“Politička zver” apsolutni favorit

Kada je novembra 2003. godine, u poznatoj političkoj emisiji francuske državne televizije “Uveriti za 100 minuta”, voditelj pitao Nikolu Sarkozija, tada ministra unutrašnjih poslova, da li mu se pored mnogobrojnih obaveza desi da, onako usput, ujutro dok se brije, pomisli na predsedničke izbore 2007. godine, Sarkozi je kratko odgovorio – “Da, i ne samo dok se brijem”. Tim odgovorom datim pre tri i po godine Nikola Sarkozi je započeo svoj predsednički pohod. Danas je, nekoliko dana pred prvi krug predsedničkih izbora u Francuskoj, Nikola Sarkozi, kandidat desničarske stranke “Unija za narodni pokret”, po svim istraživanjima javnog mnjenja, siguran učesnik drugog kruga izbora i najverovatnije budući francuski predsednik. Ova činjenica samo pokazuje da u životu, naročito političkom, nema slučajnosti. Barem ne u starim evropskim demokratijama. Mađarskog porekla, Nikola Sarkozi, po profesiji advokat, vrlo je rano ušao u politički život. Sa devetnaest godina se učlanio u Širakovu stranku “Skup (okupljanje) za republiku”. Sa dvadeset i osam godina je postao gradonačelnik Nejia, bogatog zapadnog pariskog predgrađa. Sa trideset i četiri godine je već bio narodni poslanik, a 1993. godine, sa trideset i osam godina, ministar budžeta u vladi Eduara Baladira. Dve godine kasnije će nastati jedan od prelomnih trenutaka u njegovoj političkoj karijeri. Na predsedničkim izborima 1995. godine, na kojima se Širakova stranka razjedinila dajući dva predsednička kandidata, Sarkozi će napustiti svog dugogodišnjeg političkog mentora Žaka Širaka, dajući podršku dotadašnjem prvom ministru Baladiru. Iako favorit desnice na početku te predsedničke kampanje, Baladir ne prolazi ni u drugi krug, a Žak Širak, posle dva neuspela pokušaja 1981. i 1988. godine, postaje predsednik Francuske. Tada nastupa težak politički period za Sarkozija. Ožigosan kao izdajnik, Sarkozi se, sa neverovatnom istrajnošću, strpljenjem i neugašenom ambicijom ipak vraća u političku igru. Godine 1999. predvodi listu stranke na izborima za Evropski parlament, a 2002. godine, nakon ponovnog izbora Žaka Širaka za predsednika Republike, dobija pomilovanje Širakovog klana i postaje ministar unutrašnjih poslova. Povratak Sarkozija u prvi plan, ispoljena energija, dobra komunikacija i govor koji često iskače iz okvira francuske političke korektnosti, brzo su bacile u senku ostale članove vlade i pokazale da je Nikola Sarkozi “politička zver” – izraz kojim Francuzi karakterišu svoje najveštije i najuspešnije političare, one koji znaju kako da dođu na vlast i umeju na vlasti da se održe. Kako je, zahvaljujući De Golu, u Francuskoj izbor predsednika zapravo susret jednog čoveka i jedne nacije, zaista samo “političke zveri” dospevaju do najviše državne funkcije, pune osobenosti koje su stranim posmatračima najčešće nerazumljive. Za razliku od većine demokratija u kojima se primenjuje osnovni princip parlamentarizma – odgovornost vlade pred skupštinom, i koje se nazivaju parlamentarnim režimima, Francuska peta republika, iako primenjuje pomenuti princip parlamentarizma, predstavlja zapravo polupredsednički režim. Ovu kovanicu je stvorio najpoznatiji francuski politikolog Moris Diverže upravo da bi objasnio specifičnosti predsedničke funkcije, koju je general De Gol oblikovao, svojim autoritetom i svojom istorijskom ulogom. Predsednik Francuske uživa, naime, mnogo veću moć u odnosu na njegove inostrane kolege koje su takođe izabrane na opštim i neposrednim izborima poput predsednika Finske, Portugalije ili, pak, Srbije. Francuski predsednik ima velika ustavna ovlašćenja. Sam odlučuje o raspuštanju skupštine i imenuje prvog ministra. U slučaju da je skupštinska većina iz istog političkog tabora kao i predsednik, predsednik po ustavnom običaju koji je uveo De Gol može “svog” prvog ministra i razrešiti dužnosti. Priča se da su De Golovi prvi ministri morali da potpisuju blanko ostavke pre nego što bi ih general imenovao. Pored navedenih poluga moći u periodima kada njegova stranka čini većinu u skupštini, predsednik i u periodu kohabitacije – kada su skupštinska većina, samim tim i vlada iz suprotnog političkog tabora – ima veliki uticaj u vođenju spoljne i odbrambene politike. Zanimljivo je, međutim, da francuski predsednik ima i niz drugih, da kažemo neuobičajenih, vanustavnih prerogativa. U mnogim zemljama bi bilo krajnje bizarno da predsednik odlučuje o velikim graditeljskim radovima i bira njihova arhitektonska rešenja. U Francuskoj je takav uticaj predsednika van striktno političkog domena normalna pojava. Predsednik Miteran je izabrao, na primer, arhitektonsko rešenje za Nacionalnu biblioteku Francuske. Dao je takođe saglasnost i za izgradnju staklene piramide u dvorištu Luvra. Taj neobičan uticaj i aura predsedničke funkcije u Francuskoj idu dotle da bi predsednik mogao čak da sastavlja i tim nacionalne reprezentacije u fudbalu. Poznata je, naime, epizoda iz kvalifikacija za Svetsko fudblasko prvenstvo u Nemačkoj kada je jedan poznati francuski imitator uspeo telefonom da dobije francuskog selektora Remona Domeneka pred kvalifikacionu utakmicu protiv Irske predstavivši se kao predsednik Širak. Zamolio je selektora da svi igrači u trenutku sviranja “Marseljeze” stave ruku na srce. Zatim je pitao da li će igrati odbrambeni igrač Lilijan Tiram, tada lakše povređen, i dodao da bi on svakako trebalo da igra. Kada je utakmica počela, svih jedanaest igarača je u trenutku intoniranja himne držalo ruku na srcu, a među jedanaestoricom se nalazio i Lilijan Tiram, koji nije bio predviđen da počne utakmicu. Ova anegdota možda najbolje ilustruje značaj i ulogu francuskog predsednika koga u ustavnopravnoj teoriji često nazivaju i “republikanskim monarhom”. Videli smo da je na putu do republikanske krune glavni favorit, kako zbog ličnog talenta u politici, tako i zbog težine predsedničkih izbora u Francuskoj, upravo Nikola Sarkozi. Činjenica je, međutim, da među ostalih jedanaest kandidata nema mnogo onih koji odaju utisak da bi mogli da mu pariraju. Najozbiljniji protivkandidat bi tradicionalno trebalo da dođe iz Socijalistike partije. Ovog puta je to Segolen Roajal, koja je na stranačkim izborima izabrana za predsedničkog kandidata. Od početka kampanje, međutim, gospođa Roajal je nanizala zavidan broj gafova. Sve je počelo njenom nesmotrenom podrškom “principima slobode i suverenosti” Kvebeka. Ovo mešanje u unutrašnje poslove druge zemlje izazvalo je oštre reakcije kako u Francuskoj, tako i u Kanadi. Da stvar bude gora, gorepomenuti imitator je odlučio da se i sa njom našali onako kako se nekada našalio sa selektorom Domenekom. Telefonom je uspeo da kontaktira gospođu Roajal. Predstavio se kao premijer Kvebeka. Zahtevajući pojašnjenje njenih izjava u vezi sa Kvebekom, dodao je u toku razgovora da je njen komentar povodom Kvebeka mešanje u unutrašnje poslove isto kao kada bi on rekao da Korzika treba da bude nezavisna. Segolen Roajal je odgovorila da Francuzi verovatno ne bi imali ništa protiv nezavisnosti Korzike i kroz smeh zamolila “prvog ministra provincije Kvebek” da to ostane među njima jer bi se ponovo digla galama kada bi neko čuo. Na njenu nesreću – izjavu je čula cela Francuska. Uz neke manje zabune, poput one o iznosu minimalne plate za koji ona smatra da treba da bude visine od 1500 evra, ali na pitanje novinara da li se radi o bruto ili neto iznosu, nije znala da da tačan odgovor, Segolen Roajal je prečesto ostavljala utisak kandidata koji ne vlada situacijom. Mora se ipak priznati da joj sopstvena stranka nije mnogo pomogla. Visoki funkcioneri stranke je nisu zdušno podržali. Nespretna i konfuzna kampanja Segolen Roajal odražava dublji problem francuske levice. Podeljena 2005. godine o pitanju Evropskog ustava, francuska Socijalistička partija je zapravo rastrzana između dva puta, bez snage i zrelosti da donese odluku kojim putem krenuti – putem “modernizacije” i socijaldemokratije blerovskog tipa ili, naprotiv, zauzimanjem tvrđe levičarske orijentacije. Skorašnji pozivi nekih poznatih figura Socijalističke partije, poput Mišela Rokara, na saradnju sa centristima Fransoa Bajrua i podeljena partijska mišljenja na tu temu, odlično ilustruju nezavidnu ideološku situaciju Socijalističke partije danas. Zato ne treba da čudi što su nastupi Segolen Roajal u ovoj kampanji pomalo kontradiktorni. S jedne strane, možete je čuti kako govori da se najžustrije treba boriti protiv francuskog javnog duga, a istovremeno bi njen politički program, u odnosu na programe ostalih kandidata, predstavljao najveći teret za državni budžet u slučaju realizacije. Segolen Roajal govori jednog dana o naciji i potrebi da svaki dom poseduje nacionalnu zastavu, dok sutradan u njenim govorima možete čuti eho altermondijalizma. Iako u ispitivanjima javnog mnjenja još drži drugu poziciju sa 23 odsto glasova (Nikolu Sarkozija “vrednuju” sa oko 27 odsto glasova u prvom krugu), nije sasvim izvesno da će se gospođa Roajal naći u drugom krugu. Relativna slabost Socijalističke partije ostavlja prostor trećem kandidatu, koji bi mogao biti kandidat centra Fransoa Bajru, ili pak Žan-Mari Le Pen, predsednik Nacionalnog fronta. Zanimljivo je da se oba kandidata predstavljaju kao kandidati van sistema. Kandidat centra Bajru nema, međutim, mnogo opravdanja za takvo predstavljanje. Ne samo zato što je u prethodnim periodima držao ministarske funkcije, već zato što je njegov program mešavina klasičnih programa desnice i levice, koje su deo sistema. U vezi s pitanjem ekonomije, Bajru se drži vrlo neutralno, odnosno u centru i nema u programu neku specifičnu ili radikalnu meru. U vezi s problemom imigracije, recimo, Fransoa Bajru je bliži Sarkoziju nego gospođi Roajal. Smatra da stranci koji se bez papira nalaze na francuskoj teritoriji moraju biti vraćeni u svoje zemlje. Želeo bi kontrolisanu imigraciju (Sarkozi se opredelio za severnoamerički model izabrane imigracije) i uspostavio bi novo ministarstvo za imigraciju. U ovom segmentu je samo delimično prihvatio Sarkozijevu ideju o stvaranju ministarstva za nacionalni identitet i imigraciju. Što se Le Pena tiče, stvari stoje malo drugačije. On se zaista može nazvati čovekom van sistema koji godinama ne odstupa od svojih programskih načela: potpuno zaustavljanje imigracije i prestanak regularizacije stranaca koji su bespravno u Francuskoj, njihovo proterivanje van zemlje, nacionalno prvenstvo, tj. prvenstvo po raznim pitanjima (socijalna pomoć, administracija) Francuzima u odnosu na strance koji regularno borave u zemlji; fiskalni šok koji podrazumeva osetno smanjenje poreza na prihod; liberalna politika u privredi itd. A šta Francuzi zapravo žele? Odgovor bi mogao da glasi: niko ne zna. Tek se ponešto naslućuje. Zanimljivo je istaći da se nijedna od pomenutih tema nije nametnula na ovim izborima kao što je to bio slučaj sa socijalnim pitanjima 1995. godine i pitanjima sigurnosti i bezbednosti građana 2002. godine. U najbolju ruku su se ocrtale konture problema nezaposlenosti, što ne treba da čudi u zemlji sa skoro tri miliona nezaposlenih, odnosno više od devet odsto aktivnog stanovništva. I to je jedna od podela između levice i desnice koja je još uvek relativno jasna. Nikola Sarkozi polaže više računa u slobodu i duh preduzetništva, što znači uklanjanje poreskih i administrativnih prepreka preduzećima, kao i veću fleksibilnost tržišta rada. Levica, naročito tvrđi deo Socijalističke partije, više nade polaže u državu ako ne kao apsolutnog regulatora tržišta, ono bar kao ograničavajući faktor koji donosi određene korekcije. Jedna od mera koju predlaže Segolen Roajal je da se javna pomoć preduzećima uslovi obavezom da neće otpuštati radnike ako su istovremeno rentabilna. Drugi problem koji se ocrtao, jeste problem nacionalnog identiteta. Francuske elite počinju polako da shvataju da se radi zaista o važnom problemu kulturološke, a ne socijalno-ekonomske prirode. Naravno, još je rasprostranjeno mišljenje, naročito kod levičara, da taj problem zapravo ne postoji i da je želja za zajedničkim životom dovoljna za postojanje jedne nacije. Ipak, probleme poput nasilja u predgrađima na jesen 2005. godine sve više ljudi ne shvata samo kao probleme socijalne prirode. I sama Segolen Roajal je preuzela temu identiteta i završavala svoje mitinge pevanjem “Marseljeze” što je dovelo i do određene konfuzije na levom delu političke šahovske table. To stanje polukonfuzije, gde levica naslućuje problem ali nije spremna, niti ima teorijske i ideološke alatke da ga rešava, poslužiće Sarkoziju, koji je pokušao da nametne temu identiteta u ovoj kampanji, ali i Žan-Mari Le Penu. Treba podvući da je predsednik Nacionalnog fronta 2002. godine ušao u drugi krug sa skoro 17 odsto glasova. Ovog puta će za ulazak u drugi krug verovatno biti neophodan veći postotak. Međutim, građani koji su glasali za Le Pena pre pet godina nemaju mnogo razloga da ne učine isto i danas. Naprotiv, nemiri u predgrađima na jesen 2005. godine i događaji od pre nekoliko nedelja u pariskom metrou, gde su se – kako se to u politički korektnom francuskom žargonu kaže – “mladi” na spektakularan način sukobili sa policijom, samo su potvrdili da se određeni problemi u francuskom društvu i dalje ne rešavaju na odgovarajući način. Uz ne tako ružičastu ekonomsku situaciju, iznenađenje u prvom krugu ne samo što je moguće, već je i verovatno. Kriza ipak nije dovoljno velika da bi dovela do iznenađenja i u drugom krugu izbora. (Autor je istraživač-saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu)