Novinar i smrt

Novinar BBC-a Dejv DŽonson, stalno nastanjen u Gazi, likvidiran je. Tako bar tvrdi islamistička ekstremistička grupa koja je, nekoliko dana ranije, izvršila njegovu otmicu. Palestinska vlada se nada da to nije istina. Ona i dalje pokušava da stupi u direktnu vezu sa otmičarima i nekako ishodi DŽonsonovo oslobađanje. Direktor BBC-a se takođe nada kako je njegov saradnik još u životu, ali je spreman na najgore. S druge strane, ovdašnji novinar Dejan Anastasijević je čudom preživeo bombaški napad na svoj stan u prizemlju, koji se dogodio pod zaštitom noći, oko tri sata izjutra. Atentator je još nepoznat. Ali, šta pokazuju ova dva, srećom različita, ishoda zajedničke novinarske sudbine? NJihova sličnost je u (pretpostavljenom) ubistvu, odnosno pokušaju ubistva. Biti novinar je po svemu potencijalno smrtonosno zanimanje; pisanje je sestra smrti. Tome se, pak, nije čuditi u svetlu godišnjih statistika smrti međunarodnih novinarskih asocijacija. Svake godine na poslu strada desetine novinara. Neki otud jer su iz blizine želeli da svedoče o ratnim dejstvima, što su po zadatku odlazili mečki na rupu, drugi izgube život na klizavom putu u zoru, a ima i takvih koji postaju žrtve terorističkih skupina ili ih smakne kakav izludeli pojedinac, takođe samozvani borac sa nekakvu svetu stvar. Još je u živom sećanju brutalna likvidacija one ruske novinarke na stepeništu kuće u kojoj je živela. Slučaj je ostao nerasvetljen. U Ukrajini je takođe svojevremeno ubijen neposlušni novinar koji je kritikovao tamošnju vlast. Taj slučaj je rasvetljen, ali je rešenje zločinačkog čina ugurano pod tepih u interesu mira i bezbednosti. Ni hronika ovdašnjih smaknuća novinara nije baš zanemarljiva: ubijeni su (ili se bar pretpostavlja da su ubijeni) Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, Milan Pantić. Umalo i Dejan Anastasijević. U vreme one državne zajednice smrtno je stradao izašavši iz redakcije i glavni urednik podgoričkog dnevnika Dan Duško Jovanović. Sve su to prekrili snegovi, ruzmarin i šaš. Hronika smrti je, sve u svemu, beskonačna. I neka niko ne kaže da se tome nazire kraj. Izgleda da su glave na ramenima sačuvali jedino Bernštajn i Vudvord, novinari gradske crne hronike, koji su, koristeći informacije znamenitog dubokog grla, na stranicama Vašington posta razotkrili aferu Votergejt i izazvali ostavku Ričarda Niksona, jednog od boljih američkih predsednika u XX veku. Oni i danas pišu, kritikujući intervencionističku politiku Buša i njegove administracije u Iraku (Plan napada, Stanje odbijanja). I njihovo duboko grlo je dočekalo starost. Pre izvesnog vremena je samog sebe razotkrilo kao onomad uticajnog funkcionera FBI-a. Katkada se, za promenu, čini suprotno: pre par godina je samoubistvo tobože počinio Dejvid Keli, stručnjak zaposlen u vladi, koji je bio duboko grlo novinara BBC-a Endrjua Giljama za njegove priloge o naduvanosti na bazi falsifikata i rekla-kazala izveštaja o Sadamovom posedovanju nuklearnog i biološkog oružja za masovno uništenje, koji je predstavljao opravdanje za britansko učešće u iračkoj kaznenoj ekspediciji. Uprkos kolegijalnoj solidarnosti, novinar Giljam je morao da podnese ostavku. Valjda se posvetio gajenju ljubičica ili pčelarstvu. Važno je bar to da je ostao u životu. Mnogima se takva šansa nije ukazala. I neće. Svet je novinarsko groblje. Zašto se sve to događa? Kada dođe do likvidacije nekog novinara, obično se konstatuje kako ga je ubila slobodna reč. To je oksimoron: slobodna reč ne ubija, obično to čine ubice, profesionalci ili oni iz ubeđenja. Tako da se sintagma o slobodnoj reči može shvatiti i kao pleonazam za novinarsko razotkrivanje korupcionaških afera, kriminalne organizovanosti, ljubavnih skandala, upišanih beba i uopšte svakovrsnih prljavština koje osobeno svedoče o političkom stanju dotičnog društva, a i šire, to jest o svetskoj situaciji. A to, kako vidimo, nije naročito poželjno. Pa onoga ko o takvim stvarima piše valja brzo i efikasno otpremiti u večna lovišta. Međutim, osim što je zverski, taj metod nalikuje hipotetičnoj situaciji kao kada bi se kijavica lečila amputacijom plućnog krila. Jer uvek će se naći neko drugi da nastavi tamo gde je pokojnik prekinuo ispiranje prljavog veša. Slučaj zataškavanja smrti onog ukrajinskog novinara je rečiti dokaz takve izvesnosti. Afera jednog ubistva samo je malo odložila ružičastu revoluciju. U tom smislu ohrabruje izjava našeg predsednika Tadića koji je, posetivši redakciju Vremena odmah posle neuspelog atentata na njenog novinara Anastasijevića, rekao da je svaki pokušaj ubistva novinara, bio uspešan ili ne, teroristički atak na same temelje države i njenog društvenog ustrojstva. Da li će to zaplašiti potencijalne ubice novinara? Teško je decidirano odgovoriti na tu dilemu. Ali je, ipak, predsednikova izjava korisna u smislu postavljanja stvari na čistac (on bi rekao na crtu). Ako sam ga dobro shvatio, a verujem da jesam, on misli da su novinari, čak i oni najzločestiji, potporni stubovi iole stabilne države, što podrazumeva, odnosno praktično znači da društvo dugoročno može imati samo koristi od razotkrivanja sopstvenih brljotina.