Ispunio mu se san

“Malo sam nervozan, ipak mi je ovo prvi govor pred Skupštinom. Razmišljao sam u avionu šta ću da kažem, i eto sad sam zaboravio.” Novaku Đokoviću organizovan je doček ispred Skupštine grada. Zamišljeno je da bude baš kao što su nekad dočekivani košarkaši ili vaterpolisti. Samo što je navijača u ponedeljak predveče bilo daleko manje. Jedva oko nekoliko stotina i to uglavnom devojčica sa rančevima na leđima. Došle su klinke pravo iz škole da vide Noleta. A bilo je tu nešto i momaka, tek da se oseti navijačka atmosfera. Pevali su “Nole, mi te volimo” i “Sad si uz’o trofej, Novače”. Izašao je Novak pred navijače, ali ne na terasu. Improvizovali su binu ispred samog ulaza u Stari dvor. “Malo sam nervozan, ipak mi je ovo prvi govor pred Skupštinom. Razmišljao sam u avionu šta ću da kažem, i eto sad sam zaboravio.” Sa Noletom se pojavila i njegova porodica. Majka Dijana, otac Srđan (za koje strani mediji ne propuštaju da napomenu da su vlasnici restorana na jednoj srpskoj planini) i dva mlađa brata. Zahvaljuje im na ljubavi i podršci. A u prvom redu, uz ogradu stoji jedan stariji gospodin. “Srđane, Srđane!” Pozivaju ga da im se pridruži, a zbunjeno obezbeđenje ga propušta. Nole je oduševljen. “Ovo je moj deda. Dok su roditelji bili na Kopaoniku, ja sam bio sa njim. Dve godine smo tramvajem išli na treninge. Bio mi je najbolji prijatelj i prvi moj trener”, kazao je Nole. Gleda Novak prema terasi. “Kao mali sam gledao naše sportiste gore, kako vas pozdravljaju i dižu tri prsta. San mi se ispunio, veoma sam ponosan na sebe. Doći ću opet, sa nekim značajnijim trofejom, i većim razlogom da dođete u većem broju. Popeću se na terasu. Navikavajte se, jer ćete tenisere sve češće da gledate na ovom mestu.” Zahvaljuje Novak i navijačima. I ovima u zemlji, ali i onima koji ga prate na turnirima. Kaže da je neverovatan osećaj kad navijači tokom celog meča uzvikuju njegovo ime. A posebno je zahvalio jednoj bebi. “Kad sam dolazio, video sam bebu na čijim kolicima je pisalo – Nole je moj idol.” Krenulo je davanje autograma. Devojčice vrište, a dečaci navijaju. “A sad me izvinite, zaista moram i malo da se odmorim”, poručuje im Nole. Bio je tu i gradonačelnik Beograda Nenad Bogdanović. Pre nego što je Nole izašao pred navijače vodili su razgovor “iza zatvorenih vrata”. A onda je došao red na slikanje. Iza zatvorenih vrata bio je i ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović, ali njemu nije bilo do slikanja. Gradonačelnik nam priča da je prvi put gledao Đokovića dosta davno. “Ne mogu tačno da se setim, ali bilo je sigurno pre godinu i po, dve, kada je igrao jedan turnir, a ja relativno redovno pratim tenis. Moram reći da je tada teško bilo pretpostaviti da će ovako brzo postati veliki igrač. Na početku godine niko nije mogao da očekuje da će se sve ovo desiti. Mislim da čak i oni koji rade sa njim nisu očekivali da će ovako brzo da napreduje.” Novak je bio u centru pažnje. A njegov otac se povukao u stranu. “Veliki je pritisak na nas. Svi sada hoće Noleta. Izgleda da su ljudi ovde shvatili ono što u svetu znaju odavno”, kaže nam Srđan Đoković. Kaže da im je u Americi “bilo magično”. “Kad je Nole izgubio od Nadala u finalu Indijan Velsa, tamo niko nije pričao o tom porazu, već o fenomenalnom govoru koji je Nole održao posle meča. Sve velike teniske zvezde su oduševljene Noletom. Aranča Sančez, Kurijer, D`on i Patrik Mekinro... Postaće on najbolji u naredne dve godine, u to budite uvereni.” Sa strane je stajao i selektor Dejvis kup reprezentacije Srbije Dejan Petrović. “Video sam ga prvi put kad je imao četrnaest godina. Prekinuo sam svoju karijeru da bih radio sa njim. Video sam u njemu ogroman potencijal”, kaže Petrović. Petrović očekuje da će Novak Đoković postati broj jedan na ATP listi mnogo ranije nego što mnogi misle da je moguće. A kad će se to desiti, teško je predvideti. “Federer još uvek vlada u tenisu. Toliko je ’Gren slem’ titula osvojio. Ove godine ima dvanaest pobeda, a samo dva poraza. Najbitnije da je Nole u usponu, a razlika između njega i Federera će biti sve manja i manja.” Gradonačelnik Bogdanović kaže da to ipak najviše zavisi od Noleta, ali da će se Noletom sada mnogo ozbiljnije baviti svi. “Što se tiče grada, mi dobro funkcionišemo sa Teniskim savezom, sa svim našim igračima i igračicama. Grad će stvoriti uslove da se održavaju veliki mečevi. Jedna od ideja je i održavanje ATP turnira”, kaže Bogdanović. Novak ovog vikenda igra za Srbiju. Naša Dejvis kup reprezentacija sastaje se sa Gruzijom. Đoković kaže da je dobro što smo za početak dobili slabijeg protivnika, i pozvao navijače da podrže igrače u što većem broju. Mada je ovo bila prilika da se organizuje “veliki meč”, oni koji bi želeli da gledaju naše tenisere, moraće da se prevezu do Sportskog centra u Kovilovu, koji se nalazi izvan Beograda. Kažu da je to jedino mesto gde je mogla da se postavi šljaka, koju su tražili naši teniseri. U “Pioniru”, kako kaže gradonačelnik, to je bilo nemoguće zbog termina koje su rezervisali košarkaši “Partizana”. A i Noleta treba pripremiti za naredne turnire koji će se održati na ovoj podlozi. “Nadam se da ćemo neki od narednih mečeva, sa atraktivnijim protivnicima, igrati u nekoj većoj hali. Možda i u Areni, ali to već zavisi od gradonačelnika”, rekao je Novak Đoković. Nije samo navijača mali broj došao pred Stari dvor. Osim gradonačelnika i ministra za sport nije bilo ni značajnijih političara, od ovih što sad prave vladu. Ali iskoristiće oni već da se slikaju pored Noleta. A Nole je nosio pred Gradskom skupštinom dres srpske fudbalske reprezentacije sa brojem 007 (ali sa nalepnicama preko sponzora, jer sedmi igrač sveta nikog ne reklamira besplatno). Prošlu godinu je završio kao šesnaesti teniser na svetu i tada se pojavio u dresu sa brojem šesnaest. Obećao je tom prilikom da će uskoro doći i u golmanskom dresu. VELJKO MILADINOVIĆ Znala sam da će biti svetski igrač Novaka Đokovića prvi put sam videla kada je imao šest godina. Bilo je to leto 1994. godine na Kopaoniku. Noletov otac Srđan je na Kopaoniku imao poznatu palačinkarnicu “Red bul”, a ja sam organizovala letnji teniski kamp za najmlađe kategorije igrača. Primetila sam da mali danima viri kroz žičanu mrežu ograde. Pomno je pratio šta se dešava na terenima. Jednom sam ga pitala: Da li bi i ti igrao tenis? Odgovorio je kao iz puške: “Da!” Rekla sam mu: Onda dođi sutra u dva. Došao je u petnaest do dva. I kao što nije zakasnio na prvi trening, nije zakasnio ni na jedan dok sam radila sa njim. Na prvi trening došao je sa velikim termobegom, maltene većim od njega. Stavio je termobeg na klupu, otvorio ga i videla sam da je unutra spakovano sve kako treba, po našem teniskom nepisanom pravilu; reket, peškir, znojnice, suva majica, flašica za vodu i banana. Pitala sam ga: Je l' te mama ovako lepo spakovala? Rekao je odrešito: “Pa ja igram tenis, ne igra mama! Ja sam se sam spakovao!” Pogledala sam ga pravo u oči. To uvek radim kada mi dete dolazi prvi put na trening. Tako se i odlučujem da li ću prihvatiti da sa njim uopšte radim. U očima se vidi sve. Pre svega, inteligencija. Jer bez inteligencije nema vrhunskog igrača. Pored inteligencije i ostalih psihofizičkih osobina, ključno za Đokovićev uspeh je, po meni, domaće, gotovo patrijarhalno vaspitanje. Kod njih se u kući zna: dok deda ne sedne za sto, ručak ne počinje, a sa stola se ustaje kada deda ustane. Mnogima se čini da je Novakov otac, Srđan, isuviše agresivan čovek. Ali, on nije bio takav! Na takvo ponašanje su ga naterali ljudi iz srpskog tenisa koji za njegovog sina gotovo da ništa nisu uradili. Samo čvrsta porodična odlučnost mogla je iz sebe da iscedi ovakav, svetski, Đokovićev teniski rezultat. Letnji teniski kamp na Kopaoniku privodio se kraju, i već sam uveliko razmišljala kom beogradskom klubu da dam Noleta. Rešila sam da ga dovedem u moj “Partizan”. Kažem stručnom štabu da imam fantastičnog klinca koji će sigurno biti svetski igrač, ali treba da se uloži u njegov osmogodišnji program, a oni će: “Nama treba rezultat odmah!” I vidim, moji “partizanovci” ne veruju u Noleta. Ali, to me nije obeshrabrilo, nastavila sam da radim sa Noletom. Često sam ga na trening i dovozila i odvozila svojim kolima. Trenirali smo “u potaji” na donjim terenima “Partizana”. Od prvog dana sam ga terala da udara loptu iz terena, da stoji pola metra ispred zadnje linije i da hvata loptu u penjanju. Kao dečak igrao je bekhend s jednom rukom, mada deca, najčešće zbog težine reketa, igraju bekhend sa dve ruke. Jednog dana, Nole me pita: Je l mogu da igram bekhend sa dve ruke? Nisam bila oduševljena tom njegovom idejom jer sam, iz više razloga, protivnik dvoručnog bekhenda. Ali, uvek mi je bilo važno da igrač igra kako mu je najzgodnije, jer on, ipak, najbolje oseća svoje telo. Uvek sam cenila individualnost tenisera sa kojima radim. A, opet, bilo mi je i veoma važno da znam zašto mali Nole hoće da menja bekhend? “Zato što sa dve ruke mogu jače da je udarim!” Tada sam mu rekla: Ako već hoćeš da udaraš dvoručni bekhend, onda “vodi” reket levom rukom. Tako ćeš, praktično, imati dva forhenda! Danas je Đokovićev najubojitiji udarac baš taj: bekhend paralela. Za javni nastup je kao rođen. Dovedem ga na televiziju u dečju emisiju “Sveže obojeno”. Pita ga voditelj: “Šta je za tebe tenis?” A on kaže: “Tenis je za mene obaveza i buduća profesija.” Svi smo se zapanjili ovom njegovom zrelom izjavom koju danas, valjda, ne treba komentarisati. Kada je Nole imao dvanaest godina, napravila sam grešku: prepustila sam ga, nakratko, drugom treneru. Jer, još uvek sam radila kao televizijski režiser na državnoj televiziji, snimala dokumentarne serije i bivala mesecima na terenu. Vratim se sa nekog snimanja, dođem na “Partizan” da pogledam Noleta na nekom klinačkom turniru, i, na moje zaprepašćenje vidim da stoji dva metra iza zadnje linije i da gubi meč. Viknem na njega sa tribine: Gde to stojiš Nole? On me pogleda, uđe u teren, počne da praši i njegov protivnik više nije dobio ni gem. To je Đoković, brzo uči, brzo sluša, brzo se ispravlja. Došlo je vreme da više ne mogu da mu sparingujem na treningu mada nikada nisam ni igrala trening mečeve sa njim, pa čak ni jedan set, nijedan gem. Jer, veoma je opasno igrati u poene sa igračem koga treniraš. Ako ga stalno pobeđuješ, gaziš mu sujetu, ponižavaš ga i počeće da izbegava da igra sa tobom, štaviše, počeće da traži drugog trenera. A ako, pak, pustiš da te igrač pobeđuje, tek onda si ga, zauvek, izgubio. Videvši da Noletu u Srbiji vreme uludo prolazi i da od njegovog talenta i mog daljeg rada sa njim teško da će nešto biti, setim se, u očajanju, mog starog prijatelja Nikole Pilića i njegove teniske akademije u Minhenu. Pozovem ga telefonom i kažem mu da imam fantastičnog dvanaestogodišnjeg dečaka. A Nikola će: “Znaš da od akademije neću da pravim obdanište!” Ipak, uspem da ga, nekako, ubedim i to da sa Noletom radi skoro besplatno. Ode Nole kod Pilića u Minhen, kad, ne prođe ni nedelju dana, zove me Nikola i kaže: “Što mi ovo dete ranije nisi poslala!? Ovaj mali će biti među deset najboljih u svetu!” Prođu tako godine, Nole u Minhenu stasava u igrača. U znak zahvalnosti, rešimo da pozovemo Pilića da bude tri dana gost “Partizana” i da demonstrira za naše trenere kako on radi sa juniorima. Tom Nikolinom trodnevnom seminaru prisustvovao je samo Mateja Jašović, trener “Partizana”. Druge to nije interesovalo pošto oni, jelda, sve znaju o tenisu. Bruka i sramota. Dugo sam se Nikoli izvinjavala. Ali, on je laf, iznad svega toga. Pre tri godine Đokovići reše da Noleta pošalju kod trenera Rikarda Pjatija u Monte Karlo. Nisam bila oduševljena tom odlukom. Prvo, ne znam ko je Pjati, ne znam ga ni kao igrača, ni kao trenera. Drugo, znala sam da Pjati radi sa Ivanom LJubičićem i da se za Noleta zainteresovao tek kada je LJubičić sa trećeg mesta skliznuo iz deset najboljih i pao na dvanaestu poziciju na svetskoj rang-listi. Treće, Pjati nije ponudio nikakav pisani program, ni višegodišnji ni godišnji program iz koga bi se videlo kako će raditi sa Noletom. A, sećam se, kada sam u NJukomb kamp u Teksasu došla, prvog dana, na trening bez napisanog plana šta ću tog dana raditi sa igračicama, umalo me nisu oterali iz kampa. Dakle, Pjati mi je, u startu, bio sumnjiv, i odmah sam shvatila da njemu Nole treba samo kao sparing partner za LJubičića. To se, ubrzo, i pokazalo. Jer, Pjati je sa LJubičićem išao po velikim turnirima, a Nole je tapkao u mestu. Tu rešim da sa Noletom održim “tajni” sastanak, u četiri oka. Kažem mu da su, po meni, sa Pjatijem izgubljene dve godine. Jer, ispostavilo se da Pjati sa Noletom nije radio taktiku, nije mu čak davao ni snimljene mečeve svojih protivnika da ih gleda i zna kako da im parira. Kada je prvi put izgubio od Rafe Nadala, pitala sam ga: Otkud ti ideja da mu skoro ceo meč igraš na forhend? Odgovorio mi je kratko: “Tako su mi rekli da igram.” Mislim da sam, u tim “tajnim” razgovorima sa Noletom, dosta doprinela da Đoković napusti Pjatija i da angažuju Vajdu za trenera. A kako sam, tek, bila radosna kada sam videla da su, pre mesec dana, angažovali i Marka Vudvorta da mu popravi voleje i servis. Mada je Nole servis, pa i voleje, naučio još kod Pilića. Servisom je gotovo potpuno ovladao; i prvim i drugim. Da se ja pitam, Noletu ne bih preporučila da tako često servira “kik servis” koji jeste veoma efikasan, ali je i mnogo opasan za – kičmu. Miroslav Mećir, Stefan Edberg i Mats Vilander, sva trojica vrsni igrači i serviseri, zbog “kik” servisa morali su da idu na medicinske tretmane i komplikovane operacije. A volej? Nole zna taj udarac, ali jednostavno nema još dovoljno hrabrosti da, posle pripremljenog poena, izlazi na mrežu i da ga odigrava. Jer, Pjati ga, između ostalog, nije ohrabrivao da izlazi na mrežu. Vudvort upravo to radi sa Noletom. Kada se oslobodi straha od mreže Nole će početi da igra i kraće poene, a što je veoma važno, pogotovo u gren slem mečevima koji se igraju u tri dobijena seta. Zatim, trebalo bi da se vrati svom najsavršenijem udarcu, bekhend paraleli, mada se sjajno izvlači i izvodi i forhend dijagonalu sa pozicije za bekhend udarac. I dalje, sjajno igra kratke dijagonale i to sa sredine terena što je najteže izvesti mada je njemu to “ležalo” još dok je bio dete. Odlično odigrava i bekhend drop šot, a zna i bekhend slajs mada ga, zbog nesigurnosti, još uvek malo upotrebljava. A bekhend slajs je veoma važan, na prvi pogled defanzivan udarac ali ga izvodiš duboko i uz liniju sa njim možeš da izađeš na mrežu što je, recimo, Boba Živojinović odlično radio. Zatim, Đokoviću ubuduće treba tempirati formu gren slem turnire. To što je Federer izgubio mečeve na masters turnirima u Americi, može da znači da on svoju formu tempira, na primer, za Rolan Garos. Nole je sa izraelskim sponzorom dobio i kondicionog trenera iz Izraela, tako da se oko njega sada, polako, formiraju ozbiljan tim i lobi kakav je i potreban igraču koji treba da uđe u prvih pet na svetu. Međutim, plašim se, već, za Noletovu budućnost. Srpska zavist, velike para koje se vrte oko njega, sve to neće mu dati mira. A tu će biti i lošeg pritiska javnosti. Plašim se, recimo, ako Nole ne osvoji sledeći turnir ili izgubi u prvom, drugom kolu, da će se to u Srbiji doživeti kao smak sveta! Zato, po meni, Nole treba da pobegne iz Srbije čim odigra Devis kup sa Gruzijom. Treba odmah da se negde skloni od srpske pakosti; bilo da sprema ispite za fakultet, bilo da bude sa svojom devojkom koja studira medicinu u Milanu. Na kraju, ponavljam: Đoković će biti jedan od prvih pet igrača na svetu, možda i prvi na rang-listi. Ovakve izjave davala sam za novine kada je Nole još bio dečak. I, znam da se mnogi sa mnom neće složiti, ali, za mene bi bio mnogo veći uspeh da Đoković osvoji bar jednom Vimbldon nego da bude prvi na svetskoj rang-listi. Podsetiću vas da je Ivan Lendl godinama bio broj jedan na svetu, ali bez vimbldonskog trofeja. Na kraju karijere je rekao: “Dao bih sve titule i pehare za jedan osvojeni Vimbldon.” Jelena Genčić