hrabrosti, znanja. Kao i svuda, kaže, globalizacija je i kod nas stvorila jednu transnacionalnu, imitatorsku elitu koja ne postavlja pitanja, “svi odgovori su dati, samo treba sprovesti” i nacionalnu elitu, koja shvata potrebu za otporom ali je nedovoljno jaka da se odupre. “Pogotovo u ekonomskoj oblasti u Srbiji je dominantnija ta transnacionalna elita”. Jačanje te “imitatorske” elite po prirodi je jačalo i otpore na drugoj strani pa je Srpska radikalna stranka postala ubedljivo najjača politička partija u Srbiji. Izjava trenutnog lidera radikala Tomislava Nikolića da u Evropi postoje tri grupe zemalja: članice EU, kandidati za EU i Srbija i Crna Gora, 2005. je u NIN-u proglašena izjavom godine a Nikolić sada kaže da sve što se sada događa pokazuje da je bio apsolutno u pravu. “NJima je trebalo da ambasador Amerike izađe na televiziju i to da kaže da bi shvatili. Sedam godina su nam govorili da samo što nismo ušli u EU i naravno da sada ne znaju šta će. Oni nemaju plan ni za šta. Nisu imali strategiju ni posle otcepljenja Crne Gore, ni posle ustava, ni posle izbora, kao što ne znaju šta će da rade ako nam uzmu Kosovo ili sad kad nam je rečeno da ne možemo u Evropsku uniju”, kaže Nikolić. Iako će prvo reći da članstvom u EU isključujete saradnju sa velikim delom sveta, Toma Nikolić ipak nedvosmisleno kaže da je članstvo u Evropskoj uniji prednost i da bi to bilo dobro za Srbiju. “Ipak, ako nas neće, ako smo već prinuđeni, živećemo na drugi način.” Radikalski plan je pre svega vezan za Rusiju. “Mi smo imali neslućene mogućnosti saradnje sa Rusijom. Mogli smo spojiti kapital i tehnologiju sa Zapada i sirovine i tržište velike Rusije. I to sve kroz Sporazum o slobodnoj trgovini koji smo imali sa Rusijom a koji nam je mogao omogućiti da se kod nas grade zapadne fabrike za rusko tržište”, kaže Nikolić. Međutim, u pitanju je sporazum koji Ruska duma nikad nije ratifikovala. “Zato što smo mi od njega odustali”, tvrdi Nikolić. Ako bi radikali odlučivali, kaže, ponovo bismo postigli sličan sporazum. Drugi oslonac radikalskog plana bile bi bivše nesvrstane zemlje. Nikolić je jedini srpski političar koji učestalo govori o neophodnosti saradnje sa afričkim i azijskim zemljama. S obzirom na ugled koji radikali uživaju u “demokratskoj” javnosti, baš to je jedan od razloga što se ostali političari ne pozivaju mnogo na saradnju sa zemljama iz Pokreta nesvrstanih. Tako se desilo da na poslednjem Samitu nesvrstanih na Kubi bude prisutan recimo hrvatski premijer Sanader a niko iz našeg državnog vrha. Ovako, Tomislav Nikolić govori kako se najviše među svojima osećao među Arapima, kako ga Sirija u mnogo čemu podseća na Srbiju i hvali malezijski investicioni bum. “Od siromašne ostrvske zemlje Malezija je postala zemlja gde svetske fabrike prave male pogone za ceo svet. I sad oni ulice peru deterd`entom, a muslimani koji pretežno žive u Maleziji pristaju da nemaju više od jednog deteta. I sve zahvaljujući pametnoj vlasti.” Dakle, ako ostanemo van evropskih integracija, treba videti koje prednosti možemo izvući iz toga što smo geografski u Evropi a ne pripadamo Evropskoj uniji. “Svaka priča o prednostima je sindrom slatkog limuna. Daleko su veći gubici nego nekakve prednosti. Mi ako ne budemo u Uniji moramo maksimalno smanjiti politički rizik jer je to osnovni kriterijum prilikom odlučivanja. To možemo uraditi tako što ćemo napraviti institucije po ugledu na razvijene zemlje EU, što ćemo održavati makroekonomsku stabilnost, što ćemo imati jasno demokratski orijentisanu vlast”, kaže Vlahović. Ostanak izvan EU, koji može nositi i izvesne prednosti iz mogućnosti da neki za nas neodgovarajući zakoni ne bi bili primenjivani, Vlahović smatra beznačajnim u odnosu na veliki politički rizik koji nosi ostajanje van EU. Sama razlika između tih zakonodavstava mogla bi zanimljivo da se iskoristi; na primer, pozicija države u kojoj nije potpuno zabranjeno reklamiranje cigareta mogla bi u Srbiju da dovede takmičenje za neki od gran-prija Formule jedan. Ipak, tu je opasnost da ne skliznemo u drugu krajnost, u zemlju gde bi jeftina radna snaga i niski ekološki standardi mogli da naprave prostor za prljavu tehnologiju i tešku industriju. Takođe, biće vrlo zanimljivo videti kako će pomeranje evropske perspektive uticati na stranke u Srbiji, pre svega one koje se nazivaju demokratskim. Da li će tu doći do zaokreta u stranačkim programima i sloganima i kako će se i hoće li se tu negde moći udenuti “nova realnost”. I to realnost koja se ne svodi samo na parolu: “Sila boga ne moli”. Glavni izazov je pred Demokratskom strankom. Skoro pet godina nakon što je to Đinđić nameravao, Demokratska stranka će morati da delimično preuredi postojeći program. A DSS, nekada jezgro evroskeptika i evrorealista, posle definitivnog prelaska na “evropski put” ponovo će biti u prilici da bira kuda dalje. Zanimljivo će biti i kako će reagovati “evropejski” G17 plus i čiju će zastavicu umesto simbola EU poslanici “ekspertske partije” zakačiti za rever. Naravno, sve to pod uslovom da ostanu sa “ove strane barikade” i da se drže Ustava koji su sami doneli i kojim su se sami uvezali. Pozicija LDP i Čedomira Jovanovića tu je najmirnija, oni bi za ulazak u EU potpisali i nezavisnost Novog Bečeja, jedine opštine u kojoj vladaju. Uprkos tome što nema pohvalnih reči za delovanje naših političkih elita, dr Nakarada kaže da su neki nagoveštaji promena ipak vidljivi; pre svega u borbi za Kosovo koju je vodio naš pregovarački tim, jer, prema svim procenama, rešenje je već trebalo da bude doneto ali smo diplomatskim putem, argumentima, pregovorima uspeli da još uvek ostanemo u igri. “Sad je to veliki test. Jer, treba da vidimo li će i taj novi principijelno drugačiji metod rešavanja problema biti slomljen”, kaže Nakarada. Ako se to desi biće to poraz i Srbije i poraz tog srednjeg, normalnog puta. Posle toga, uverljivi će biti samo argumenti ekstrema: onih koji smatraju da se svi zahtevi velikih sila moraju bespogovorno izvršavati i onih koji smatraju da Srbija treba da se suprotstavi tom “novom, novom svetskom poretku”.