Da li je Sadam bio bolji

U automehaničarskoj radionici punoj klasičnih motocikala Hadim al-DŽuburi prelistava gomilu časopisa koje već četiri godine čuva u svom radnom stolu. U svim tim časopisima objavljene su fotografije na kojima se vidi krupan čovek u crnoj majici kako vitla maljem i ruši postament visokog bronzanog spomenika Sadamu Huseinu. Taj čovek je Al-DŽuburi. Da se to dogodilo samo koji dan ranije, bio bi pogubljen zbog onoga što je učinio. Međutim, ovo se dogodilo 9. aprila 2003. godine. Na Trgu Firdaus tada se okupila gomila razdraganih Iračana koja je kamenjem i raznim drugim predmetima gađala spomenik. Na kraju je uz pomoć američkog tenka i vitla bronzana statua srušena i tako je nastao jedan od snimaka koji su simbolički definisali invaziju pod vođstvom američkih snaga: iznad fotografije Hadima al-DŽuburija ispisan je naslov: “Pad Bagdada”. “Zapravo se ništa nije postiglo”, kaže Al-DŽuburi, pošto je odložio časopise. Prošle su četiri godine od tog dana. Nasilje razara zemlju. Al-DŽuburi više ni ne pomišlja na nekakve simboličke međaše ili značajne datume, ne interesuje se za jačinu snaga niti za datume kada je planirano povlačenje. Ono što ga ponajviše zanima jeste gola bezbednost i red, a toga, kaže, ima tek u tragovima. Optužuje šiitsku vladu i njene snage bezbednosti i voleo bi da se vrati doba u kome je vladao čovek čiju je statuu baš on krenuo da ruši. “Oslobodili smo se tiranina i tiranije. Bili smo, međutim, iznenađeni kad se ispostavilo da je jedan lopov nestao, a da je umesto njega došlo četrdeset razbojnika”, kaže DŽuburi, i sam šiit. “Sada žalimo zbog toga što više nema Sadama Huseina, koliko god da smo ga svojevremeno mrzeli”. Raspršila se i njegova vera u Sjedinjene Države. Jedino ga nije napustila ljubav prema jednom tipično američkom proizvodu, motociklima “harli dejvidson”. Na zidu u njegovoj radionici, pored medalja koje je osvajao kao dizač tegova, visi uobičajeni simbol bajkera: američka zastava na kojoj su orao i slika motocikla “harli dejvidson”, uz ispisane reči “Rođen u SAD”. Al-DŽuburi, međutim, više uglavnom ne može sebi da priušti gorivo za svoj motor iz 1982. godine. Irak je danas politički podeljen i razbijen i nikako da nađe pravac. Od pada Sadama Huseina do danas smenile su se četiri vlade. Izginule su desetine hiljada Iračana. Prema podacima objavljenim u britanskom medicinskom časopisu Lanset, broj ubijenih se kreće oko 655 000. Poginulo je skoro 3 300 američkih vojnika. Za Al-DŽuburija to su ipak apstraktne brojke. One brojke koje njega direktno pogađaju su drugačije: sedmoro njegovih rođaka i najbližih prijatelja poginulo je ili oteto u ovom ratu. Struje, ako mu se posreći, ima četiri sata dnevno. Cene goriva i plina koji se koristi u domaćinstvu otišle su nebu pod oblake, a njegov prihod iznosi samo četvrtinu onoga što je nekada zarađivao. “Sve je gore i gore”, kaže taj pedesetogodišnjak, otac četvoro dece. “Jedva sastavljamo kraj s krajem”. Ranije je živeo od rekonstrukcije i preprodaje motora, sredinom devedesetih proveo je godinu i po dana u zatvoru zbog toga što je kritikovao vladu. Nekoliko godina po izlasku iz zatvora video je da radnici podižu spomenik Sadamu Huseinu, u neposrednoj blizini Al-DŽuburijevog sportskog kluba. “Rekao sam sebi da mi je životna želja i nada da srušim taj spomenik”. I tako je, 9. aprila 2003. godine, kada je bilo sasvim jasno da su američke snage preuzele kontrolu nad prestonicom i da je Sadam Husein pobegao, uzeo malj u ruke. “Dok sam udarao po spomeniku bio sam potpuno van sebe. Cepteo sam od mržnje. Kada je spomenik pao, bio sam strašno srećan. Verovao sam da će se stvari popraviti”, kaže Al-DŽuburi. “Kupovao sam motocikle koje je mafija krijumčarila iz Sirije. Granice su bile toliko otvorene da ste mirne duše mogli da prenesete i TNT”. Al-DŽuburi je prodavao motore američkim diplomatima i dešavalo se da mesečno zaradi i svih 5 000 dolara. Kad god bi američki vojnici dolazili u Batavin, industrijsko predgrađe Bagdada poznato kao stecište prostitutki i lopova, zaustavljali bi se kraj Al-DŽuburijeve automehaničarske radionice i divili se njegovim izloženim “harli dejvidson” lepotanima. “To, međutim, nikako ne znači da odobravam američko prisustvo u Iraku”, kaže Al-DŽuburi. Ipak, za to prisustvo krivi Sadama Huseina. “Mrzeo sam ga baš zato što nam je navukao Amerikance na vrat, a mi mrzimo Amerikance i američku okupaciju.” Negde početkom 2005. godine njegove mušterije su masovno počele da napuštaju Irak, tempom koji se nezadrživo pojačavao, tako da je prošle godine, kada su verski sukobi zahvatili zemlju, za 12 meseci uspeo da proda samo četiri motora. Za novi plan bezbednosti Bagdada kaže da je “od početka osuđen na propast”. Iako je uočio da su šiitske milicije nestale iz susedstva, akcije bombaša-samoubica nisu prestale. Kad god čuje eksploziju, sa zabrinutošću se upita ima li među žrtvama i njegovih rođaka i prijatelja. U vreme Sadama Huseina nikada nije bio primoran da se suočava sa svakodnevnom korupcijom, a sada kaže da mora da plati mito i za najobičniju dozvolu ili žalbu koju ulaže policiji. “Osećam se izgubljenim”, kaže Al-DŽuburi. U radionici je izloženo desetak motora – uglavnom klasični tipovi “harli dejvidsona” i BMW, “trijumfa” i BSA. Mnogi su već stari i zarđali i više nego zreli za popravke. Međutim, usled nasilja u zemlji, zatvorene su mnoge fabrike nikla i hroma. Uostalom, kako da bez struje upotrebi opremu? Konačno, ni mušterija nema, pa što bi se onda trudio? “Sada je svaki petak bolji od subote, svaka subota bolja od nedelje”, kaže Hadim al-DŽuburi, tužno posmatrajući svoj omiljeni motor. (Priredila i prevela LJiljana Nedeljković)