Aleksandrovi hopliti

Na Veliku sredu, uoči Uskrsa, morao sam do Parlamenta. I to “hitno”! Ali, ako je toliko “hitno”, što su me probudili u osam, a zakazali mi u – podne. I ne rekoše, bre, da li treba da se nosi suva hrana, dugačke gaće, trofejno oružje... Da nije na Veliku sredu svanuo, konačno, 6. oktobar? I da li Velja stiže iz Čačka? Ili, ovog puta, stižu po njega? Letim, tako, niz Gročansku, niz Vidovdansku, ali ne vidim pokrete revolucionarnih masa, sem u Bulevaru oko tezgi sa donjim vešom. U Tašmajdanu mirno, nema oklopnih kola, ali zato su postavljene kante za pseća govna uz napomenu da “kesa nije namenjena za čuvanje namirnica”. U Takovskoj ruševine od NATO bombardovanja još stoje, ali zgrada RTS ne gori, mada “baba se češlja”. A Komrakov? On guli robiju, a Klinton i Solana još na slobodi! Jebem te, pravdo belosvetska... Stižem zaduvan pred Parlament. Sve puno, vri ko u košnici, ali yaba ga bilo, nema Voje, nema Bokija. O, nebesa, da li će Srbima, najzad, doći pravi mesija? Berček mi maše od jednog stola. Pored njega sedi Radovan Damjanović, onaj što pravi “Srpsko-srpski rečnik”. Ko ih sastavi, a i mene sa njima! Elem, osećam u vazduhu: spremaju protosrpsku zaveru, samo im fali kritična masa. Nazdravim im srpske bogove, pa zagrmim kao Apis: Šta je, Srbi!? Spremate puč u Parlamentu, a?! A u Parlamentu komešanje, svi u šoške, moj bajo! Onda počnemo razgovore – o ratnoj literaturi. O Apisovom dnevniku, o Ulemekovom “Gvozdenom rovu”, Ćosićevom romanu “Daleko je sunce”... Kad, dole, ispred kioska, na uglu Palmotićeve i Svetogorske stoji momak sa crvenom beretom u maskirnoj uniformi, i, liči mi, bre, na Cemu! Kažem Berčeku i Radovanu: Okrenite se i pogledajte niz Palmotićevu! Tu se ceo Parlament okrene kao kiosku. Iiii? Šta “i”? Parlament zine od čuda, i, svima se trese ono što se rimuje sa čuda. Kažem vam zaista: umem da materijalizujem ljude i događaje i hoću to da prenesem na srpske naraštaje. Jer, ako zaboravimo te hiperborejske magijske veštine, yaba nam i srpsko ime i slavno pleme i seme. I ako ne verujete u srpske bele magije, a vi verujte u Jungove sinhronicitete ili zovite to kako hoćete, samo nemojte Srbi više da posrćete... Elem, kada se Parlament smirio, kada je momak sa crvenom beretkom nestao, Berček me tada pitao: “Jesi li čuo da je u Krševici kod Vranja, konačno, utvrđeno da je postojao grad Aleksandra Makedonskog? Nađene su i freske Aleksandrovih hoplita!” Ah, hopliti! Zašto uvek kada pomislim na Aleksandrove hoplite, slavni preci u meni se uskopiste! Odeveni, sećam se, u kratke crvene toge sa belim šeširima i kratkim kopljima išli smo sa Aleksandrom u lovove na lavove. Bili smo mu i telesna garda, a birali su nas, uglavnom, sa Filipovog kraljevskog dvora, iz vanbračnih dvorskih veza... U taj čas, Radovan mi pokazuje knjigu Ranke Kuić “Crveno i belo”. Wene “srpsko-keltske paralele”. I, gle, crveno i belo bile su boje keltske, ali i boje hoplitske. Ah, Ranka Kuić! Celog života tražila je vezu između keltskog i srpskog jezika, a te dve kulture, evo, sudarile su se, koliko prošle nedelje, i u Krševici kod Vranja. I neće još dugo biti varanja, Srbi moji, pašće maske, otkriće se da su, i pre Aleksandrovih vremena, ovde živela sva naša “keltska” plemena, čas složna, čas zavađena; od Dunava do Kosova, pa tako do Soluna. Ispijem espreso u Parlamentu, pa šapućem, sikćem na uvo Berčeku i Radovanu: Okupite još devetoricu, pa da se nađemo na Avalonu, i da na Okruglom stolu zakletvu položimo i bratimimo se krvlju na Aleksandrovom gralu. Jer, Gral je na našoj Avali, i, zato su lažni vitezovi avalski toranj gađali! Šta!?! Kao preterao sam da je Gral na Avali!? E pa, uputiću vas samo na jednu knjigu; “Misterija grala”. Julijus Evola (1898-1974). Lepo čovek objasnio i Musoliniju i svakom ko je hteo da ga sluša da je legenda o Gralu hiperborejska i da se “Avalon nalazi pored jedne velike, gotovo nepremostive reke”!?!! Nije li ta reka Dunav!? A u reci je, po Evoli, i “Belo ostrvo”. I, eno ga, u delti Dunava ostrvce koje se i danas zove BELO!? I da li da vam kažem da je, po Platonu, na tom ostrvu Belo i – Ahilov grob!!! Toliko o toponimima. Dakle, Evola tvrdi da je legenda o Gralu mnogo starija od Isusa! A da se u hrišćanstvu pojavljuje, tek, u 12. veku!?! Priča o izgubljenom Gralu izmišljena je, tvrdi Evola, da bi se opravdali krstaški pohodi na Jerusalim, na Istok, da bi se maznula lova, brale! Baš kao što je Buš izmislio Sadamovo hemijsko oružje da bi ušli u Irak, zbog nafte. Klomparam niz Ulicu majke Jevrosime, kad za mnom trčkara Jung: “Da li si razmišljao šta znači reč HOPLIT?” Jok, ti si razmišljao! “Svaki hoplit, je l' da, nosi kratko KOPQE. Makedonci i danas kažu KOPLE. Hopliti su, dakle, kopliti, ali su i KOPILANI! Jer, zna se da su hopliti, po pravilu, birani iz VANBRAČNIH dvorskih veza! Uostalom, i Aleksandar je, na neki način, kopile pošto je začet u Olimpijadinim orgijama u hramu dok je kralj Filip bio u nekom ratnom pohodu...” Eto, u tom kopilanskom raspoloženju, dočekam uskršnje praznike. A kada je i ta gungula prošla odlučim da se bacim na postuskršnji post! Štooo!? Paaa, stomačić sam malo pustio, kao da sam i ja, Devica, mislim astrološka, malo zatrudnela. Ali, valjda bih znala s kim sam zanela u hramovnim orgijama... A što se nisam držao pravoslavnog posta? Kako, bre, da se držim pravoslavnog posta i kalendara kada su, evo, u Vatrenu subotu pale – Blagovesti!? I, šta ispada!? Dok je Isus u Lazarevom sarkofagu ležao, u isti dan je arhangel Gavrilo Mariji na uvo šaptao da je bezgrešno začela!? Blesavo, zar ne!? I manite se pokretnih pravoslavnih datuma, Srbi moji! Vratite se staroj veri, vratite se svetom Vidu dobro zakovanog datuma! I, ne dajte da vas pomere sa Dunava, sa Kosova! Brekćem u ligenštulu na terasi u Gročanskoj. I kao trudnici jedu mi se jagode u aprilu. A Jung, kao arhangel Gavrilo, na uvo mi šapuće: “Ne boj se, nisi u drugom stanju. A to što ti je pupa malo nabrekla, to je zato što se ne držiš KALENDARA TELA! Svako telo, pa i tvoje, ima svoj kalendar! I ako se njega pridržavaš, začas ćeš bez pupe da ostaneš i nikad nećeš ni da umreš! Sem ako ti ne dosadi da budeš večan i besmrtan...” Slušam Junga u ligenštulu, piljim u Avalu, tamo, ka Aleksandrovom gralu, a teku, prolaze uskršnji časi. Jung pućka lulu i drvi: “Razmišljaj malo ovako: ako je i Uskrs pokretni praznik, znači da nije tu reč o ISTORIJSKOM DOGAĐAJU! Jer, zamisli da sarajevski atentat na Ferdinanda ove godine slavimo 28. juna, na Vidovdan, a da ga sledeće slavimo 7. jula, a onda, neke druge godine, 6. aprila kad i bombardovanje Beograda…” Ah, Jung, Jung. Wega mi šalju da me potpuno razboži i izludi. Čvrljim se sa Oljom na Nepobedivom Suncu, a vi se čvrljite na uskršnjem pa ćemo da vidimo ko će bolje proći... Zayonjam u ligenštulu kao debela, razmažena trudnica. A u snu moja Crna iz Vrčina mi javlja: “I gral je naša, srpska reč i dolazi od reči BOKAL! Jer, hiperborejski Gral je BOKAST. A to što si Aleksandrov hoplit, to jest kopile, nemoj da te brine! Jer, svi moji mačići su hopliti, to jest drčni kopilani, pa šta im fali? Vladaju Vrčinom i čuvari su Svetog vrča, hoću reći Grala.”