Uvek je želeo više

Ahilova energija: Biti gimnazijalac na Novom Beogradu pre trideset godina imalo je neku svoju draž. Čini mi se da smo na Novom Beogradu svi mi na neki način bili došljaci. Atmosfera je u tom smislu bila kosmopolitska, za razliku od starog dela grada, gde je privilegija bila biti rođen u Beogradu, a kasnije i najveći kvalitet ljudi iz kruga dvojke. Ovde je vladala jedna potpuno, da tako kažem, otvorena atmosfera. Zoran je, kao i svi koji bi dolazili, bio momentalno prihvaćen, na neki način delili smo zajedno sudbinu. Inače, Devetu beogradsku gimnaziju su zvali “Bastilja”, smatrali smo je vrlo strogom i ja sam je i napustio pre kraja školovanja. Zoran je ostao i nije je doživljavao kao neku prepreku. Dok sam ja neke stvari video kao planine koje je teško savladati, Zoran ih je video kao brežuljke preko kojih će on prosto protrčati. I tako se i dogodilo. Sada kada razmišljam o Zoranu, podseća me na Ahila koji je verovao da je večna slava vrednija od nekog običnog i trivijalnog života. Zoran je bio toliko ambiciozan, da je pokušao da upiše tri fakulteta istovremeno, bio je kandidat za režiju na fakultetu dramskih umetnosti, zatim je bio na konkursu za građevinu i na kraju ipak upisao filozofiju. Hoću reći, bio je sposoban za sva tri, bio je graditelj, bio je vizionar i bio je jedan ambiciozni maštoviti i kreativan čovek. (Dragan Lakićević, prijatelj iz gimnazijskih dana) Studentski lider: I naravno, kad su već te prve demonstracije jenjavale, došle su nove generacije studenata koje su na neki način bile nevine u tim zbivanjima, jer su bili maturanti kad su se studenti bunili 68. godine, ali su oni želeli da nastave tu svetu vatru protesta. Na Filozofskom fakultetu, a Filozofski fakultet je uvek bio najborbeniji fakultet na univerzitetu, tu generaciju je predvodio Zoran Đinđić. On je postao rukovodilac te omladine, i kada su nas uklanjali sa univerziteta 1975. godine Đinđić je organizovao generalni štrajk na Filozofskom fakultetu u kome je učestvovalo skoro sto posto studenata. On je već postao lider. Pre toga on je imao izvesne susrete i sa sudom zbog jednog protesta sa kolegama iz Qubljane i Zagreba. Dobili su po jednu godinu zatvora uslovno. Pre toga smo, isto u ovoj sali, imali jedan protest protiv represije koju je u to vreme sprovodila vlada koja je trebalo da bude liberalna, ali se plašila tog liberalizma, pa su zabranjivali časopise, zabranjivali su izložbe, filmove... i jedna velika grupa intelektualaca napunila je ovu salu i protestovala protiv represije. Tada su Đinđić i njegove kolege bili, da tako kažem, organizaciona podrška; delili su pozive, upute, i naravno, distribuirali su časopis na protestima. To je, inače, bio filozofski časopis koji se zvao „Filozofija”. Iz tog perioda datira moja bliža saradnja i poznanstvo sa Zoranom Đinđićem koga sam sada znao i na jedan drugi način, a ne samo iz učionice. Kasnije je moja poslednja dužnost profesora na Filozofskom fakulteta, krajem 1974. godine, bila odbrana diplomskog rada Zorana Đinđića. (Dragoljub Mićunović, profesor na Beogradskom univerzitetu i saborac iz Demokratske stranke) Omladinac-praksisovac: U to vreme Korčulanska letnja škola i Praxis bili su centar svetskoga okupljanja demokratske levice, ali i šire od demokratske levice. Tu je bilo i hrišćana i, da kažem filozofski, hajdegerovaca i fenomenologa. To je bio postao toliko važan centar da je na sastanku Politbiroa sovjetske Komunističke partije predmet stavljen na dnevni red i nas su proglasili za centar svetskog desnog revizionizma. To sada zvuči smešno, ali vršili su neprekidno pritisak na Tita da nas pohapsi. Tito je to stalno odlagao. Doduše, protiv nas su preduzete neke mere, ali druge vrste, jer on je ipak bio pragmatični državnik koji je shvatao da postoji jedna klackalica između Moskve i Vašingtona i da se mora voditi računa o tome, što, kasnije, Slobodan Milošević naravno uopšte nije mogao da shvati. Jednom je na Korčulu došao jedan italijanski filozof komunista, visoki funkcioner Komunističke partije Italije. Trebalo je da održi predavanje, a Zoran mu je neposredno pred predavanje krišom uzeo tekst. Ovaj je bio sav besan, izašao je i rekao: Ovde neko misli da ja nemam svoj tekst u glavi; evo, ja ću održati predavanje iz glave. Zoran je, razume se, kasnije vratio taj tekst. Ja sam to protumačio ne samo kao omladinski nestašluk, već i kao nešto dublje. To je u stvari bio sukob takozvane nove i stare levice. On je smatrao da su ovi profesori članovi CK i Komunističke partije Italije, pa i mi profesori iz grupe oko Praksisa isuviše profesorski nastrojeni, autoritarni. Nova levica apsolutno nije htela da trpi takve rigidne forme, da vi, recimo, čitate predavanje. Ja sam krajem sedamdesetih godina i dobrim delom osamdesetih godina nekoliko puta bio gostujući profesor na Slobodnom univerzitetu u Zapadnom Berlinu, a takođe sam bio u Getingenu kao i na nekim drugim univerzitetima, pa sam ponovo uspostavio vezu sa Zoranom koji je tada bio u Nemačkoj gde je radio doktorat. Nekoliko puta smo se sastajali, bilo da je on dolazio kod mene, bilo da sam ja išao kod njega. Sećam se da sam u njegovom stančiću u Frankfurtu spavao i da me je tu ugostio i da smo vodili duge razgovore. Tada sam primetio da je on vrlo brzo počeo da evoluira kada je reč o političkoj filozofiji, od neke vrste demokratskog levičarstva ka nekoj vrsti funkcionalnoga shvatanja politike, ka Veberu, ili Talkotu Parsonsu u Americi. Kasnije je to imalo uticaj na njegovu pragmatičku orijentaciju kao političara. Zoran je bio gutač, ne čitač, nego gutač knjiga. Strahovito mnogo je čitao, brzo je čitao, vrlo brzo je shvatao stvari, suštinu stvari, želeo je što više da zna, da sazna, da nadomesti ono što je propustio ovde u zemlji. On je ovde, kao što znate, bio i proganjan, i hapšen. Kao tipičan disident i opozicionar pokušao je da organizuje studente Jugoslavije u Qubljani u jednu političku organizaciju, nešto kao studentski pokret. Razume se, to policija nije dozvolila. Oni su bili uhapšeni pa posle toga, kad su bili pušteni, Zoran je napustio zemlju i otišao u Nemačku da radi doktorat. To je bila vrlo pametna odluka, jer bi se iscrpio tim svakodnevnim političkim sukobima. Kada sada pogledate, ti sukobi iako su bili važni jer se tako stvaralo neko polje slobode, nisu bili od epohalnog značaja. Zoran je odlučio da se obrazuje, uradio je doktorat i, u stvari, spremao se za buduću funkciju. Uvek sam imao utisak da će se vratiti iz Nemačke, jer su mu ovde koreni, emotivni koreni. U razgovorima sa mnom, kad god smo se sretali, on se toliko interesovao za ove dnevnopolitičke stvari, za sve što se zbiva iza scene, što nije mogao iz novina da sazna, da je bilo sasvim jasno da on želi da se jednoga dana vrati. Tako se i desilo, na naše dobro, a kasnije na njegovu nesreću. (Svetozar Stojanović, profesor sa Beogradskog univerziteta) Luman pre Habermasa: Pričalo se da je želeo da se promoviše kod Jirgena Habermasa i da se jednostavno kod njega nepozvan pojavio, u stilu “eto, sad sam i ja tu”. To je tipično za njega, ta energija, snaga, nekada i ironija, ali sve se vrtelo oko njegove odlučnosti. Nisam uopšte naslućivao šta bi on kasnije mogao postati. Moram priznati da sam u tom smislu razmišljao prilično banalno. Međutim, uvek mi je bila upečatljiva ta njegova vrlo snažna i energična ličnost. U Konstancu je još tragao, tada je još bio student. Za njega je po mom mišljenju odlučujući period bio u Frankfurtu, zato što se tamo bavio pojmom moderne. Tu postoji samo jedno ime: Nikolas Luman. On se time bavio, modernom državom, modernim društvom. Mislim da je to za njega bilo odlučujuće, dok su one starije stvari predstavljale zapravo eksperimentisanje. (Ernst Keler, Đinđićev akademski mentor u Nemačkoj) NemaČki uzor: Mislim da ga je život u Nemačkoj bitno obeležio. On je iz Nemačke poneo sa sobom vrlo pozitivne stvari, ali je takođe video i naše slabosti. Sećam se duge rasprave s njim u kojoj nas je neprestano suočavao sa našim odrazom u ogledalu po pitanju naših sopstvenih reformi. On je uvek snažno verovao u reforme u svojoj zemlji. On je veoma voleo Nemačku, ali bi na kraju uvek rekao: “Ja, zapravo, hoću da budem brži od vas. Ja hoću ono što sada radim da ostvarim mnogo brže.” U stvari, Nemačka je njemu uvek bila uzor na kojem je mnogo radio, ali iz kojeg je, upravo zbog tako dugog boravka u Nemačkoj, crpeo i veliku snagu i spoznaju o onome što je želeo da sprovede u svojoj zemlji. (Klaus Mangold, šef Komisije nemačke ekonomije za Istok) Informativni razgovori: Autoput koji se nekada zvao “Put bratstva i jedinstva” provlači se između dve beogradske uzvišice i tako odvaja luksuzni rezidencijalni deo Dedinje od centra grada. S jedne strane su privatne vile i parkovi, s druge strane svakodnevni život. S jedne strane “bratstva i jedinstva” su oni, s druge strane smo mi. U naš, gusto naseljeni deo grada stiže se ulicom na čijem se početku, sa svake strane, kao neka kapija, uzdižu dve velike građevine. Obe pripadaju policiji. Jedna je podignuta davno, u klasicističkom stilu, druga je novija, moderna, od stakla i čelika. Noćas su obe zgrade bombardovane i teško oštećene. Ona moderna čini se da je potpuno uništena. A baš za nju me vezuju uspomene. Pre više od dvadeset godina, tek što sam bio počeo da radim u jednoj novinskoj redakciji, pozvao me je telefonom muški glas. Rekao mi je da treba odmah da dođem u Zgradu. Na moje pitanje zašto me zove, rekao je da će mi to reći kada se budemo videli. Glas me je sačekao pred Zgradom. Mlad, malo duža kosa, moderne naočare za sunce, elegantan kaput. Hitrim pokretom mi je pokazao svoju legitimaciju, brzo je vratio u džep, i onda me uveo u Zgradu. Pitao me je: “Da li znate gde se nalazite?” Odgovorio sam pitanjem: “Da li sam uhapšen?” “Ne, ovo je samo informativni razgovor”, rekao je. Onda je sam odgovorio na svoje pitanje: “Nalazite se u prostorijama Službe državne bezbednosti.” Posle toga je nastavio da govori, da postavlja pitanja i da sam na njih odgovara: “Naša zemlja je stalno na meti najrazličitijih interesa. Strane sile neprestano rovare. Kada ste poslednji put putovali u inostranstvo? Mi to znamo. Šta ste radili u Parizu? I to znamo”. Dugo je pričao o našoj zemlji i stranim silama, o kontaktima sa strancima, o intelektualcima koji svašta pričaju i kritikuju svoju zemlju, o uspesima naše socijalističke izgradnje i nesvrstane spoljne politike. Na kraju me je pogledao značajno, i posle duge pauze, upitao: “Šta mislite o Đilasu?” Odgovorio sam: “Ne mislim ništa”. Rastali smo se ćutke. Bio sam uznemiren. Eufemizam “informativni razgovor” u to vreme, kao verovatno i danas, mogao je da znači svašta. Pitao sam se da li mi predstoje ozbiljne nevolje. Odmah sam pozvao svog prijatelja Zorana. Umirio me je tonom iskusnog čoveka koji je u Zgradu već više puta pozivan. “Je l' to jedan mlađi momak, nosi naočare za sunce i ima kaput boje mokraće?”, pitao me je. “Jeste”, potvrdio sam. “Ma, znam ga, on je zadužen za intelektualce. Ništa ne brini, to oni stalno rade, onako rutinski.” Moj prijatelj Zoran Đinđić je danas vođa jedne velike opozicione političke partije. Vlast ga naziva izdajnikom. Veoma se brinem za njega. Možda i zato što više nema Zgrade u koju bi ga mogli pozvati na informativni razgovor. Danas se mnoge stvari rešavaju bez razgovora. (Dušan Veličković, Đinđićev prijatelj iz mladosti) Voleo je Klinta Istvuda: O Zoranu postoje užasne predrasude. On je bio osetljiv čovek. On je bio čovek koji je imao i snažne emocije za svoju decu, i za moju decu, za porodicu. On to nije pokazivao, ali bilo je trenutaka kada je to bilo potpuno jasno i kada se mogla sagledati dubina tih emocija. Ja sam mnogo tih sećanja obnovila i u svojoj porodici i u razgovorima sa njegovom porodicom, i nije mi baš lako o tome da pričam. Nedavno sam, prosto kao neku vrstu uspomene na Zorana Đinđića, odgledala na televiziji film “Terminator I”. Mog sina koji je tada bio mali, nije znao ni da čita, jedva je nešto i govorio, prvi put je u bioskop odveo Zoran Đinđić da gleda taj film. Mi smo mu svi govorili: nagrabusio si, on ne zna da čita, voli mnogo da priča, ti nećeš moći da gledaš film, svašta smo mu govorili. Ipak, oni su otišli da gledaju zajedno film i nastavili su da pričaju, stalno su razmenjivali neke svoje priče o tim akcionim filmovima, Voleo je najviše i sa svojom decom da gleda baš takve filmove. Znam da je veoma voleo Klinta Istvuda. Ja sam mu kao direktor Kulturnog centra predlagala: ‘ajde da napravimo jednu seriju filmova i da to nazovemo Zoran Đinđić – Prljavi Hari, da to bude kao neki njegov izbor. (Gorica Mojović, dugogodišnja Đinđićeva prijateljica) Firenca dreaming: Jedan od razgovora koji smo često vodili i voleli da vodimo, bio je razgovor o tome gde treba živeti. Zoran je predložio nešto neobično: najbolje je živeti na dva mesta. To mi se dopalo. Beograd se nekako podrazumevao kao prvo mesto. Koliko god da smo omalovažavali i kritikovali život u Beogradu, koliko god da smo se tu osećali nepravedno marginalizovani, Beograd nismo dovodili u pitanje. Ali koje je to drugo mesto? Ja sam pominjao neke velike svetske gradove, tvrdeći da postoji nešto što bi se moglo nazvati republikom svetskih gradova. Svi veliki gradovi više liče jedni na druge nego na zemlje u kojima se nalaze. Najviše bih voleo kada bih mogao danas da živim u Beogradu, sutra u Beču ili Parizu, ili Wujorku. Svuda bih se osećao kao kod kuće. Zoran je, međutim, insistirao na Firenci. Zašto Firenca? Pa, kad živiš u Firenci onda živiš u istoriji, utemeljen si u civilizaciji koja traje. Sve ti je svakog trenutka pri ruci, i umetnička remek-dela, i razvijeni društveni odnosi, i atmosfera polisa. I ima mnogo sunca i svetlosti. (Dušan Veličković, Đinđićev prijatelj iz mladosti) Nesporazumi starih prijatelja: Kada se već bio vratio u Beograd i kada se sve više bavio politikom ili, bolje rečeno, u trenutku u kojem samo što se nije potpuno upustio u politiku, posetili smo ga u Beogradu Ivo Glazer i ja. Istom prilikom obišli smo i Kosovo. Dok smo mu pričali o lošim i tegobnim utiscima koje smo poneli sa Kosova, jer tamo je tek počelo da se pokazuje Miloševićevo pravo lice, on nas je pomno slušao. Tada je još bio otvoren. Posle toga je nastupio period u kojem je, po mom mišljenju, počeo da prihvata velikosrpsku paradigmu. Tada sam prekinuo veze sa njim. Veze između nas su bile prekinute devet-deset godina. Do ponovnog kontakta je došlo tek nakon što je on učinio ona velika dela, kada je organizovao masovne demonstracije, kada je postao gradonačelnik Beograda, kada je kasnije došao na vlast i kada je isporučio Miloševića. Kada je isporučio Miloševića, što je njegovo izvanredno kapitalno delo, svi su ovde govorili da je to uradio samo zbog dolara. Kako je to samo primitivan izgovor! Naravno, između ostalog on je želeo i da se za svoju zemlju domogne dolara, ali prethodno je morao da učini to hrabro delo. Onda sam rekao sebi: kakav si ti to čovek da se i dalje duriš zbog nekog prastarog nesporazuma? Morao sam da to ispravim i da razgovaram s njim. Tada sam ponovo nastojao i uspeo da uspostavim kontakt sa njim. Nije bilo lako. Ipak je on tada bio predsednik vlade. Probao sam preko ovdašnjeg Ministarstva inostranih poslova da dobijem telefonski broj, pa sam se onda preko raznih veza probio do njegove kancelarije. Dospeo sam do njegovih vrata, ali me nisu pustili unutra, jer su me tada vodili kao novinara, a on je već imao nebrojene novinare koji su hteli da razgovaraju sa njim. Kasnije mi je rekao: “Pa, samo je trebalo da kažeš da si moj stari prijatelj.” Tako sam u drugom pokušaju došao do njega. (Ernst Keler, Đinđićev akademski mentor u Nemačkoj) Đinđićevi nacionalizmi: Slično je i sa njegovom posetom Palama. Kada imate jedan, da tako kažem, srpski korpus koji nije samo u Srbiji onda to ima veliki uticaj i ovde na biračko telo. Zoran je to shvatao. Ako se odlučite za demokratski put i za demokratsku proceduru, onda morate voditi računa o raspoloženju većine. On je vodio računa o tome i shvatao je da ako ste vi nekakav vođa onda ne smete suviše izaći ispred mase, nego za korak, dva, jer ako izađete suviše ispred mase onda se otuđite vi od mase, masa od vas, i onda nemate nikakvu pravu šansu na izborima. Tako da ja taj njegov potez računam u pragmatične poteze jednog političara koji su potpuno, po mom mišljenu, legitimni. Zaoštravanje Đinđićeve politike prema Kosmetu odigralo se u drugoj polovini 2002. godine, naročito pred kraj te godine, a kao što se sećate on je ubijen nekoliko meseci kasnije. On je shvatio u stvari da se, kad je reč o Kosovu i Metohiji, vodi nekakva politika potpunog zaobilaženja naše vlasti, pa i njegove vlade, kojoj je on predsednik. Strani predstavnici pregovaraju samo sa lokalnim Albancima i eventualno sa lokalnim Srbima, a da uopšte ne poštuju rezoluciju 1244 po kojoj je to autonomna pokrajina Srbije. Pa ako je to autonomna pokrajina Srbije onda valjda srpski premijer ima nešto tu da kaže. To je njega kao energičnog čoveka, dostojanstvenog čoveka i političara, naljutilo. On je shvatio da će, ako se tako nastavi, sve prosto otklizati u nekakvo otcepljenje. On to nije hteo da dozvoli i onda je napravio jedan program i oštro istupio, što je bilo veliko iznenađenje za neke ljude na Zapadu, ne za sve. (Svetozar Stojanović, profesor sa Beogradskog univerziteta) Biti brŽi od Nemaca: Želim samo još nešto da dodam. Zoran Đinđić je zajedno sa ruskim predsednikom vlade, Kasjanovim, održao zaista izvanredan govor povodom pedesetogodišnjice postojanja nemačkog Odbora za privredne odnose sa Istokom. Rekao je jednu stvar, koja je bila karakteristična za njega:: „Ja želim da brže sprovodim reforme od drugih članica Evropske zajednice, ja hoću da budem bolji i ja želim da učim na greškama koje ste svi vi napravili.” Mislim da to pokazuje njegov polet, njegovu moć da motiviše druge ljude. Kako se na toj konferenciji Đinđić zalagao za svoju zemlju i reformsku politiku, to je meni ostalo kao nezaboravan utisak. Možda je, zaista, još kao opozicioni političar, povremeno “igrao” na nacionalističku kartu. Međutim, mislim da je sasvim prirodno da političar u jednoj zemlji, u kojoj stanovništvo ima visok nacionalni ponos i istoriju, iako je to jedan zategnut odnos, mora da pazi da ne razočara ljude u njihovom nacionalnom ponosu. Smatram da je to sasvim normalno. Političar mora da pazi da ne povredi ljude u njihovom nacionalnom ponosu. Mislim da nije mogao da takvu činjenicu ne uzme ozbiljno u obzir. Najzad, on je ljudima, posle loših iskustava tokom prethodnih godina, vratio samopouzdanje, što je i te kako važno. Znam da je u svojoj zemlji bio veoma osporavan, politika je često nepravedna. Qudi su često nepravedni, naravno zato što su i propatili pod njegovom burnom reformskom politikom, burnim načinom gonjenja napred. Vidite, brojni ljudi nisu mogli da ga prate u njegovim brzim koracima, a tu se slobodno možete osvrnuti i na našu zemlju. To je, naravno, dovodilo do nezadovoljstva. Ali, on je prihvatio ta nezadovoljstva kao nešto sasvim konstruktivno. Radio je na promenama, sprovodio ih je, ali je i stalno primećivao da bi morao malo da uspori, što je i učinio kada je smatrao da je to neophodno. Mislim da je to zaista uobičajena pojava u politici, da ljudi često nisu u stanju da istom brzinom prate usmerenja koja im zadaje politika. (Klaus Mangold, šef Komisije nemačke ekonomije za Istok) Opasne veze: Četvrtog oktobra, negde kasnije posle podne ili predveče, Zoran je dobio poziv. Rečeno mu je da treba da se nađe tog dana sa komandantom Jedinice za specijalne operacije. Uveče, negde posle ponoći, ponovo je dobio poziv, i krenuli smo. Bio je uslov da na sastanak pođe sam, znači bez pratnje. On i ja smo seli u kola i kretali smo se gradom. Očekivali smo novi poziv da bismo znali gde treba da dođemo. U jednom trenutku, nakon deset, petnaest minuta vožnje u krug po gradu, stigao je poziv i šef mi je rekao: idi u Admirala Geprata. Kada smo došli u tu ulicu, tu su se već nalazila dva, tri džipa. Zoran je ušao u jedan od tih džipova, i zatim je taj džip krenuo u vožnju po gradu. Ja sam išao za njima na pedeset do sto metara, i to je trajalo jedno pola sata. Nakon pola sata taj džip se ponovo vratio u Admirala Geprata i Zoran je prešao nazad u kola. Sve što mi je tada rekao bilo je: “Idemo u stranku.” (Aleksandar Bijelić, Đinđićev vozač) Razgovori o Ulemeku: U prostoriji u kojoj sada razgovaramo, sedeli smo 5. oktobra oko 12 časova praktično svi lideri DOS-a, izuzimajući Vojislava Koštunicu. Tada se gradom već kretala ta nepregledna kolona naših simpatizera, a iza nas su već bili sukobi ispred federalnog parlamenta. Bilo je jasno da tako nešto svi osuđuju. Ali nije bilo puno ljudi koji su mogli da kažu šta je ono što će se desiti. Izuzev Zorana i nekolicine njegovih najbližih saradnika, nije bilo puno ljudi koji su bili spremni da povuku konkretne poteze kako bi se taj peti oktobar završio onako kako se završio. Između ostalog i zbog toga što nije bilo te vrste idejne rešenosti da se sa Miloševićem stvari raščiste u potpunosti i do kraja, bez kompromisa. To je praktično značilo da smo mi spremni, između ostalog, da razgovaramo i sa pripadnicima Jedinice za specijalne operacije i komandantom te jedinice Miloradom Ulemekom. To nije bio jedini susret. Bilo je puno paralelnih kontakata sa predstavnicima vojske i policije. Ali, kao u svakom građanskom sukobu, vrlo brzo se zaborave oni stari početni motivi. Sukob sam po sebi generiše novi sukob. Zbog toga smo nastojali da na svaki način predupredimo taj prvi metak. (Čedomir Jovanović, Đinđićev mlađi blizak saradnik) Ozbiljna greŠka na ozbiljnom mestu: Sećam se, recimo, jedne situacije koja se Zoranu na neki način obila o glavu. Reč je o njegovoj poseti Vašingtonu. Tada je on dao izjavu komentarišući naše kritike da njihov odnos, odnos vlade prema medijima, prema zakonu o radiodifuziji koji nije dobar i da mora da se popravi. On je tada otprilike rekao: ja znam od koga to dolazi, misleći na B92 i na mene, i rekao je još: mi ćemo njima dati ordenje, ali ne i frekvencije. To je bila jedna “autogol” izjava. To nije bila spontana izjava, to je bilo smišljeno. Ili je smišljeno, ili mu je sugerisano. Pouzdano znam da je o tome bilo debate prethodno veče. I to dobro govori o onome što sam malopre opisao. Ako niste blizu da možete stalno da podsećate, da objašnjavate, da svoju poziciju predstavljate i da korigujete dezinformacije, onda je zaista podložnost tim dezinformacijama izuzetno velika i ljudi koji su toliko pametni koliko je on bio, takođe znaju da naprave grešku. Bila je to veoma ozbiljna greška na veoma ozbiljnom mestu, baš u Vašingtonu gde je B92 dosta jak. (Veran Matić, glavni i odgovorni urednik B92) Precenio svoju sposobnost: Đinđiću nije bio potreban nemački ambasador. On je imao sopstvene veze u Nemačkoj. Za njega je bilo tipično to što je ovde taktički iskoristio brojne ljude. Mislim da je glavni razlog njegovog tragičnog kraja taj što je precenio svoju sposobnost da sa svima taktizira, bilo na levici, bilo na desnici, bilo sa crkvom, bilo sa preuzimanjem vlasti. On je verovao da bi svojom taktičkom nadmoći mogao da reši probleme u vezi s integracijom. Tu je doživeo neuspeh. Morao je da povuče jasnu crtu između demokrata, nedemokrata, kriminalaca i onih koji se zalažu za pravnu državu. Tu se precenio. To ga je slomilo. (Kurt Leonberger, bivši nemački ambasador u Beogradu) Život bez pravog biografa: Ja mogu reći da sumnjam da će Zoran Đinđić ikada dobiti svog pravog biografa zato što tu i nije reč o jednoj ličnoj biografiji, reč je o čitavom našem društvu, reč je o jednom vremenu, reč je o našoj intelektualnoj eliti, o našim ukupnim potencijalima koji su se na jedan neobično suštinski način prelomili preko ličnosti koja se zvala Zoran Đinđić. Mi smo zapravo tada započeli da iščitavamo sve što je Zoran Đinđić napisao. Velika je sreća da to postoji, ne samo za tumačenje Zorana Đinđića. Mislim da je to vrlo bitno za jedan potencijal od kojeg će Srbija kad-tad krenuti, jer ona još veoma sporo kreće ka nekakvom izlazu iz tog dubokog ćorsokaka u kome se našla. Tu će biti onaj potencijal od koga će morati da krene, i to, mislim, na dvostruk način. Prvo, rekla sam da je u toj ličnosti više ličnosti. Wegova intelektualna putanja je krajnje složena i ima više faza. Nećete naći značajnu ličnost ni u političkoj istoriji, ni u teoriji bilo koje društvene nauke koja zapravo nije sastavljena od tih faza, jer to su te kontroverze kroz koje se na kraju kristališe ono što ostaje bitno u jednoj takvoj pojavi. Ja bih dve stvari obeležila kao vrlo bitne za pojavu Zorana Đinđića. Pre svega, mislim da Zoran Đinđić, i zato je on veoma zanimljiv bar za mene, predstavlja jednu trajnu tendenciju u srpskom društvu, manjinsku, sa mnogo poraza, mnogo lutanja: to je svakako tendencija ka evropeizaciji Srbije, počev od 19. veka preko 20. veka. On je na toj crti, možda, ja se, kao neko ko se time vrlo dugo bavio, to usuđujem da kažem, možda najznačajnija pojava. To se da objasniti i trenutkom kad se on javlja, kao i njegovim ličnim sposobnostima i njegovim darom. Ali, u svakom slučaju, razumevanje Zorana Đinđića u srpskom društvu treba tražiti na toj vertikali koja se u Srbiji začinje sa 19. vekom i uz različite oscilacije, i različite državne okvire, sa prekidima traje. Jedan od najvećih hrvatskih intelektualaca mi je povodom jednog teksta o Zoranu Đinđiću napisao da je to nešto što uvek traje u porazu, ali se ne predaje. Mislim da je to veoma tačno, i da je Zoran Đinđić u trenutku možda najdubljeg poraza tog pokušaja da se Srbija modernizuje kao država i društvo napravio jedan pokušaj da to ne bude i definitivan poraz. (Latinka Perović, istoričar) Dvanaest dugih godina: Postoji jedna rečenica moje prijateljice, njegove supruge, Ružice Đinđić, koja na najpotpuniji način govori o tome u kojoj atmosferi je on živeo. Ona je meni jednom rekla: “Ja sam se dvanaest godina spremala da budem udovica.” Zaista, u svemu onome što su oni živeli, što je on radio, u svemu tome što su bila neka i životna i porodična zadovoljstva i problemi i obaveze, u stranci, u društvu, u državi, mislim da je postojalo i to zrnce svesti o životnom riziku i kod njega i kod nje. A ja mislim da kao što Zoran nije iskazivao na direktan i neki neposredan način ni svoju ljubav prema porodici, deci i prijateljima, tako ni svoj strah nikad nije iskazivao, osim ponekad tako usputno, kao kroz šalu. (Gorica Mojović, dugogodišnja Đinđićeva prijateljica) Ružica Đinđić Bila sam uz njega Zoran i ja smo se upoznali 1988. godine na promociji njegove knjige Jugoslavija kao nedovršena država. Ja sam u to vreme radila u Novom Sadu, u izdavačkoj kući koja je objavila tu knjigu. Govoreći o našem prvom susretu, Zoran je često umeo da kaže da je to bila ljubav na prvi pogled. A taj naslov „Jugoslavija kao nedovršena država”, kao da je bio nekakva simbolika nekog našeg kasnijeg života; skladnog porodičnog života s jedne strane i svega onog što je bilo neskladno i što je opet politikom trebalo menjati u našoj stvarnosti, s druge strane. Do devedesetih godina Zoran i ja smo proveli neko vreme u Beču gde je on bio na stipendiji, a onda je u njemu, po onom što je pretpostavio da će biti budući trend u Srbiji, znači proces jedne ubrzanije demokratizacije, prevagnula želja da se vrati. I Jovana je već trebalo da se rodi, a ja sam želela da se porodim u Beogradu. Tako je ona rođena u toj godini kada je osnovana Demokratska stranka. I sva naša važna porodična događanja su nekako bila obeležena isto tako važnim političkim dešavanjima u Srbiji. Dobro se sećam kada smo jednog jutra pošli u Dom omladine na osnivačku skupštinu Demokratske stranke. Na stepenicama su bili mladi momci i devojke koji su nudili pristupnice. Onda je Zoran u šali, a onako kao strogo, rekao: “E, sad ti je već krajnje vreme da ispuniš tu pristupnicu.” A ja sam se malo pobunila i rekla: “E, pa, neću baš sada. Ako budem poželela ja ću to učiniti, ali kad ja budem htela.” I normalno, to sam učinila, ali učinila sam nakon smrti svoga muža, jer je to bilo prirodno i normalno da ću i formalno biti član Demokratske stranke koju sam inače podržavala od osnivanja. Ja sam pripadala onoj generaciji mladih ljudi koji su bili uplašeni od krupnih izazova. Mislila sam da je nemoguće promeniti ono vreme. A ako ne možeš da promeniš globalno političku situaciju u zemlji, onda bar možeš da menjaš životnu okolinu. Eto, tako su moja politička uverenja tada bila negde na nivou Zelenih u Nemačkoj. Ali kasnije, život u Srbiji je menjao te moje političke stavove i u nekim ratnim godinama, počev od Hrvatske pa preko Bosne, nekako je bilo najprirodnije, samim tim što sam majka, što sam imala decu, da su moja stanovišta stanovišta Građanskog saveza. Dakle, da sam neko ko je protiv agresije, protiv ubistava, neko ko se protivi ubistvu nedužnih, ubistvu majki i dece u tom ratu. To su bila moja stanovišta. U mom životu je uvek negde bio prisutan osećaj za opasnost u kojoj se nalazi moj muž, posebno u periodu pred kraj Miloševićevog režima, kada je on bio spreman na sve. Bez obzira što su ona ulična dešavanja i okupljanja, koja su počela 1996. godine sa koalicijom „Zajedno”, predstavljala jednu vrstu političkog i kulturnog hepeninga, kako sam ja najčešće svojoj deci i pokušavala da predstavim, da je to sve bezazleno, da je to je sve jedna lepa igra studenata, ona su nas, ipak, uvodila u neku sferu opasnosti. I zbog toga smatram da je to bilo jedno moje šizofreno stanje, jer najčešće bih uvek imala osmeh, strpljenje i razumevanje za svoju decu, a u istom trenutku, zapravo, onako najintimnije kako bih se osećala, to je bila ta jedna nelagodnost, osećaj povećane opasnosti. Često sam pomišljala da bih, da sam bila u situaciji da biram, možda najradije izabrala da skupim svoju porodicu i da budem na nekom drugom mestu. Ja sam svog muža pratila od početka, od svih uličnih dešavanja od devedesete godine, i uvek sam bila uz njega. Ali bilo je tu i nekih potpuno racionalnih momenata kada sam pomišljala kako nemamo pravo da se oboje izlažemo neposrednoj opasnosti jer su deca ostala sama kod kuće. Tako je bilo, recimo, prilikom demonstracija 1992. godine, kada je verbalno sve krenulo vrlo neprijatno i agresivno. Iz te verbalne agresije osetila sam da se mogu dogoditi i neke drugačije i veće opasnosti. Naša Jovana je bila kod kuće i ja sam odlučila da se vratim, znala sam da je moje mesto u tom trenutku u kući. Petog oktobra smo zajedno bili ceo dan. Bili smo uglavnom u Gradskom odboru Demokratske stranke na Terazijama gde je bio krizni štab DOS-a. U jednom trenutku, u poslepodnevnim časovima, Jovana mi je javila da sa terase našeg stana, koji se nalazio naspram Gradskog odbora Socijalističke partije, vidi kako ljudi provaljuju, da iznose stvari, da se vije dim. Osećala je strah i pozvala me je da se vratim kući. Ja sam to rekla Zoranu, ali on je želeo da budem tu pored njega u tako važnim, za njega važnim trenucima, a s druge strane je znao da sam i ja ceo svoj život podredila upravo tome, zajedno sa njim, i da ja isto tako želim da učestvujem u revoluciji koja upravo teče. Te noći mi smo bili u Gradskoj skupštini, i oko nas su bili svi njegovi saradnici, svi članovi DOS-a. Oni su već bili raspoloženi, jer mnoge institucije je narod zauzimao tako da je samo bilo pitanje izdržljivosti, pitanje koliko ljudi će biti sposobno da sačeka do jutra. I onda u jednom trenutku Zoran me je izdvojio i rekao: “A šta ti misliš, da li treba da idem? Legija hoće da se vidi sa mnom.” Onda sam mu ja rekla da veoma brinem, ali da, svejedno, treba da prihvati. Što se tiče onoga što je Milošević namerio da uradi te noći ili nekog drugog dana, to je prepoznatljivo i jasno, a na njemu je da vidi da li može to da preokrene. Naravno da sam strepela, jer niko nije ni znao gde je on otišao, jedino sam ja znala. Osećala sam nemir jer je to mogla da bude provokacija, namera da ga negde u nekom mraku likvidiraju. Jeste, razmišljao je o povlačenju iz političkog života. Najiskrenije je o tome razmišljao 1999. godine kada su bili stranački predsednički izbori. Tada je najozbiljnije mislio da se povuče tako što se neće kandidovati za mesto predsednika stranke. Bilo je mnogo reakcija po mesnim odborima širom Srbije. Ja sam, kada su me nagovarali da ga odvratim od te njegove namere, govorila da prvi put u životu treba i ja da budem egoistična. Deset godina sam ga altruistički delila s njegovom strankom, ali sam ga sada podržavala u toj njegovoj odluci. Govorila sam mu da on za razliku od drugih ima gde da se vrati i da politika nije njegova jedina životna aktivnost, da on ima svoju uspešnu karijeru koju uvek može da nastavi, i da, najzad, ima i porodicu koja jedva čeka da bude sa njim. To je bio taj trenutak njegovog velikog premišljanja. Međutim, odustao je zbog obaveza koje je imao prema onim ljudima sa kojima je osnovao i razvijao Demokratsku stranku. U godinama pred ubistvo, pravili smo neke porodične planove. Razgovarali smo o tome kako bi to trebalo da izgleda naš život u narednom periodu. Zoranova želja je bila da još jednu godinu sačeka kao premijer, do redovnih parlamentarnih izbora u Srbiji, kada je želeo da bude šef izbornog štaba Demokratske stranke, da stranku uvede sa što boljim rezultatima u parlament, a da on u nekim narednim godinama ne bude više tako efektivno prisutan u političkom životu. Mislio je i očekivao je da bi mogao u narednoj deceniji svog života da se bavi drugim stvarima, da karijeru nastavi na nekom od univerziteta, što bi za njega predstavljalo jedan novi izazov, ili da se bavi nečim drugim, svejedno. Ja znam da bi, šta god da je odabrao, bio dovoljno uspešan u tome. Zoran je veoma voleo Italiju. U mladosti, dok je bio u Nemačkoj, učio je i italijanski jezik. Nekada se šalio i govorio kako bi čovek, ako bi u nekim poznijim godinama bio zbrinut i mogao da bira mesto gde će živeti, najbolje učinio ako bi izabrao Mediteran. Divna hrana, divno sunce, lepo vino, dovoljno da se ugodno provede ostatak života. Zoran je bio izuzetan čovek, izuzetan po svemu. Mislim da ga i ti tako pamtiš iz jednog mladalačkog perioda. Normalno, kao i svaki čovek imao je neke svoje sitne mane. Ali svi mi, koji smo ga voleli, preko toga smo prelazili zato što su postojale one krupne i bitne ljudske osobine po kojima je on bio i poseban i drugačiji, i po kojima je zasluživao poštovanje. Nakon ovoga što se na tragičan način desilo u našem porodičnom životu, moja želja je, ne samo moja već i želja naše dece, da mi sačuvamo ovu našu porodicu onakvu kakva nam je ostala, ali sa svim onim vrednostima i ciljevima koje smo imali i dok je on bio sa nama, i da zapravo svojim životnim uspesima i rezultatima potvrdimo da je to život koji bismo vodili i da je on sa nama.