O ekstremizmu

Gospodin Slobodan Antonić, politički analitičar, misli da sam ja ekstremista. Tu kvalifikaciju koja bi u aktuelnom političkom sistemu, pretpostavljam, trebalo da bude ekvivalent trockisti ili revizionisti u komunističkom, Antonić štampa u Novoj srpskoj političkoj misli, čita na simpozijumima i, konačno, objavljuje kao reakciju na traktat iz prošlog broja. Antonić, nadalje, ukazuje na potencijalne opasnosti mog zalaganja za diktaturu – činjenica da sam glasao za LDP i da sam sam sebe predložio za diktatora (onima sa smislom za humor sve je jasno) – učvršćuje ga u tom uverenju i analitičar pritiska crveno dugme za uzbunu. Da bih Antonića još više učvrstio u tom uverenju, javno potvrđujem njegove lucidne ocene: ja jesam ekstremist i jesam za zavođenje diktature. Samo, najpre moramo donekle raščistiti ovdašnju terminološku zbrku u kojoj se pojmovi upotrebljavaju kao džokeri u igri kartama: nisu ništa, a mogu biti sve. Pođimo od ekstremizma. Ta reč u doslovnom prevodu – krajnostnost – zvuči ekstremno rogobatno. Ali to je to. Zašto, pak, jednom neutralnom pojmu, kakvi su, recimo, i središnjost ili još bolje – osrednjost, a priori pridavati pozitivan ili negitivan predznak, to će, bojim se, ostati nejasno. Ali siguran sam da Antonića nije toliko uznemirila bufonerija sa mojom kandidaturom za diktatora; ono što joj prethodi, definicija trenutnog političkog sistema kao “kamuflirane diktature otuđenih centara moći”, navela je analitičara na gromoglasnu odbranu status-a ljuo. Antonić je sve to delimično pripisao “književničkom preterivanju” uz napomenu da cela rabota ipak može biti opasna. Dobro! Tačno je! Književnici preteruju. Preteruje – po analitičaru – i LDP. Ali ako se jedan sudija Ustavnog suda, Svetozar Čiplić, u javnosti pojavi sa konstatacijom da se neki potezi „tehničke vlade” mogu kvalifikovati kao „klizanje u diktaturu”, onda je valjda i Antoniću jasno da u i književničkom preterivanju ima poneko zrno istine. Suština je u sledećem: u Srbiji nikada nije došlo do promene sistema istočnjačke despotije; promenjena je samo kozmetika, sistem statičnih kodova, pa tako umesto „socijalističkog samoupravljanja” i „bratstva-jedinstva” sada operišemo sa srpstvom i Kosovom. Država je u takvom ambijentu puki privid, pučka predstava na neuporedivo nižem nivou od one komunističke. U realnosti, vlašću raspolažu neformalne interesne, štaviše politički neeksponirane grupe, „bezbednosne zajednice” ili čak pojedinci poput Dobrice Ćosića ili Matije Bećkovića čije su nebuloze i halucinacije integralni deo „državne” politike i koji neometano i neovlašćeno postavljaju svoje ljude na ključna mesta u državnom i informativnom sistemu. Zbog toga takva „država” nije u stanju da obavi nijedan državni posao. Zbog toga, kako je to Srđa Popović tačno primetio, „država” mora da procenjuje količinu pravde, istine, objektivnosti i realnosti koju tobože narod, a u stvari neformalne grupe mogu (nekažnjeno) da u podnesu u određenom trenutku. Naravno, takvo stanje stvari ne može da ide do u beskraj, čak ni u Srbiji, čak ni uprkos dirljivim nastojanjima Antonića i drugih NSPM autora da racionalizuju, uobliče i unesu nešto smisla u okolni haos. Tu može pomoći samo Proviđenje. I pomoći će, kako ćemo docnije videti. Ali određena cena se mora platiti. Nikakva popravka, nikakve promene ustava i hiperprodukcija zakona ne mogu ništa popraviti ni za jotu. Jer TO što se pokušava popraviti, u stvari ne postoji. Naša realnost je podeljena između jalovog privida državnosti (uljuđenosti) i tajanstva realne moći i ta metafizička rascepljenost proizvodi sasvim konkretna cepanja. Teritorija na primer. Rekosmo: ne može to tako do veka i ta se nemogućnost već manifestuje kao apsolutna paraliza političkog sistema. Nema Skupštine. Nema vlade. Nema sudova. Nema ničega osim samovolje koja neće da da Kosovo, ali budzašto daje RTB Bor kupcu bez prebijene pare samo da ne bi dospeo u ruke solventnog ali nepoćudnog kupca. Onaj prvi kupac je ipak sakupio neku crkavicu za ministre umešane u rasprodaju. Jesu političke elite otuđene, teško ih je zapravo uopšte nazvati političkim; ali one jesu egzaktan izraz srpske stvarnosti. Antonić može biti miran, “poredak” će neko vreme biti očuvan; još ću ja popričekati da budem diktator. Jer ja, zapravo, najiskrenije mislim da je ova vlast jedina moguća, jedina koju Srbija zaslužuje. Naravno, ne zauvek. Trpeli bi Srbi to do sudnjeg dana. Ali ne i realnost. Ona postavlja granice preko kojih se ne može ići, iliti narodski rečeno: možeš kako hoćeš ali ne možeš dokle hoćeš. Unutrašnja rascepljenost ne samo da dovodi do procesa atomizacije društva, bujanja samovolje i sebičnosti koje rastaču organsko jedinstvo nacije i prazninu popunjavaju prividom – ideologemom nacionalizma; ta rascepljenost odvaja ovaj prostor od svetske istorijske realnosti sveta. Guslarski vidokrug u kojem je enkapsulirana srpska politika ni u kom slučaju nije sposoban da shvati dramatičnu promenu u geopolitici gde su teritorije od sekundarnog ili čak tercijarnog značaja, a gde je akcenat stavljen na neopipljivu dimenziju vremena. Zemljoradnici u duši, ali zemljoradnici otuđeni od zemlje, naši političari razumljivo nisu u stanju da sagledaju u čemu je problem. Oni intuitivno osećaju da nešto duboko nije u redu, da se neka opasnost nadvila nad Srbijom. I tu ne greše. Na ovom svetu svako svakom radi o glavi. Svako bi da otme svačije. Nismo li i mi podlegali tom iskušenju? Naši se politikanti bacaju na kosku teritorija koje ne mogu “proći” niti “isteći” za razliku od vremena koje nam i prolazi i ističe. Ali realnost koja postavlja granice našem bezumlju, ograničava i bezumlje drugih. Istrošenost i paralizovanost orijentalne matrice, ovdašnja vitalnost i skriveni potencijali daju mi nadu da će se uskoro dogoditi nešto zaista ekstremno u Antonićevom poimanju te reči. To može biti samo nešto dobro. A do toga, bar u domenu političkog mišljenja, svakako neće dovesti osrednjost koja misli da je pakao Drugog svetskog rata Hitlerov lični hir, a da soboslikara nisu trulež istorije, sveopšta korumpiranost i vladavina otuđenih centara moći uzeli za ruku i doveli u onu minhensku pivnicu.