Bauk osiromašenog uranijuma

Ne samo “revolveraška” štampa, već i tzv. ozbiljni mediji sve češće donose vesti o pogubnom dejstvu osiromašenog uranijuma. I neki autori od kojih nismo očekivali neodmerenu reč utrkuju se u licitiranju radijacionih efekata NATO bombardovanja na zdravlje. Osiromašenom uranijumu se pripisuje porast učestalosti raka u Srbiji od 40% tokom samo jednog petogođa, od 1999. do 2004. godine, a valjda zbog jačeg utiska i uranijum u mecima koji su pogađali naša oklopna vozila označava se kao obogaćeni. Duga je lista zamerki koje bismo mogli da uputimo Amerikancima. Nesumnjivo je njihovom odnosu prema nama doprinela privrženost srpskih vlasti komunizmu početkom devedesetih godina, kada su ga se svi odricali. Tu su i manje utemeljene tvrdnje o neobjavljenom, ali već započetom ratu civilizacija u kome su pravoslavni hrišćani viđeni na suprotnoj strani. Po svemu sudeći, važni su bili i geostrateški interesi SAD i NATO, a ostaje sporna uloga američke navodne neobaveštenosti o stanju na Balkanu u sprovođenju njihove politike. Bilo o kojim motivima da se radi, postavlja se pitanje da li su nam SAD i njihovi saveznici, pored kasetnih i drugih bombi, podstrekivanja, naoružavanja i snabdevanja obaveštajnim podacima svih onih sa kojima smo se sukobljavali, te niza drugih nedobronamernih akcija, zatrovali i životnu sredinu – i to sejući bombe sa osiromašenim uranijumom, koji će nas, kako mnogi tvrde, tokom narednih godina i decenija dodatno uništavati produženim i odloženim dejstvom. Gde je tu istina? Opasnosti uranijuma: Prirodni uranijum (hemijski simbol U) je smesa tri oblika (izotopa) ovog slabo radioaktivnog metala, među kojima dominira, sa preko 98%, oblik čiji molekul ima 238 puta veću masu od molekula vodonika (U238). Umesto U238, kao gorivo u nuklearnim reaktorima koristi se drugi oblik uranijuma U235, koji je u prirodnom uranijumu zastupljen sa ne više od 0,7%. Zato se posebnim postupkom iz prirodnog dobija obogaćeni uranijum, sa višestruko većim sadržajem U235. Ono što ostaje je osiromašeni uranijum – smesa u kojoj se nalazi još samo oko 0,2% U235. Osiromašeni uranijum je za oko 40% manje radioaktivan od svog prirodnog pandana, a ilustracija te zračne “tromosti” je njegov poluživot koji se meri milijardama godina (poluživot je vreme potrebno da dođe do poluraspada, tj. da se početna radioaktivnost nekog hemijskog jedinjenja svede na 50%). Ipak je u pitanju supstancija koja se mora tretirati kao radioaktivni i toksični otpad, a ekološki problem je njegova sve veća količina. Da bi se, na primer, proizveo 1 kg obogaćenog uranijuma potrebno je više od deset kilograma prirodnog oblika ovog metala, od kojeg, posle prečišćavanja, ostaje preko 90% jalovine, tj. osiromašenog uranijuma. Otuda nastaju njegove velike zalihe koje se, samo u Rusiji i SAD, procenjuju na po preko 500.000 tona. Sledi Francuska, a za njom niz zemalja kojima se nedavno priključio i Iran. Potrebno je 400 godina da bi se grumen uranijuma od 1 kg raspao na komade od po 1 gr. Procenjuje se da vreme korozije i sledstveno spiranja u okolno zemljište 300 gr osiromašenog uranijuma, koliko ga je bilo u jednom bojevom punjenju 1999. godine, iznosi 500 godina. Upotreba osiromašenog uranijuma u civilne i vojne svrhe: Zbog male radioaktivnosti, osiromašeni uranijum se u različitim delatnostima koristi mnogo više nego što se misli. Raspon primene mu se kreće od medicine (zaštita od rendgenskog i drugog zračenja) i stomatologije (dodavanje porcelanskoj smesi za veštačke zube radi sjaja), do sporta (povećanje stabilnosti jedrilica ugrađivanjem u kobilice) i industrije. Pritom nisu uvek u pitanju zanemarljive količine: na primer, svaki avion tipa “boing 747-100” sadrži oko 1 000 kilograma ove supstancije, ugrađene radi boljeg balansiranja (doduše, u novijim tipovima aviona se više ne koristi zbog opasnosti od zagađivanja životne sredine u slučaju požara pri padu). Osiromašeni uranijum je danas u vojnoj industriji u svetu bez premca kao rešenje za probijanje oklopnih ciljeva, posebno kada ih treba neutralisati na velikoj daljini. Razlog tome su, s jedne strane, njegova fizičko-hemijska svojstva, kao što su gustina i zapaljivost, a s druge strane jeftinoća. Umesto skupog postupka njegovog uklanjanja, kao radioaktivnog otpada, osiromašeni uranijum se, ugrađen u bojeve glave, jednostavno deponuje na neprijateljskoj teritoriji, čime se, uz uništavanje objekata, oklopnih sredstava i žive sile, kao primarnog cilja, rešava i važan “higijenski” problem pošiljaoca. Mada postoje indicije o njegovoj upotrebi još pre više od 30 godina, oružje sa osiromašenim uranijumom je zvanično korišćeno na dva šira bojišta u po dva maha: u Zalivskom ratu protiv Iračana 1991. i 2003. godine i na prostoru bivše Jugoslavije, u Bosni 1994-1995. i u ratu za Kosovo 1999. godine. U proleće 1999. NATO je izveo 112 napada na 96 ciljeva sa po 50 do 1 300 metaka po lokaciji. Na tipičnu zonu gađanja sručivalo se 240 metaka sa po 300 gr osiromašenog uranijuma. U Centralnoj Srbiji nalazilo se 10 (prema podacima NATO-a), odnosno 7 ili 8 ciljeva (prema domaćim podacima). Tačnost pogađanja se kretala oko 10%, što znači da je svaki deseti metak sustizao metu (nepoznato je u koliko je slučajeva ona bila prava, a u koliko maketa namenjena zavaravanju neprijatelja). Kada se bombardovana područja Kosova i juga Srbije ne bi čistila, dodatna količina uranijuma u odnosu na prirodnu, koja već postoji u zemljištu, iznosila bi samo 5%. Za dobijanje realne predstave o tom dodatnom zagađenju valja imati u vidu da se ukupni sadržaj uranijuma u slobodnoj prirodi (izuzimajući rudnike i njihovu okolinu) razlikuje i za 20 puta. Drugim rečima, građaninu koji se preseli s tačke najmanje na tačku najveće koncentracije uranijuma u životnoj sredini, stepen izlaganja uranijumu povećava se za 2 000 %, a da on to i ne zna. Upućeni na strah od uranijuma, mi nedovoljno prepoznajemo opasnosti od drugih hemijskih rizika u našem okruženju. Neki su nastali bombardovanjem industrijskih pogona 1999. godine, a neki su posledica ignorisanja ekoloških standarda i pre i posle te nesrećne epizode. Amerikanci priznaju da je u ratu za Kosovo municija sa osiromašenim uranijumom sadržavala tragove mnogo radioaktivnijeg plutonijuma, koji oružje čini ubojitijim, ali to objašnjavaju navodno nenamernom kontaminacijom na mestu proizvodnje. Srećom, testovi pokazuju da je, zbog niske koncentracije plutonijuma, ukupna radioaktivnost bila povećana za samo 0,8%. Dejstvo na zdravlje: Radioaktivni efekat uranijuma je slab jer tzv. alfa zraci, koje uglavnom emituje, imaju malu prodornu moć, tako da ne prolaze kroz orožale slojeve kože, pa čak ni kroz list papira. Plitko prodiru i beta čestice, koje se emituju u manjoj meri, tako da rizik postoji praktično samo ako se uranijum unese u organizam, bilo udisanjem, hranom i vodom ili ranjavanjem. Tom prilikom se ispoljava i toksično dejstvo uranijuma koje je značajnije od radioaktivnog. Opasnost od udisanja vezana je mahom za izloženost uranijumskom prahu u trenutku eksplozije. Udaljenost veća od 100 metara od pogođenog cilja ili naknadni boravak na mestu eksplozije nose minimalan rizik izlaganja većim dozama od dozvoljenih. Samo se mala količina osiromašenog uranijuma zadrži u organizmu i vremenom polako izlučuje mokraćom. Kada je reč o unosu hranom i vodom, taj procenat se kreće od 1 do 2% (ostatak se, neizmenjen, izbaci stolicom), a za udahnutu supstanciju je još niži. U javnosti zapadnih zemalja je mnogo pisano o tzv. zalivskom sindromu, koji se ispoljavao umorom, lomnošću i zaboravnošću. Tako opisan poremećaj zdravlja je navodno pogodio jednu četvrtinu od skoro 600 000 američkih veterana a, uz niz drugih objašnjenja, vezivan je i za osiromašeni uranijum. Sve renomirane ustanove koje su se tim pitanjem bavile odbacile su navedenu mogućnost. (Postoji, doduše, sumnja da su rezultati prikrivani, ali je malo verovatno da bi velike grupe istaknutih stručnjaka, od kojih su neki već zauzeli mesta u istoriji medicine, na taj način svesno dovodili u pitanje svoju reputaciju.) Amerikanci su godinama posebno pratili stanje svojih veterana iz Zalivskog rata koji su, kao žrtve “prijateljske vatre”, bili pogođeni šrapnelima osiromašenog uranijuma. Wihova mokraća je sve vreme sadržavala tragove izlučenog uranijuma, ali nije bilo vidljivijih posledica po zdravlje. Međutim, u takvim ekstremnim slučajevima, kada geleri ostanu u telu, ne isključuje se mogućnost dugoročnog kancerogenog efekta, a postoje indicije i da bi neke misaone reakcije mogle biti usporene. Epidemiološke studije ukazuju na povišen rizik da se, posle dugogodišnjeg rada u rudnicima uranijuma, dobije rak pluća, ali je tu u pitanju udisanje radona. Toksični efekti se ispoljavaju oštećenjem bubrega za koje se smatra da nije nepovratno (po prestanku izlaganja, funkcija bubrega se popravlja). Kada unesu u organizam velike doze, laboratorijske životinje ispoljavaju znake oštećenja reproduktivnih organa i poremećaje razvoja ploda. U koncentracijama kojima su izloženi ljudi, takav efekat nije dokazan. Naravno, to ne znači da ga nema. Upravo podaci o mogućim posledicama iz područja gde je osiromašeni uranijum obilato korišćen (dakle, ne iz centralne Srbije) bili su razlog da se, između ostalih, i Podkomitet UN za unapređenje i zaštitu ljudskih prava založi za njegovu zabranu. Argument je bio kako odluka da se prvo ubija, a potom postavljaju pitanja nikada nije bila razumno rešenje. Sa svoje strane, komanda NATO-a, koja je protiv zabrane, tvrdi da su rizici neprovereni a da su povećana učestalost nekih malignih tumora i deformacije ploda u Iraku posledica hemijskih sredstava koje je Sadam Husein koristio protiv sopstvenog naroda, zapaljenih naftnih izvora... Više vojnika koji su boravili na Kosovu obolelo je od leukemija i sličnih bolesti. Tako je i šest nemačkih vojnika imalo po povratku bolesti krvi, što laiku zvuči alarmantno. Međutim, u populaciji mladih u Nemačkoj očekivani broj tih poremećaja od 7 do 10. Ugledne međunarodne organizacije, u čiju obejktivnost je teško sumnjati, poput Svetske zdravstvene organizacije i Međunarodne agencije za atomsku energiju, konstatuju da još uvek nema dokaza o vezi osiromašenog uranijuma i negativnih efekata po zdravlje, mada, naravno, dopuštaju da ova supstancija, ako se unese u većoj koncentraciji, ima štetna dejstva, poput ostalih teških metala, kao što su olovo ili kadmijum. Štetni efekti izlaganja civilnog stanovništva osiromašenom uranijumu ne mogu se isključiti, ali centralna Srbija svakako nije pravo mesto gde bi se mogli dokazivati. Štete od NATO bombi su ogromne i osećaće ih i naredne generacije. Ipak, bićemo uverljiviji ako ih objektivno prikažemo. Amerikancima s pravom možemo da zamerimo na nizu nepodopština prema našoj zemlji, pa nema potrebe da im pridodajemo i nepostojeće ili nedokazane.