„Estradni vehabija” ili sveti mučenik

Najveći skup vehabija ikad ovde viđen, možda najveći i u Evropi, protekao je na ivici incidenta jer, kako su to novinari videli, vehabijama su smetale njihove kamere i fotoaparati Na sahrani Jusufa Barčića, čoveka koji je u javnosti označen kao vođa vehabija u BiH, pre sedam dana u Tuzli okupilo se, prema izveštačima sa lica mesta, oko tri hiljade sledbenika ovog islamskog učenja kako iz ove države, tako i iz svih zemalja u okruženju i zapadne Evrope. Najveći skup vehabija ikad ovde viđen, možda najveći i u Evropi, protekao je na ivici incidenta jer, kako su to novinari videli, vehabijama su smetale njihove kamere i fotoaparati. Kamere su, sasvim sigurno smetale, samo čije, jer jedan policijski zvaničnik je izjavio i ovo: “Sve je snimljeno i svi likovi će biti analizirani. Nas isključivo zanima da li neko od njih pripada terorističkoj mreži.” Sama sahrana je, dakle, bila i ozbiljan policijski i skup rezidenata brojnih obaveštajnih službi iz celog sveta. Prema zvaničnoj verziji Barčić je poginuo u saobraćajnoj nesreći na ulazu u Tuzlu. I to u vreme kada je bio prava medijska zvezda; gotovo da nije bilo relevantnog svetskog medija koji nije poslednjih meseci objavio njegovu fotografiju. Davao je brojne izjave, intervjue, proizvodio događaje koji su postajali medijski hit, putovao sa grupom sledbenika od mesta do mesta pokušavajući (ponegde i uspevajući) da preuzme džamije kako bi se u njima ispovedao “izvorni islam”. NJegovi biografi beleže da je osam meseci robijao u zeničkom zatvoru zbog nasilničkog ponašanja u svojoj porodici. Delovao je kao ekscentrik, a i sarajevski mediji su ga baš tako predstavljali. Ipak, bio je doktor islamskih nauka, studirao u Medini kod vodećih islamskih autoriteta. Ceo Barčićev životopis i sam kraj su ga kvalifikovali za neku vrstu mučenika. Pa ipak, bolji poznavaoci događaja u okviru vehabijskog pokreta i sve što uz njega ide u BiH, skloni su verovanju da je Barčić bio neka vrsta “estradnog vehabije” čija pojava i ponašanje su imali za cilj da zamagle stvarne vođe i stvarne ciljeve. Mada je u javnosti stvoren stereotip da je dolazak mudžahedina u bosanski rat početak i ovog pokreta na ovom prostoru, ipak ljudi skloniji finijim analizama idu koju godinu unazad. Tako skreću pažnju da je 1987. godine u Beču formirana fondacija za pomoć muslimanima trećeg sveta TNJRA (Third NJorld Relief Agencu) koja se odmah povezala i sa mladomuslimanskim krugom u Sarajevu kojem je pripadao i Alija Izetbegović i drugi politički i verski autoriteti od kojih su neki još na važnim državnim pozicijama u BiH. Godinu pre početka rata u BiH, u Zagrebu je formiran ogranak ove fondacije za pomoć muslimanima u BiH. Tada je nastao i MOS (Muslimanska obaveštajna služba) koja je delovala kao deo te fondacije iz koje će se opet razviti, sad legalna državna tajna policija AID koja će se nakon Dejtona stopiti sa hrvatskom tajnom policijom u jedinstvenu Federalnu obaveštajnu službu, koja će se, opet, pod strašnom prisilom međunarodne uprave, ujediniti sa srpskim delom i sad postoji jedinstvena za celu BiH Obaveštajno-bezbednosna agencija. Međutim, samo ovlašnim praćenjem karijera u ovom aparatu vidi se i vertikala od nekadašnjeg MOS-a do današnje OBA i drugih državnih institucija. Masovniji dolazak ratnika iz islamskih zemalja u redove Izetbegovićeve Armije BiH u vojničkom smislu, pokazuju sve analize, nije bio tako važan, ali u islamizaciji Armije i bosanskohercegovačkih muslimana i te kako. Tada su i u javnost prvi put plasirani agresivniji zahtevi za drugačije ispovedanje vere od onog koji praktikuju ovdašnji muslimani – izvorni islam. Zahtevi nisu ostali bez odziva. Prvo u ratnim jedinicama. Iz ratnog odreda “El mudžahedin”, “Voda imama” i još nekih jedinica regrutovan je priličan broj današnjih imama i drugih verskih autoriteta kao i posleratno rukovodstvo organizacije “Aktivna islamska omladina”. Tu omladinsku organizaciju su osnovali domaći mladići koji su bili pripadnici “El mudžahida” (za koji se pogrešno veruje da su ga činili samo uvezeni ratnici), a prvi predsednik bio je Adnan Pezo, negdašnji komandir čete u tom odredu, a pre toga pitomac oficirske akademije JNA. Danas je to vrlo brojna organizacija u svim mestima sa muslimanskom većinom u Federaciji BiH. To prvo omladinsko rukovodstvo su i bili, za javnost, i prve domaće vehabije, i sad je teško tu organizaciju odvojiti od vehabijskog pokreta. Samo osnivanje AIO imalo je bar dva cilja, kaže za NIN jedan zapadni diplomata. Prvi, da islamsku omladinu drži blizu vere, a drugi, da neke ilegalne i nezakonite aktivnosti zamaskira legalnom organizacijom. Ta omladinska organizacija formira različite kampove i druženja islamske omladine kako domaće, tako i iz zapadnih zemalja. U sociološkom smislu AIO je postala predmet ozbiljne pažnje, jer neretko se beleži kako se deca sukobljavaju sa roditeljima zbog načina ispovedanja vere. Tradicionalne obrede bosanskih muslimana u džamijama oni ismevaju a sve je više incidenata u kojima na licu mesta zahtevaju da se sve prilagodi vehabijskom poimanju stvari. U oštroj međusobnoj polemici nekih sarajevskih akademika zabeležene su i reči “vehabije nam uzimaju decu”. I zaista, prema istraživanju sarajevske agencije “Prizma”, 3,3 odsto muslimana u BiH praktikuje islam prema pravilima vehabizma, a 12,9 odsto podržava njegovo prisustvo. Zanimljivo je i ponašanje Islamske verske zajednice BiH i njenog poglavara reisa Mustafe Cerića koji je godinama na svaki pomen vehabija odgovarao da se precenjuje njihov značaj i obavezno naglašavao “da su svi muslimani braća”. Odnedavno, međutim, on je napravio vrlo vidljiv zaokret. Ali nije reč o doktrinarnom sukobu već o najavi vehabija da će formirati “Uniju bosanskih džemata” (džemat čine vernici koji se okupljaju oko jedne džamije) što bi trebalo da bude pandan organizaciji koju vodi Cerić. Sad je počelo prebrojavanje džamija – ko koju kontroliše. Vehabije Ceriću zameraju da se previše približio Zapadu. Već sad se procenjuje da sukob neće ostati samo u okviru te verske zajednice, već da će se preneti u celo društvo. Uostalom, već su otkrivene i škole koje rade pod kontrolom vehabija, oni imaju i svoju versku policiju, traže paralelno zdravstvo, pa sudstvo i još štošta. Sam Cerić je u prilično neugodnoj poziciji – treći mandat za reisa izborio je tesnom većinom u Saboru islamske zajednice zahvaljujući glasovima onih predstavnika koji su ili simpatizeri ili i sami pripadnici vehabijskog pokreta, pa se procenjuje da će on pokušati da nađe neko srednje rešenje jer otvoreni sukob sa vehabijama za njega nosi dosta neizvesnosti. Možda su i njegove reči na nedavnoj konferenciji “Islam u Evropi” u Beču, između ostalog, i poruka vehabijama da teže istom cilju – islamskoj BiH. Evo šta je rekao: “Sada je svima jasno da su sve etničke i nacionalne grupe bivše Jugoslavije – Slovenci, Hrvati, Makedonci, Crnogorci i uskoro Albanci – ostvarili ekskluzivno pravo na matičnu zemlju i nacionalnu državu. Očito je da jedino država BiH, gde su muslimani većina, treba da ima tri predsednika, plemenski, a ne građanski ustav i policiju podeljenu po etničkim šavovima.”