EU kroz 20 godina

Kako će EU izgledati u budućnosti, kakve je reforme očekuju, kako će izgledati spoljna i odbrambena politika i u kom pravcu će ići proširenje S obzirom na veliko poštovanje koje većina Evropljana danas, u martu 2027. godine, oseća prema EU, lako je zaboraviti da je 2007, kada je slavila 50. rođendan, Unija mahom izazivala nepoverenje. Kada im se pružila prilika da na referendumima glasaju o EU, ljudi su obično glasali protiv nje. Tako je Unija krajem prve decenije 21. veka preživela neke od svojih najmračnijih trenutaka. Mnoge probleme prouzrokovale su Velika Britanija i Francuska. Britanci su pod vladama na čijem su se čelu smenjivali Gordon Braun i Dejvid Kameron blokirali važne promene u unutrašnjim ugovorima EU, čak i tamo gde je postojala očigledna potreba za institucionalnom reformom. Britanija je na taj način samu sebe marginalizovala u odnosu na glavni tok evropske debate, ali su ostali napredovali, formirajući avangardne grupacije u kojima nije bilo mesta za Britance. Francuska se takođe ponašala destruktivno blokirajući slobodu trgovine, deregulaciju, proširenje Unije i reformu poljoprivredne politike. Međutim, negde oko 2010. godine, Evropskoj uniji je ponovo krenulo nabolje iz četiri osnovna razloga. Prvi među tim razlozima bio je ekonomske prirode. Koreni ranije bolesti bili su visoka nezaposlenost i spori rast u mnogim zemljama zbog čega su ljudi strahovali od promena – bilo da su promene podrazumevale liberalizaciju tržišta, otvoreniju trgovinu, proširenje EU ili nove unutrašnje ugovore. Međutim, prekretnica je bila italijanska kriza 2009. godine. Posle političkog haosa koji je nastupio usled kraha vlade levog centra, finansijska tržišta su počela da se pribojavaju da Italija nije kadra da sprovede strukturalnu ekonomsku reformu. Italijanski izvoz je postajao sve nekonkurentniji, a deficit tekućeg platnog bilansa i dug inostranstvu drastično su se uvećali. Strani investitori su insistirali na tome da dobiju vrlo štedre povlastice kako bi uopšte kročili u Italiju. Lideri nacionalističke desnice i tvrdokorne levice tražili su da zemlja odbaci evro, izvrši devalvaciju i saopšti da više ne priznaje dug inostranstvu. Pošto se činilo da je takav ishod sasvim verovatan, finansijska tržišta su počela i na Grčku, Španiju i Portugaliju, koje su i same izgubile mnogo od svoje konkurentnosti, da gledaju kao na potencijalne begunce od evra. Onda je Mario Monti, bivši komesar EU, čovek koji je svojevremeno poveo postupak protiv monopolskog položaja Majkrosofta i istragu povodom fuzije DŽeneral elektrika i Hanivela, formirao vladu tehnokrata koja je uživala podršku umerenih i na levici i na desnici. Sindikati su pokušali da osujete Montijev radikalni program ekonomske reforme, ali je on uprkos masovnim demonstracijama i građanskim nemirima uspeo da pobedi u tom okršaju. Poverenje poslovnih krugova, strane investicije i ekonomski rast ponovo su oživeli. Inspirisane italijanskim primerom ostale zemlje članice evrozone uspele su da nađu u sebi dovoljno političke volje da ispune obećanja o ekonomskoj reformi koja su dale u Lisabonu 2000. godine. Predsednik Francuske Nikola Sarkozi oprezno je počeo svoj mandat, strahujući da će izazvati socijalne nemire bude li do kraja ispoljio svoje ultraliberalističke boje. Međutim, Montijev uspeh inspirisao je Sarkozija da liberalizuje tržište rada, reformiše javne službe i smanji ulogu države. Francuska je pozitivno odgovorila na to čvrsto rukovođenje, a levica se pokazala nedelotvornom opozicijom pošto je još uvek bila u haosu posle tri uzastopna poraza na predsedničkim izborima. Širom EU ponovo su u prvi plan izbile teme vezane za ekonomsku reformu, a zemlje članice su učile jedne od drugih: Britanija se isticala po visokom obrazovanju, nordijske zemlje po aktivnoj politici na tržištu rada, baltičke zemlje po podsticajima za preduzetništvo, a Francuska po politici podsticanja rađanja; sve su to bili privlačni modeli. Tako su na specijalnom samitu organizovanom kako bi se obeležila 10-godišnjica lisabonske agende – održanom takođe u Lisabonu 2010. godine – evropski lideri mogli da proslave svoj umereni uspeh. S obzirom na to da je većina privreda EU beležila stopu rasta veću od tri posto godišnje, netrpeljivost stanovništva prema ekonomskoj otvorenosti i daljem širenju Unije počela je da jenjava. Drugi uzrok oživljavanja EU jeste to što su njene institucije u minulih 20 godina prošle kroz proces drastičnih reformi. Zbog toga što je Komisija radila po sporim, nefleksibilnim i komplikovanim pravilima, ona je bila pogodna prevashodno za trošenje novca. Zato su njeni sektori za potrošnju pretvoreni u nezavisne agencije koje snose odgovornost pred Evropskim parlamentom. Komisija i dalje izrađuje nacrte zakona, postavlja ciljeve agencijama zaduženim za potrošnju i proučava dugoročne izazove. Ona takođe upravlja jedinstvenim tržištem, pregovara sa trećim stranama i ima važan zadatak da građanima objasni kako EU funkcioniše. Zvanični dokumenti i dalje se prevode na sve jezike EU, ali je od 2012. godine engleski jedini jezik kojim se govori u Komisiji. To je dovelo do velikih ušteda na planu prevođenja. Komisija je znatno manja nego što je bila, tako da danas umesto 28 000 zaposlenih koliko je imala 2007. ima samo 8 000 činovnika. Budžet EU je radikalno transformisan 2014. godine kada su zemlje članice odlučile da preuzmu punu finansijsku odgovornost za pružanje podrške svojim poljoprivrednicima. Budžet se sada otprilike podjednako troši na istraživanje i razvoj, pomoć siromašnijim regionima EU, pomoć susedima i spoljnu politiku (uključujući tu odbrambene misije). Međutim, ukupni nivo budžeta – oko jedan posto BDP EU – ostao je konstantan u minulih 20 godina. Najdramatičnija institucionalna promena nastupila je 2019. godine kada su održani prvi neposredni izbori za evropske komesare. Biračko telo svake zemlje članice bira komesara za jedan mandat koji se ne može produžiti. Evropski parlament potom bira jednog od tih izabranika za predsednika Evropske komisije, a drugog za ministra spoljnih poslova EU. Predsednik među preostalima bira njih desetoro za komesare, a ostali postaju njihovi zamenici. Kritičari ove reforme tvrdili su da to ohrabruje komesare da promovišu nacionalne interese, a ne interese EU. Međutim, oni su to uvek i radili. Jedino što se promenilo, jeste to što su birači počeli da bivaju u nešto većoj meri zainteresovani za EU. A Komisija je – zahvaljujući demokratskoj legitimnosti koju je na ovaj način stekla – dobila mogućnost da se autoritativno suprotstavi zemljama članicama koje pokušavaju da prekrše pravila. Treće, još otkako je njen predsednik bio Žoze Manuel Barozo (2004-2009) Komisija ponavlja mantru da EU treba da se usredsredi na to da donese korist u oblastima koje su bitne za građane. Evropska unija je tu zaista obavila dobar posao. NJena agencija za promenu klime – nezavisna isto onoliko koliko je nezavisna i Evropska centralna banka – veoma je popularna institucija. Ona odlučuje o nivou gasova “staklene bašte” koji EU može da emituje svake godine i deli kvote među zemljama članicama. Na taj način je bitno smanjena emisija ugljovodonika EU, što je Uniji omogućilo da pruži primer u međunarodnim pregovorima o rešavanju problema klimatskih promena. Mnoge druge zemlje pridružile su se trgovinskoj shemi emisijama koju je razradila EU. I ostale agencije EU uživaju poštovanje. Evropol sada koordiniše antiterorističku delatnost nacionalnih obaveštajnih agencija. Fronteks, agencija za upravljanje granicama, bori se protiv ilegalne imigracije tako što raspoređuje flotu u blizini obala Severne Afrike i ima tajne agente i na jednoj i na drugoj strani istočne granice EU. Drugo područje u kome EU uživa popularnost zbog svojih akcija pod rukovodstvom Komisije jeste sektor energetske bezbednosti. EU je povezana sa raznim nacionalnim distributivnim mrežama i donela je pravila koja od svake vlade zahtevaju da skladišti gas i solidarno ga deli sa onima koji trpe zbog nestašica. Četvrto, EU je razradila delotvorniju i koherentniju spoljnu politiku, delimično zahvaljujući Vladimiru Putinu koji se 2012. vratio na položaj predsednika Rusije; to mu je bio treći i znatno autoritarniji mandat. Nimalo liberalan politički sistem Rusije, vojno jačanje i preteće ponašanje prema susedima učinili su da zemlje članice EU sagledaju koliko je važno da se drže zajedno u poslovanju sa Rusijom. Pokazalo se da je sa Rusijom teško, ali ne i nemoguće komunicirati i poslovati. Evropljani su otkrili da imaju neki adut u rukama dokle god su jedinstveni. Rusija je želela da ostane članica Saveta Evrope i G20 (grupacije koja je zamenila G8); na kraju je shvatila da su joj potrebna strana ulaganja za već ostarelu i derutnu industriju nafte i gasa, kako bi sprečila ozbiljan pad proizvodnje; takođe je želela da njena energetska preduzeća imaju pravo da kupuju zapadne firme. Međunarodna konkurencija je naterala Gasprom da modernizuje svoje korporativno upravljanje i da se transformiše u pravu multinacionalnu kompaniju. Otkako je ruski Gasprom kupio kompanije Gaz de Frans i E. On Rurgas, zapadnim preduzećima i vladama lakše je da posluju sa njim. Godine 2014, kada je izgledalo da se Kremlj sprema da izvrši invaziju na Gruziju, ministar spoljnih poslova EU Karl Bilt upozorio je Rusiju da rizikuje da izgubi mesto za evropskim stolovima i da ugrožava strana ulaganja i pristup jedinstvenom tržištu. Taj demarš je urodio plodom i Kremlj je povukao svoju vojsku sa granice. Izmenjena uloga EU u spoljnoj i odbrambenoj politici naišla je na široko odobravanje javnosti. Zahvaljujući uvođenju ministra spoljnih poslova EU i diplomatske službe, kao i ukidanju rotirajućeg predsedništva, ostale zemlje tretiraju EU sa mnogo više poštovanja nego što su to činile 2007. godine. EU dobro kombinuje diplomatska, ekonomska i vojna sredstva kojima raspolaže kako bi podsticala bezbednost, valjano upravljanje i prosperitet u mnogim nestabilnim područjima. EU ima 50 000 vojnika raspoređenih u Avganistanu, Nigeriji, Palestini i Somaliji, a istovremeno ima i stotine hiljada sudija, policajaca, stručnjaka za raspodelu humanitarne pomoći i drugih državnih činovnika na mestima na kojima postoje problemi. Sve te spoljne akcije pojačale su među evropskim građanima svest o zajedničkim interesima i vrednostima. Ta četiri faktora transformisala su predstavu o EU i doprinela njenoj popularnosti, čak i u skeptičnijim zemljama kakva je Britanija. Zato su se 2020. godine Britanci izjasnili za većinu avangardnih grupacija iz kojih su ranije sami sebe isključivali. Pokazalo se da nisu bili u pravu analitičari koji su predviđali da će proces proširenja biti zaustavljen posle pristupa Hrvatske 2012. godine. Optimističko raspoloženje u Evropi pomoglo je da se proces proširenja nastavi. Evropskoj uniji su se pridružili ne samo Srbija, Crna Gora, Bosna i Makedonija, već i Island, Norveška i Švajcarska. Francuska je, međutim, dva puta na referendumima glasala protiv ulaska Turske, a na srpskom referendumu raspršene su nade Albanije i Kosova u članstvo u EU. Španija je blokirala pregovore o članstvu sa Belorusijom, Moldavijom i Ukrajinom zbog toga što su se njeni partneri iz EU negativno izjasnili o marokanskom članstvu. Spori tempo daljeg proširenja podstakao je Uniju da nekim susedima ponudi da učestvuju u većini sektorskih politika koje Unija sprovodi. Tako, na primer, Izrael koji ne spada u evropsko ekonomsko područje, učestvuje u svemu što EU čini sem u spoljnoj i odbrambenoj politici. U isto vreme Francuzi se spremaju da treći put glasaju o pristupu Turske. Počinju povoljnije da gledaju na Turke. Dohodak po stanovnika u Turskoj premašio je dohodak koji se ostvaruje u siromašnijim francuskim regionima; kurdska skupština u jugoistočnoj Turskoj izvojevala je autonomiju u najvećem broju oblasti unutrašnje politike; Turska daje više vojnika za vojne misije EU nego bilo koja druga zemlja; francuske kompanije problem nestašice radne snage rešavaju tako što dovode radnike direktno iz Turske. Ankete ukazuju na to da će Francuska ovog puta glasati “da”. U isto vreme, u Britaniji vlada Dejvida Milibanda, nekadašnjeg državnog sekretara za životnu sredinu, hranu i poljoprivredu u Blerovoj vladi, obećava referendum o pridruživanju Evropskoj monetarnoj uniji. Čarls Grant (direktor Centra za evropsku reformu. Delovi ovog članka napisani su na osnovu autorovog priloga zborniku Evropska unija: Narednih 50 godina koji su nedavno objavili “FT biznis”, “Agora” i “London skul ov ekonomiks”) # “Prospect magazine”