Glas iz geta

Iz moje mladalačke perspektive, odnosno vizure koja do sada nije pretrpela nijedan vid klasične naučno-kulturološke indoktrinacije, reagujem na tekst penzionisanog profesora Dušana Trbojevića koji se bavi opsežnom analizom društvenog i državnog nemara prema tzv. umetničkoj muzici. Naime, iako tekst, u kontekstu aktuelnog duhovnog stanja nacije, ne predstavlja ništa do vid utopijskog kriticizma (koji potpuno opravdavam, razumem i podržavam), smatram krajnje neadekvatnom profesorovu uskogrudost i sklonost negativnim generalizacijama kada se o drugim vidovima muzike radi. Da budem potpuno konkretan, malo mi je zaparala uši neargumentovana, apriorna kritika Egzit festivala i nerazumevanje intelektualno-duhovnog sklopa jednog dela omladine (u koju ubrajam i sebe) koja na taj festival povremeno odlazi. Iskreno, iako sve ređe nalazim motiva i snage da posećujem Egzit zbog nesnosnih gužvi, drskih cena i (u nekim segmentima) loše organizacije, ipak me činjenica da će tamo nastupiti određeni svetski priznati, renomirani rok autori svake godine namami da mu posvetim dan ili dva. Jer, za našu generaciju je najveći kulturološki, a rekao bih i civilizacijski podvig to što se tokom devedsetih nismo baš svi povezali na društvenu turbo-mega-treš talasnu dužinu i što smo upravo zahvaljujući pomenutim muzičarima (koje smo slušali na piratskim CD-ovima i kasetama) ostali koliko-toliko normalni, prosvećeni i samosvesni. Tako da stvari ne treba gledati crno-belo... Naravno, sa svim ostalim rečenim u tekstu se slažem, iako ne mogu da se otmem utisku da sve dok je Nebojša Bakarec jedini političar koji je relativno čest gost na Kolarcu, vi, dragi profesore, nemate čemu da se nadate... Srđan Šošo, student Pravnog fakulteta u Beogradu