Serijski ubica

Kako mi moje skromno filofilsko iskustvo govori, egzekutor po ugovoru je krvavi zanatlija podzemlja, što bi se reklo – mali privrednik. Koliko mu platiš, toliko od njega i dobiješ. U naručenom ubistvu nema ničeg ličnog. Samo se kakvom fatalnom greškom može dogoditi da, osim označenog, smrtno strada i neki slučajni prolaznik, neko ko se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Sa serijskim ubicom, koji je takođe omiljeni lik u filmovima i televizijskim serijama, stvari stoje obrnuto. On, pre svega, nije plaćen. Uglavnom zato svoje žrtve bira prividno nasumice. Ali, ne deluje bez sistema. Zapravo je reč o duševnom bolesniku, umetniku smrti, koji želi da bude otkriven i poslat u gasnu komoru. Deluje paradoksalno, ali je tako. Ovaj teoretski uvod služi priči o jednom mešovitom slučaju kakav se nedavno u nas dogodio, o potencijalnom serijskom ubici koji je pride želeo i da se ovajdi. Ako tako može da se kaže. Naime, jedan bankarski činovnik, dečko iz fine porodice, koji je bio zadužen za štedne uloge građana, podigao je falsifikovanom ispravom 10 000 evra sa knjižice nekog penzionera, pa ga je, valjda u strahu kako će biti otkriven, ubio, raskomadao i delove njegovog tela pobacao po kontejnerima u mnogim gradovima diljem zemlje. Olakotna okolnost njegovom trudu je da nam se država smanjila, te jadnik nije morao daleko da putuje u tzv. zametanju tragova svog zločina. No, svejedno, budući da je otkriven i uhapšen, postavlja se pitanje šta je motiv, a šta delo. Teško je reći. Možda je penzionera ubio da nekako (kako?) prikrije krađu, ali možda je otuđio onih 10 000 evra kako bi mogao da izvrši ubistvo. Suma koju pominjemo nije beznačajna, to su čak dve mesečne plate direktora nekog javnog preduzeća; međutim – ubiti nekog zbog 10 000 evra na svirep i podmukao način jeste zločin iz niskih pobuda s onu stranu razuma. Afera ni time nije okončana. Kako je istraga već ustanovila, onaj potencijalni serijski ubica tipovao je još nekoliko štediša, sve ljudi u ozbiljnim godinama, nameran da i njih pošalje na put bez povratka kako bi, opet uz pomoć falsifikovane isprave, uz nesvesnu kolaboraciju jednog svog poznanika, stekao imovinsku korist od cirka 50 000 evra. E, sada – koj’ su mu moj trebale te pare? Želeo je da kupi novi stan kako bi mogao da se oženi. Po kurentnim tržišnim cenama za 50 000 evra može se pazariti jedino manji stan od onog jednosobnog u kome je dotični živeo. A kakav može biti brak izgrađen na gomili leševa sa kolateralnim poduhvatom bezobzirne pljačke vremešnih štediša? Na tu temu će ubica penzionera moći da na miru razmišlja sledećih 40 godina. Smrtna kazna bi, da još postoji, bila po njega humanija. Očito je da u planu bankarskog činovnika – ubice nije bilo nikakvog sistema. Da li? Ovaj monstruozni zločin pokazuje kako je neko naumio da postane serijski ubica iz posve iracionalnog povoda, onako bez veze, sa omčom oko vrata, sve misleći da je jako pametan, da ga neće otkriti. Nije ni to inače slučaj bez presedana, kako u životu, tako i na filmu. Stvar je od posebnog značaja u situaciji kada vesti iz crne hronike svedoče o sve dominantnijoj crti naše svakidašnjice. Ovde više nije nemoguće da unuk ubije babu zbog 200 evra ili da se neka očajna radnica baci u bunar jer nije primila platu od 2 754 dinara. Zabeležena su i ubistva u cilju otmice mobilnog telefona, a možda nije daleko ni čas kada će neko izgubiti glavu zbog žvakaće gume. U smislu ove kriminalne manufakture postaje poslovičan onaj slučaj univerzitetskih nastavnika koji su poklanjali ispite za 600-700 evra. To je, s oproštenjem, bedno, ispod svakog nivoa. Ali su ti ljudi čiji je moral bio nalik testu za krofne ipak dospeli iza brave. Zašto, kako? Luksuzirali su se, vozili skupe automobile, kupovali kuće i stanove kao da kupuju prve prolećne jagode, a sumnja se da su se i međusobno seksali, što dokazuje da para vrti gde alatka neće. Hteli su da svoj sitan zanat pretvore u industrijsku proizvodnju. Tako su sami sebe cinkarili. Jer, pravi industrijalci zločina obično ne dospevaju pod udar zakonskih sankcija. Niti ih optužuju što voze (pre)skupe automobile, a ovamo se predstavljaju kao nezaposleni. Sve u svemu, onom potencijalnom serijskom ubici se loše piše. Ne zato što je svirepo ubio penzionera, što je po sebi dovoljno monstruozno, već otud što neće postati zaštićeni svedok-saradnik. O nečemu će ipak svedočiti.