Samo Srbija može Kosovu dati nezavisnost

Najdrastičnija demonstracija grupnog unilateralizma izvan Povelje UN odigrala se oko Kosova, kada su se marta 1999. članice NATO-a, bez dozvole Saveta bezbednosti (čak je nisu ni zatražile), odlučile za vazdušno bombardovanje Srbije da bi služile – kako se govorilo – humanitarnoj stvari i to kao predstavnici, ni manje ni više, nego međunarodne zajednice. Neke države koje su bombardovanje SRJ pravdale pravnim terminima insistirale su na humanitarnoj intervenciji. Tako je, kao odgovor na pitanje u Donjem domu britanskog Parlamenta šef Forin ofisa Robin Kuk 29. aprila 1999. tvrdio da je “u svetlu svih okolnosti, ograničena upotreba sile opravdana da bi se pomoglo namerama Saveta bezbednosti, čak i bez njegove izričite dozvole, ako je to jedino sredstvo da se spreči neosporna i neposredna humanitarna katastrofa”. Zato je 1.150 aviona istreslo 25 hiljada tona eksploziva u 25.200 operacija. Ali, nije tačno da je Savet bezbednosti bio paralisan povodom Kosova. U 1998. i do marta 1999. u okviru VII člana Povelje UN, Savet je usvojio četiri rezolucije (1160, 1199, 1203 i 1207), njegov predsednik dao više izjava (24. avgusta 1998, zatim 19. i 29. januara 1999), generalni sekretar UN je podnosio mesečne izveštaje, posmatračka misija OEBS-a bila na terenu... Dakle, Kosovo je bilo u agendi Saveta koji je usvojio čak i sankcije, i upozorio da će ako bude potrebno – usvojiti još neke. Po završetku vojne kampanje, kad su jugoslovenske oružane snage i vlasti napustile Kosovo u skladu sa “vojno-tehničkim ugovorom” iz Kumanova (9. jun 1999), Savet je (Rezolucija 1244 od 10. juna) preuzeo upravu nad srpskom provincijom (UNMIK) – u sličnim terminima koji su primenjeni u Bosni i Hercegovini i na Istočnom Timoru, ostavljajući posebnoj oružanoj sili (KFOR), pod vođstvom NATO-a, eventualnu upotrebu oružane sile. Ipak, izgleda da je daleko od realnosti cilj da se stvori suštinska autonomija multietničkog Kosova u okviru jedinstvene Jugoslavije (Srbije). U provinciji, koju su pod pritiskom napustile manjine (Srbi, Romi, itd.), stvorena je osnova za de facto nezavisno Kosovo, nastanjeno samo Albancima – finansijski podržavano spolja i privremeno pod upravom međunarodne zajednice, čije su najistaknutije članice pomogle da se na silu istera tlačiteljska vlast. Ali međunarodna civilna uprava (UNMIK) i međunarodne snage bezbednosti (KFOR) nisu uspele da uvere nealbanske manjine da ostanu u svojim kućama, nisu umele efikasno da zaštite one koji su ostali, niti su stvorile uslove za siguran povratak onih koji su otišli. S druge strane, terorističke grupe, kao OVK, podignute su na nivo priznatih, legitimnih pobunjenika, kao strana u pregovorima i embrion budućih lokalnih institucija. Iako je osnovano sumnjati da su najradikalniji lideri ovih grupa bili iza, ne samo napada na srpsku i romsku manjinu, već i atentata protiv umerenih albansko-kosovarskih ličnosti. Vojna operacija NATO-a, udarna igla međunarodne zajednice, ne samo da nije rešila politički problem, već ga je pogoršala. Sada je sasvim izvesno da se mirno okruženje za pregovore oko kvadrature kruga – suštinske autonomije Kosova unutar Srbije, o kojoj govori Rezolucija Saveta bezbednosti (1244 iz 1999) – moglo postići samo održavanjem posmatračke misije OEBS-a, koju je pre bombardovanja na terenu činilo 1500 stranih posmatrača (i još toliko lokalnih), a koja je primenila korektivne diplomatske i ekonomske mere protiv Miloševićevog režima i efikasno pomagala onima koji su u Jugoslaviji (Srbiji) bili protiv tog režima. Pretnje oružanom intervencijom i na kraju NATO-bombardovanje samo su pogoršali stanje, ujedinili srpsku populaciju naspram onih koji su joj ugrožavali život i skromnu imovinu, pokazali najneprijatnije i najbednije lice svih strana u sukobu; stimulisali su terorističko nasilje onih koji nisu prezali da žrtvuju civilno stanovništvo kako bi odgovor vlasti doveo do intervencije NATO-a. Jasno je da je samovoljno uplitanje tzv. humanitarne armije daleko od odvraćanja civilnih koflikata, a može da bude i najjači stimulans sukoba: podstiče zločine protiv čovečnosti, nosi rizik ratnih zločina od strane učesnika u sukobu, izaziva ozbiljne ljudske gubitke, šteti životnoj sredini, transformiše žrtve u dželate i stvara prepreke da se ostvare politički ciljevi kojima se opravdava oružana akcija. Treba istaći da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti (10. jun 1999) i dalje fundamentalna norma za određivanje budućnosti Kosova. Rezolucija ima dva aneksa u kojima iznosi opšte principe za “političko rešenje” krize na Kosovu. Aneks 1 sadrži Deklaraciju (o “opštim principima za političko rešenje krize na Kosovu”), koju je formulisao u Peterburgu 6. maja 1999. predsednik G-8 (Nemačka, Kanada, SAD, Francuska, Velika Britanija, Italija, Japan i Rusija), na sastanku ministara inostranih poslova Grupe (S/1999/516). Aneks 2 potvrđuje i razrađuje te principe, dodajući precizne detalje o povlačenju jugoslovenskih oružanih snaga, milicije i paravojnih formacija i kasniji povratak ograničenog broja vojnih i policijskih efektiva da bi preuzeli nevelik niz određenih funkcija. Ovaj ankes bez naslova podnet je na usvajanje jugoslovenskim vlastima u Beogradu 2. juna 1999. kao uslova sine ljua non obustavljanja neprijateljstava. Pošto je usvojen, potpisan je Vojno-tehnički ugovor. Za ono što nas ovde interesuje posebno je relevantan pretposlednji od principa u Deklaraciji G-8 koju usvaja i Savet bezbednosti. Rečeni princip se odnosi na “politički proces pokrenut za uspostavljanje dogovora o privremenom političkom okviru koji predviđa suštinski autonomnu vladu Kosova, imajući sasvim u vidu dogovore iz Rambujea i principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta Savezne Republike Jugoslavije i ostalih zemalja u regionu, i demilitarizaciju OVK”. Taj princip je doslovno prepisan i u odeljku 8 dokumenta Aneksa 2, sa veoma interesantnim finalnim dodatkom: “Pregovori između strana da bi se došlo do dogovora ne odlažu niti ometaju uspostavljanje autonomnih demokratskih institucija.” Iz ova dva pasusa možemo izvući tri zaključka: 1) Suverenitet i teritorijalni integritet SR Jugoslavije (Srbije), mora da bude poštovan. 2) Dogovor (krajnji) mora da bude rezultat pregovora između strana (koje po kontekstu danas mogu da budu, sa jedne strane, vlasti u Beogradu, i sa druge, autonomne vlasti iz Prištine, sa učešćem predstavnika etničkih manjina nezastupljenih u autonomnim institucijama). 3) UN (Savet bezbednosti, generalni sekretar), kao i druge regionalne organizacije (kao OEBS ili EU), mogu da pomognu u pregovorima, čak i da snažno pritisnu strane u korist prihvatanja određenih opcija, ali ne mogu da nametnu niti da iznude dogovor zapovednim putem. “Podrška svih zemalja članica” UN, “principima suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije”, osim toga, potvrđuje se i u 12. članu preambule, dok se u narednom članu isto čini uz poziv za “suštinsku autonomiju i istinsku sopstvenu administraciju za Kosovo”. Očuvanje Kosova unutar SR Jugoslavije, konkretno Srbije, potvrđuje se i predviđenim (u odeljku 4 Rezolucije i odeljku 6 Aneksa 2), povratkom na Kosovo (pod nadzorom “međunarodnog bezbednosnog prisustva” KFOR-a), “dogovorenog broja jugoslovenskog i srpskog personala” da bi vršili funkcije, među kojima su i “prisustvo na mestima koja su srpsko nacionalno nasleđe”, i “na glavnim graničnim prelazima”. Nije važan kvantitativan aspekt prisustva (naznačen u “stotinama a na hiljadama” u jednoj od nota dokumenta) ali činjenica je da to pravo nije moglo da bude ispunjeno; ono što je važno, sa pogledom na budućnost, jeste koncept i njegovo značenje sa tačke gledišta eminentnog suvereniteta nad teritorijom. Od najvećeg je značaja primetiti: ako se Rezolucija 1244 izričito poziva (u poslednjem pasusu preambule) na VII član Povelje, onda je sumnjivo da ista rezolucija drži da SR Jugoslavija (sada Srbija) u ono vreme nije smatrana članom UN od strane Saveta i Generalne skupštine. Zato značaj dobija deklaracija da Savet “sa zadovoljstvom prihvata” i to dva puta (u članu 2 dispozitiva i u 9. pasusu preambule) “prihvatanje od strane SR Jugoslavije” principa i ostalih elemenata, neophodnih za političko rešenje krize na Kosovu. Može da se kaže da rezolucija predstavlja u određenom smislu dogovor UN (kroz Savet bezbednosti), i jedne države (koju Savet ne priznaje u tom času kao člana UN) a koji ujedno prihvata prethodni dogovor SR Jugoslavije sa onima koji su je bombardovali. Unutar normativnog okvira Rezolucije 1244 ne staje ništa više od “suštinske autonomije i istinske sopstvene administracije za Kosovo”, koja će biti kompatibilna sa “poštovanjem suvereniteta i teritorijalnog integriteta SR Jugoslavije”, jedna “suštinska autonomija unutar SR Jugoslavije”. Budućnost može da bude samo rezultat dogovora predstavnika Srbije (kao naslednika SR Jugoslavije) i onih sa Kosova. Za predstavnike Kosova ograničenje je: ne mogu zahtevati nezavisnost, niti povezivanje sa drugom državom. Za federalne vlasti postoji obaveza da daju autonomiju koja će biti suštinska (sopstvena administracija) i puna ovlašćenja. Rezolucija ne ide dalje od toga da podseti na “dogovore iz Rambujea” (član 11). Sasvim druga stvar je ako predstavnici Jugoslavije (Srbije), pod pritiskom koji se ne bi označio kao pretnja (što bi dogovor učinilo nevažećim), prihvate nezavisnost ili internacionalizovani status Kosova u terminima kako to dozvoljava Ustav Srbije (reformišući Ustav ako je to potrebno). Nema normi međunarodnog prava koje zabranjuju nekoj državi da slobodno uređuje svoju teritoriju. Međunarodno pravo zabranjuje – da neko treći, ma to bio i sam Savet bezbednosti – naredi suverenoj državi da se odrekne teritorije nad kojom je legitimni upravljač. (Ne treba isključiti pretpostavljene izuzetke, do sada nepoznate u praksi, kada se država definiše kao agresor. Ali, koncept agresora ne pripada domaćim ili unutardržavnim konfliktima.) Rezolucija 1244 ne govori ko predstavlja Kosovo. Ali, treba postaviti pitanje u perspektivi o “pravima svih izbeglica i raseljenih lica da se vrate u svoje domove, što je jedna od odgovornosti UNMIK-a (član 11 Rezolucije), uz pomoć KFOR-a koji bi trebalo da stvori ‘sigurno okruženje‘”. (član 9)# Ako je okruženje bilo sigurno za povratak Albanaca-Kosovara kada je dogovorena obustava vatre i odlazak jugoslovenskih snaga iz provincije, takođe je potpuno izvesno da je novo okruženje izazvalo raseljavanje visokog procenta Srba i drugih manjina u druge delove Srbije i Crne Gore.# U meri u kojoj se ne ispunjava pravo na povratak, “predstavljanje” Kosova preko onih koji zauzimaju privremene institucije autonomne vlasti (što je jedan od ciljeva UNMIK-a), jeste demokratsko – samo za albansko-kosovarsku većinu. Rezolucija 1244 je UNMIK-u dala ne samo da postepeno prenese upravne funkcije na privremene institucije, nadgleda ih i pomogne u konsolidaciji, već i da “olakša politički proces u pravcu određivanja budućeg statusa Kosova, imajući u vidu dogovore iz Rambujea” i da “u finalnoj etapi, nadgleda prenos vlasti sa privremenih institucija Kosova na institucije koje će se uspostaviti u skladu sa političkim rešenjem (član 11 Rezolucije; član 8 Aneksa 2). Dakle, 7. oktobra 2005. generalni sekretar UN Kofi Anan, posle razmatranja izveštaja specijalnog izaslanika Kaija Eidea – koga je zadužio da “proceni da li postoje uslovi za početak političkog procesa usmerenog na određivanje budućeg statusa Kosova, u skladu sa Rezolucijom 1244” – obavestio je Savet pismom predsedniku (S/2005/635), uz Eideov izvešataj kao aneks, da je došao trenutak da se pređe na “sledeću etapu političkog procesa” i da će generalni sekretar naimenovati specijalnog izaslanika koji će “voditi proces za uspostavljanje budućeg statusa”. Proces je nazvao “delikatnim”. On 31. oktobra informiše Savet bezbednosti o nameri da imenuje bivšeg finskog predsednika Martija Ahtisarija (i Alberta Roana, kao specijalnog poverenika). U Eideovom izveštaju na prvi pogled je očigledan nesklad između “širokog ispitivanja situacije na Kosovu” i zaljučaka. Eide je “ispunjavanje standarda” za procenu napretka stavio u osam tačaka. (To su: funkcionisanje demokratskih institucija, vladavina zakona, sloboda kretanja, povratak izbeglica i raseljenih lica, ekonomija, prava privatne svojine, dijalog sa Beogradom i Zaštitnim korpusom Kosova – Standardi za Kosovo od 10. decembra 2003. u deklaraciji predsednika Saveta bezbednosti od 12. decembra iste godine). Eideovo široko ispitivanje situacije na Kosovu je obeshrabrujuće, ali on uprkos tome savetuje nastavak procesa oko statusa. Politika “prvo standardi, pa status” koja se održavala do tog datuma#, sada je prešla na politiku “standardi i status istovremeno”. Utisak čitaoca bez predrasuda je: 1) da pisac i onaj koji prihvata ovaj Izveštaj ne veruju da će situacija na Kosovu da se poboljša u bitnim aspektima ispunjenja standarda u dogledno vreme, te da ne bi imalo smisla raspravu o statusu ostavljati za kasnije; 2) da ceo svet impliciran kao civilno (UNMIK) i bezbednosno (KFOR) “međunarodno prisustvo” na teritoriji, želi da ako ne da se ovo odmah završi, onda da se drastično skrati na najkraće moguće vreme; 3) da se privremene autonomne institucije, kontrolisane od strane albansko-kosovarske većine, kao i sama ta većina, pokazuju sve više nedisciplinovanim prema međunarodnoj civilnoj i vojnoj upravi i to u vreme kada je Srbija politički ekstremno slaba, što je prilika da se pokuša od nje dobiti ono što u drugačijim okolnostima, sa manje turbulencija, ona svakako ne bi prihvatila. Po Eideovom izveštaju, na Kosovu postoji širok spektar institucija, organizuje se javna uprava, ima javnih službi na skoro čitavoj teritoriji, ali Srbi su se opredelili da ostanu na margini, jer se plaše da se ne pretvore u dekorativni element. Albanci nisu učinili ništa da rasteraju taj strah. S druge strane, ekonomska situacija je veoma loša, stopa nezaposlenosti visoka a siromaštvo opšte. Proces privatizacije nosi rizik da Albanci- Kosovari uzmu sve, kao što se dogodilo sa institucijama, firmama i radnim mestima, a na štetu Srba i manjina. Nema državnih prihoda, a na svim nivoima vladavina zakona je vidno odsutna. Nema ni sposobnosti ni volje da se učini da se zakoni poštuju. U policiji nema ni spremnosti, ni resursa, da se spreče etnički zločini, uzurpacija imovine, stambene i poslovne, šverc, iznuđivanje, korupcija, organizovane mafije prekrivene patinom albanskog patriotizma i solidarnošću klanova. Ne može se govoriti o sudskoj upravi u pravom smislu reči. Dominantan osećaj je da postoji nekažnjivost. Nema ni najmanje svesti o državnoj službi, a ministarstva se shvataju kao porodična, etnička imovina. Što se tiče osnova za pluralno društvo, situacija je mračna, konstatuje Eide. Opšta sigurnost je slaba. Bez međunarodnog prisustva, verovatno bi rizik raskida bio veliki i ponovio bi se katastrofalni scenario iz marta 2004. Situaciju na terenu Eide ocenjuje “kompleksnom i zabinjavajućom, posebno za manjine”. Proces povratka raseljenih Srba i manjina, praktično je zaustavljen. Broj Srba koji danas napuštaju Kosovo je isti ili veći od broja onih koji se vraćaju, a verovatno bi bio i veći da Srbi imaju gde da odu. Etnički pluralitet nije cilj realnih snaga na Kosovu. Postojanje logora unutar Kosova je uvreda. Crkve i manastiri Pravoslavne crkve zahtevaju stalnu zaštitu. Zašto se, kada je ispunjavanje standarda daleko, pokreće proces budućeg statusa? Eideovi razlozi su eksplicitni: “Neće biti idealnog trenutka da se pristupi rešavanju budućeg statusa Kosova... Veoma je važno da se proces dogodi u trenutku kada je međunarodna zajednica prisutna na Kosovu sa dovoljno snaga.” Međunarodnoj zajednici, kaže Eide, “biće potrebno energije da bi ostvarila napredak u procesu. UN su ostvarile dobar posao u ispunjavanju mandata u teškim okolnostima, ali njihov uticaj na Kosovu opada.” U svakom slučaju, “treba oprezno napredovati... da krajnji rezultat bude stabilan i održiv. Ne uspostavljati veštačke rokove.” Ali, “kad proces krene, ne sme da bude blokiran i mora da se vodi do završetka” i da se čini sve da bi se izbegao neuspeh. Iako je međunarodna zajednica maglovit koncept i nije međunarodni subjekt, Eide mu daje više kumulativnih likova. Jedan je UN. Drugi EU, koja će “u budućnosti igrati važniju ulogu na Kosovu... i može da ponudi perspektive u okviru procesa evropske integracije”. Unija “bi trebalo da razmotri mogućnosti da poveća prisustvo na terenu” a kada se odredi status, treba očekivati da “igra veoma važnu ulogu”. Treća fizionomija je NATO, koji bi trebalo da ostane prisutan uz učešće SAD i KFOR-a. Četvrta je OEBS, zbog iskustva i posebnih znanja sa terena. I čak peta su Bonska ovlašćenja koja bi artikulisala mehanizme za probleme između etničkih grupa. Valja obratiti pažnju na činjenicu da neki dokumenti EU govore o Kosovu (kao delu Srbije i Crne Gore), dok drugi, među njima i oni Evropske komisije o njenoj politici na zapadnom Balkanu, govore odvojeno o Kosovu i Srbiji i Crnoj Gori, što je neprikladan čin. Dokument Kontakt grupe ima u vidu Eideov izveštaj i podržava preporuke generalnog sekretara UN. “Vodeći principi za dogovor o statusu Kosova”, usvojeni od strane Grupe, samo su vodič za “zainteresovane strane” u “dogovornom rešenju” unutar procesa koji vodi specijalni izaslanik generalnog sekretara, sa dovoljno ovlašćenja da “suspenduje ili isključi (iz procesa), bilo koju osobu ili grupu, čije delovanje smatra neprikladnim za napredak”. Definitivna odluka mora imati podršku Saveta bezbednosti UN. U tom slislu, nad dogovorom zainteresovanih strana, Savet bezbednosti prisvaja za sebe neku vrstu prava na veto, za šta bi se eventualno opravdanje moglo pronaći u situaciji (pretnja miru, međunarodno prisustvo) na terenu. Iz te perspektive, “vodeći principi za dogovor” Kontakt grupe nisu samo vodič, već i parametri koje sledi Savet bezbednosti kada zauzima poziciju u odnosu na dogovor. Možda je želja da se imaju odrešene ruke ono što objašnjava da je Savet govorio o ovim principima, a nije ih izričito usvojio kao svoje. Ali, Savet podržava Kontakt grupu i nameru da “i dalje bude direktno uključena u politički proces koji će voditi UN”. (Izjava predsednika Saveta bezbednosti od 24. 11. 2005). Vodećih principa za dogovor ima deset, savršen broj. Neki se poklapaju, i nijedan unapred ne određuje jasno nezavisno Kosovo, a ni Kosovo kao sastavni deo Srbije. “Vodeći principi” izričito isključuju (član 6), podelu teritorije ili ujedinjenje sa drugom zemljom ili delom druge zemlje, i upozoravaju da neće biti prihvaćeno unilateralno rešenje ili rešenje izvedeno iz upotrebe sile. Govore i o punom poštovanju teritorijalnog integriteta stanovnika regiona. Ali, prećutno ostavljaju otvorene mogućnosti i za nezavisno Kosovo, i za Kosovo kao deo Srbije. Pristalice prve opcije, mogu da se pozovu na član 1 dokumenta da rešenje pitanja Kosova, “mora potpuno da bude u skladu sa... demokratskim principima”, što znači poštovanje volje većine sasvim jasno opredeljene za nezavisnost. Pristalice druge opcije, mogu prema istom članu, da tvrde da rešenje mora da se uskladi sa međunarodnim pravom, koje bez daljnjega, ne podržava secesionističke procese, posebno u formalno demokratskim državama. Ova okolnost (da je Srbija demokratska država), omogućava da se vrati na demokratske principe, sa kojima rešenje treba da se uskladi – da bi se ukazalo da ta relevantna volja mora da obuhvati i građane Srbije, koji ne mogu da budu izvan onoga što je bila i što prema Ustavu još uvek jeste autonomna provincija. U okviru međunarodnog prava, u demokratskoj državi nosilac prava na samoopredeljenje je njeno stanovništvo, a ne deo na manjoj teritoriji. Odbrana teritorijalnog integriteta države nije u sukobu sa slobodnim opredeljenjem, već ga garantuje. Bilo bi više nego nepristojno podržati nedeljivost Kosova da bi se princip teritorijalnog integriteta stavio u službu separatističkih zahteva (kao što nameravaju neki albanski kosovarski lideri, što se vidi iz Rezolucije tzv. Skupštine Kosova 23. maja 2002), a ujedno razbiti teritorijalni integritet suverene države koja tu postoji. Sasvim druga stvar je ako ta država ustavno prihvati pravo na odvajanje, koje međunarodni zakoni ne priznaju, ali i ne zabranjuju. Tako se nedeljivost Kosova, kao crvena linija koju zainteresovane strane ne mogu da pređu u dogovorima, objašnjava kao politički parametar, a nikako kao zakonska međunarodna granica. Radi se o unutrašnjem ustavnom pitanju. Jasno je da kreatori ove linije ne misle samo na Kosovo, već i na Bosnu i Hercegovinu. Ali tu je prikrivena određena kontradiktornost: dve različite mere u dva slučaja. Na Kosovu, oni koji su za nezavisnost, zabranjuju podelu, a zalažu se za otcepljenje od Srbije. U Bosni i Hercegovini, zabranjuje se podela, što služi teritorijalnom integritetu suverene države. Mora se zapitati kako da se bude realista na Kosovu da bi se ispunile želje albanske većine, a istovremeno u Bosni i Hercegovini biti idealista sprečavajući srpsku većinu u Republici Srpskoj da ostvari želje, i to ne samo nametanjem jedinstva države već čak vođenjem politike za jačanje centralne vlasti. Prema tome, Principi predlažu dogovor koji: 1) doprinosi ostvarenju evropske perspektive Kosova, kao i regionalnu bezbednost i integraciju čitavog regiona u evroatlantske institucije (1, 2, 6 i 7); 2) omogućava održivost multietničkog društva, sa odgovarajućim mehanizmima i ustavnim garancijama da bi se obezbedilo poštovanje ljudskih prava svih građana, uključujući i pravo na povratak izbeglica i raseljenih lica u svoje domove u bezbednosnim uslovima (3); 3) stvara mehanizme koji garantuju učešće svih zajednica na Kosovu u vlasti, kako lokalnoj, tako i centralnoj, stvarajući efikasne strukture lokalne samouprave, koegzistenciju različitih zajednica i veći i ujednačeniji pristup državnim službama (4); 4) pokreće efikasne mehanizme za povećanje sposobnosti Kosova da uvede vladavinu zakona, da se bori protiv organizovanog kriminala i terorizma (8); 5) osigurava multietnički karakter sudske vlasti i policije (8); 6) garantuje na efikasan način kulturno i versko nasleđe, posebno institucije i mesta Srpske pravoslavne crkve (5); Poslednji od principa (10), međunarodno civilno i vojno prisustvo “u toku nekog vremena”, u cilju da se nadgleda ispunjavanje statusa, bezbednost i zaštite manjina, bez daljega zahteva dogovor, mnogo širi od dogovora dve zainteresovane strane.