Revolucionari pred penzijom

Okej, Rolingstounsi konačno dolaze! Kao što je poznato i najneobaveštenijem srpskom vrapcu, najveća rokenrol grupa na svetu sviraće u Beogradu, na Hipodromu, 14. jula. Biće to prva i poslednja prilika da ih vidimo u Srbiji. Jer, za razliku od mnogih prethodnih turneja koje su mediji najavljivali kao oproštajne, ovog puta takvi glasovi stižu iz najužih krugova oko grupe. Dakle, vrlo je lako moguće da će koncerti u Londonu, kojima se u avgustu završava evropska turneja, staviti tačku i na kompletnu karijeru Stounsa, dugu 45 godina. Priča o njihovom dolasku u Beograd bila je, znamo, puna drame i bizarnosti. Ali, kada čovek malo razmisli, drugačija i nije mogla da bude, pošto su drama i bizarnost esencija priče o samim Rolingstounsima. Iako niko od njih nije srpskog porekla, Stounsi su se od samog starta predstavili kao specijalisti za inat. Odrasli su na američkom rokenrolu i ritmu i bluzu, fanatično svirajući prljave pesme Čaka Berija i Vilija Diksona početkom šezdesetih, kada je u njihovoj zemlji, Velikoj Britaniji, popularna bila Helen Šapiro, šesnaestogodišnja devojka sa frizurom četrdesetogodišnjakinje. Ako su Bitlsi, samo zbog toga što su čela pokrili brižljivo isfeniranim šiškama, bili tretirani kao oluja, Stounsi su ličili na kataklizmu: nad masnim uvojcima i neobaveznim rolkama pevača Mika Yegera i gitariste Kita Ričardsa zgrozili su se svi čuvari javnog ukusa u Evropi i Americi. Britanske novine pisale su da Rolingstounsi “izgledaju kao momci koje bi svaka majka sa malo samopoštovanja zaključala u kupatilo”, a predsednik britanskog Udruženja frizera nudio im je besplatno šišanje, primećujući: “Jedan od njih kao da ima metlu na glavi.” Mlada generacija je, međutim, bila opčinjena grupom, pa je, imitirajući svoje heroje, prestala da ide u frizerske salone. Decembra 1964, Stounsi su objavili ovakvu poruku: “Izgladnelim frizerima i njihovim porodicama želimo srećan Božić!” Duga kosa i neredovna higijena (na svoj izgled pazio je jedino Brajan Yons, gitarista i samoljubivi osnivač benda) smatrani su toliko opasnim zato što je u kompletu sa tim išao način razmišljanja koji je pretio da izvrgne ruglu ceo tadašnji sistem vrednosti i ozbiljno naruši društveni poredak. Upravo to se i dogodilo: Rolingstounsi su pokazali da nisu raščupani tinejdžeri koji će, kad se malo zabave, otići u zaborav, već da su, naprotiv, inteligentni provokatori sa kojima je teško izaći na kraj. Din Martin, jedan od simbola malograđanske zabave, skupljao je jeftine poene govoreći kako Stounsi “nemaju dugačku kosu” nego da se takav utisak stiče zbog njihovih “malih čela i visokih obrva”. Stounsi su, pak, pokazali kako dugu kosu više ne smatraju dovoljnom uvredom za establišment, pa su se javno pomokrili na jednoj benzinskoj pumpi u Londonu. “U stvari, samo sam ja mokrio”, govorio je kasnije basista Bil Vajmen. “Ostali su mi pružali moralnu podršku.” Establišment je, zapravo, na svim nivoima pokušavao da naudi Rolingstounsima: hoteli su odbijali da ih prime, policija im je prekidala pres konferencije, British Airnjadžs je odbijao da ih vozi, i tako dalje. U pojedinim britanskim gradovima lokalne vlasti su išle tako daleko da su od fanova Stounsa zahtevale da se okupaju u prostoriji specijalno pripremljenoj pored sale za koncert. Karta, dakle, nije bila dovoljna da se uđe na šou. “Fanovi moraju da budu čisti”, objavljivale su gradske vlasti. “Ako i posle kupanja ne polože test, neće im biti dozvoljeno da prisustvuju koncertu.” Rolingstounse, međutim, nije bilo moguće izolovati i odstraniti kao izraslinu na tkivu društvenog sistema, naprosto zato što je to značilo da treba odstraniti celu jednu generaciju. Stounse je, naime, pratilo tinejdžersko obožavanje i histerija koja je povremeno prevazilazila pomamu za Bitlsima. Najtačnije bi, u stvari, bilo konstatovati kako su Stounsi postali simbol mlade generacije, pokretači njene energije i, ujedno, izvršioci njene volje. Energija šezdesetih, dobrim delom zahvaljujući Rolingstounsima, okupljala se oko jednog cilja: da se razbije zaparloženi sistem vrednosti i nepodnošljivi konzervativizam, posebno u Engleskoj i Americi. Sistem je napadan na razne načine, uključujući i nasilje. Publika se, na koncertima Stounsa, tukla sa policijom, da bi oslobođena energija uskoro počela da se razliva na ulice: oktobra 1964, posle koncerta u Parizu, u čuvenoj Olimpiji, publika je najpre porazbijala sedišta i prozore u foajeu, a onda su najvatreniji fanovi počeli da uništavaju kioske u gradu, kao i da ulaze u restorane i prevrću stolove. Čak 150 ljudi je uhapšeno, a francuski roditelji zaključili su da “Stounsi za sobom ostavljaju pustoš”. Grupa je postala tako opasna da joj je, na primer, belgijski ministar unutrašnjih poslova lično zabranio da svira u jednoj televizijskoj emisiji u Briselu. Posmatrani kao sociološki fenomen bar koliko i muzički, Rolingstounsi su sva nezadovoljstva i sve frustracije mlade generacije pretopili u najpoznatiju rok himnu svih vremena. Naravno, reč je o “Satisfaction”, pesmi punoj nervoze, agresije i razočaranosti. “Satisfaction” je Stounsima zauvek prikačila buntovnički imidž i ujedno ih načinila grupom koja je, jače od svih ostalih, uspela da sažme i zabeleži duh najuzbudljivije dekade u novijoj svetskoj istoriji. Yeger je za “Satisfaction” napisao neke od svojih najboljih stihova, a Ričards je čuveni rif smislio u snu. Dopali su mu se zvuci koje je čuo u glavi, polusvestan je napipao gitaru, uključio kasetofon i snimio ih. “Ujutru sam pustio traku”, govorio je, “i odslušao tridesetak sekundi tog rifa i pola sata sopstvenog hrkanja.” Pošto su objavili “Satisfaction”, Stounsi su nastavili da svoje pesme boje mračnim tonovima: “Paint It Black” je oda depresiji, “Jumping Jack Flash” ocenjena je kao “minijaturna noćna mora”, a u “Sdžmpathdž For The Devil” Yeger je otišao još dalje, ispisujući, pod uticajem Bulgakova, stihove o uplitanju Nečastivog u ljudske poslove. Ni establišment nije gubio vreme: od verbalnih uvreda (Stounsi su nazivani “životinjama”, “klovnovima” i “moronima”), prešlo se na ozbiljne korake. Tačnije, pribeglo se “legalizmu”: februara 1967, devetnaest naoružanih policajaca ušlo je u kuću Kita Ričardsa u Saseksu. Uhapšeni su Ričards, Yeger, Brajan Yons, Yegerova devojka Merijen Fejtful i prijatelj grupe Robert Frejzer. Pošto je policija pretpostavljala da uzimaju narkotike, sledećih nekoliko meseci bend nije mogao da pređe nijednu granicu bez detaljnog pretresanja. “Gledaju i naš veš”, govorio je Yeger. Krajem juna, sud u Londonu kaznio je Yegera zbog posedovanja tableta, a Ričardsa zbog upotrebe kanabisa. Osim novčanih kazni za obojicu, pevač je trebalo da u zatvoru odleži tri meseca, a gitarista čitavih godinu dana. Kazne su bile drakonske, ali ispostavilo se da je establišment postigao autogol. U Londonu su izbili neredi i demonstracije na kojima su mladi tražili puštanje muzičara na slobodu. Prvog jula, čuveni dnevni list “Time” objavio je tekst u kojem je, makar i stidljivo, stao u odbranu Yegera i Ričardsa. Posle svega, establišment je bio prinuđen da ih pusti na uslovnu slobodu. Umesto njih dvojice, stradao je Brajan Yons; bolestan koliko od astme, toliko i od paranoje, neprestano pod drogama i u sukobima sa policijom, umro je jula 1969. godine. Mik Tejlor, novi gitarista Rolingstounsa, prvi put je sa njima izašao na scenu u londonskom Hajd Parku. Idilični, na momente dirljiv koncert koji su Stounsi tamo održali, bio je jedan od vrhunaca hipi ere koja je krajem šezdesetih nudila “mir, ljubav i cveće”. Ipak, Stounsi nisu uspevali da se oslobode nasilja koje ih je pratilo kao verna i tamna senka. Kada je u Cirihu, na njihovom koncertu, 12 000 ljudi počelo da maše metalnim šipkama i izaziva policiju, Yeger je izjavio da u vazduhu ima nečeg opasnog i da “klinci više ne vrište zbog muzike”, nego zbog “mnogo dubljih razloga”. Kada je dodao da “predoseća nevolje”, verovatno nije ni znao koliko je u pravu. Naime, decembra 1969, tokom koncerta Stounsa na Altamontu, u Kaliforniji, jedan od posetilaca, Meredit Hanter, bio je pretučen šipkama i izboden nožem. Kada su ga doneli u kola iza bine još je bio živ, ali mu je nos bio smrskan, pa je teško disao. Po telu je imao otvorene rane. Qudi čije su ruke slučajno bile isprskane Hanterovom krvlju, mahali su Yegeru i dovikivali mu da prekine koncert, ali on ih nije čuo i nije shvatio šta se dogodilo. Pošto je, međutim, celo veče obilovalo nasiljem – po nekim podacima, umrlo je četvoro ljudi, a zna se da su doktori i psihijatri pomagali stotinama drugih – Stounsi su, i sami uplašeni, zbrzali koncert i pobegli. Meredit Hanter je preminuo mučeći se, a publika se razišla u avetinjskom ambijentu. U trenutku u kojem je izdahnuo Hanter, umrle su i privlačne iluzije koje je nudio hipi pokret. Nesposoban da odoli anarhiji, slobodni duh šezdesetih je posle Altamonta morao da iščezne. Kroz to iščeznuće, rokenrol je tokom sedamdesetih postao vlasništvo advokata, promotera, finansijskih savetnika i drugih ajkula. Da bi sve bilo “kako treba”, improvizacija i spontanost su bili ukinuti. Stounsi su u tome prednjačili isto koliko su šezdesetih prednjačili u revoltu i otporu konvencijama. Početkom sedamdesetih postavili su nove, visokoprofesionalne standarde u organizaciji koncerata, osnovali su sopstvenu diskografsku kuću i, uopšte, uzeli posao u svoje ruke. Mik Yeger, bivši student ekonomije, stvorio je ambijent u kojem je mogao početi sa gradnjom finansijskog carstva. Muzika je, da ne bude zabune, još uvek bila sjajna. Štaviše, sa Mikom Tejlorom, Stounsi su zvučali bolje nego ikad. Uz perfektnu mešavinu razbarušenosti (Ričards) i discipline (Tejlor) snimili su albume “Stickdž Fingers” i “Exile On Main Street” koji čine blistavi vrh kompletnog njihovog opusa. Krajem šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih održali su i najbolje koncerte, pune vulkanskog temperamenta i, istovremeno, umetničke zrelosti. U društvenom smislu, međutim, nisu više bili važni kao ranije. Ne samo što su postali istaknuti članovi establišmenta, nego se Yegeru to i veoma dopalo: bivši buntovnik, sada sa čašom šampanjca u ruci i očiglednim uživanjem na licu, šetkao je sa prijema na prijem, pokazujući sposobnost da i u svetskom džet-setu bude jedan od najvećih starova. Na njegovim koncertima više nisu viđani Anđeli pakla, razuzdana horda na motociklima koja je ubila Meredita Hantera na Altamontu. Sada je Yeger u bekstejdžu primao Rakel Velč i slične pripadnike društvenog krema, a njegove turneje je, umesto običnih novinskih reportera, pratio Truman Kapoti. Uličnu pobunu Stounsi su zamenili dekadencijom koja je, opet najpre zahvaljujući njima, postala tipična za rok zvezde: svuda oko njih ključao je divlji seks, a heroin i kokain belasali su se na sve strane. Kit Ričards, koji je sredinom sedamdesetih primao novinare okružen gomilama droge koje su ličile na makete Himalaja, bio je u pravu kada je jednom rekao: “Seks, droga i rokenrol? Pitate me šta mislim o tome? Pa, šta imam da mislim, Stounsi su izmislili sve tri stvari.” Ričards je, inače, tokom sedamdesetih jedini živeo životom odmetnika. Dok je za Yegera uzimanje kokaina bilo šik obred svojstven visokim krugovima kojima je pripadao, Ričards je postao težak zavisnik od heroina i potonuo je u narkomansko podzemlje. Partnera za opijanje i drogiranje našao je u gitaristi Roniju Vudu koji je zamenio stidljivog Mika Tejlora. Ipak, ni Vud niti bilo ko drugi nije pokušavao da prati Ričardsov tempo. Osim što je, eksperimentišući sa drogama, postao “pokretna laboratorija”, Ričards je 1977. doveo u pitanje opstanak cele grupe. Tada ga je, u Torontu, uhapsio elitni odred kanadske policije. Kit je bio optužen ne samo za upotrebu nego i preprodaju heroina, što je značilo da može zaglaviti doživotni zatvor. Stounsi su, međutim, već koncentrisali takvu moć da su ličili na moderne sultane, pa je i Kit, zahvaljujući uticajnim advokatima, uspeo da sudski proces rastegli na skoro dve godine i, posle svega, bude osuđen na jednogodišnju uslovnu kaznu. Kada mu je saopšteno da, uz to, mora održati dobrotvorni koncert za Kanadski institut za slepe, odgovorio je: “Ali, sudijo, kako ćemo znati da su svi koji dođu na koncert slepi? Hoćemo li staviti neki konopac na ulaz?” Usred Ričardsovog suđenja i borbe sa heroinom – preciznije, 1978. godine – Stounsi su objavili “Some Girls”, jedan od svojih najboljih albuma. Tom pločom, zapanjujuće sveži i razmrdani, ušli su u utakmicu sa pankerima; umesto, dakle, da propadnu Stounsi, na šta su svi bili spremni da polože veliki novac, ubrzo je propao pank. Rolingstounsi su, s druge strane, ujahali u osamdesete popularniji nego ikad. Album “Tattoo You” i istoimena turneja, održana na samom početku te decenije, pretvorila ih je u grupu monstruozne veličine. Pošto je udovoljio svojoj strasti prema muzici i publicitetu, Yeger je mogao potpuno da se posveti novcu, pa je u to vreme, prvi u istoriji rokenrola, spojio jednu grupu sa profitabilnim internacionalnim kompanijama koje su sponzorisale koncerte. Poseta i zarada na “Tattoo You” turneji bile su dotad nezamislive u svetu rok muzike. Od tog doba do danas, prkoseći zakonima biologije, Stounsi se trkaju sami sa sobom. Na svakoj turneji vidi ih više ljudi nego na prethodnoj i svaki put zarade više novca nego što iko u rokenrolu može da sanja. Kada se završi turneja “A Bigger Bang”, u okviru koje dolaze u Beograd, Yeger i ostali će, procenjuje se, biti bogatiji za čitavih 500 miliona dolara. To je razlog za njihovo, ali ne i naše zadovoljstvo. Šta bi nama trebalo da bude važno pred beogradski koncert? Wihov novi album, po kojem je turneja dobila ime? Pa, imali su i mnogo boljih; poslednja istinski sjajna ploča Rolingstounsa je, da se ne lažemo, “Steel Wheels” iz 1989. godine. Bina i tehnika? Trka na tom koloseku, između Stounsa i drugih grupa, pogotovo U2 i Pink Flojda, u jednom trenutku je podsećala na trku u naoružanju između Amerike i Sovjetskog Saveza; Stounsi su pobedili i danas nude najraskošniji rok spektakl svih vremena. Ali ni to ne može biti presudan razlog za odlazak na njihov koncert. Yegerova gimnastika? Svaka čast, ali ako vam je do gimnastike, bolje uzmite video kasetu sa vežbama Sindi Kraford. Šarmantno dopunjavanje Kita Ričardsa i Ronija Vuda na gitarama ili metronomska tačnost bubnjara Čarlija Votsa? Ma, čak ni to, jer tvrdim vam da – pogotovo ako prvi put idete da vidite Stounse – nećete biti sposobni da obraćate pažnju ni na Ričardsove žice ni na Votsovu kontračinelu. Pa, dobro, zašto onda ići? Zbog magije, dame i gospodo! Nijedan događaj na svetu nema magiju kakvu nosi koncert Rolingstounsa. Nijedna druga grupa nema u sebi toliko istorije koju meša sa svežom krvlju, niti bilo ko uspeva da sa takvom snagom razgori strast i zanos u sebi i publici. Nekoliko sekundi pred početak koncerta Stounsa, elektricitet i uzbuđenje među ljudima toliko su zgusnuti da ih je skoro moguće opipati prstima. Na koncert grupe koja je život gutala halapljivije od bilo koga drugog, stariji bi trebalo da dođu kako bi odslušali saundtrek svoje mladosti, a mlađi da vide od koga su učili svi koji danas nešto vrede. Eh, Rolingstounsi u Beogradu; videti Yegerov izlomljeni ples i slušati “Honkdž Tonk Women”, “Bronjn Sugar” i “Jumping Jack Flash” na “domaćem terenu”... Takva stvar nam se, rekoh li na početku, dešava jednom u životu i to, da parafraziram same Stounse, nije samo rokenrol. Ne, to je sakralni čin i najsvečanija liturgija koju popularna kultura može da ponudi. I najzad, tog 14. jula, kada Mik Yeger, rokenrol grlo broj jedan, istrči na Hipodrom, u Srbiji će se, bar kada je reč o muzici, konačno dogoditi famozni 6. oktobar. Rolingstounsi, naime, više od bilo koga drugog, mogu da obnove normalan ukus i razveju smrad ovdašnje turbo deponije. Pri samoj pomisli na taj trenutak, počinjem da kopam nogama od nestrpljenja. (Autor je pisac knjige “Rolingstounsi: Umetnost pobune”)