Opsesivna lepota

“Beogradski festival igre ‘spreman je za igru’... Prva i poslednja istina umetnosti je – lepota... A igra je žudnja za lepotom. BFI je nastao kao rezultat napora da i Beograd da svoj doprinos kulturnoj sceni sveta, prikazujući samo delić onog čudesnog, igre najboljih svetskih trupa i nacionalnih teatara... Verujemo da će BFI pokrenuti duh ljubavi i razumevanja i da ćemo u njemu prepoznati nove ideje i izraze, u zajedničkoj težnji ka oslobađanju stvaralačkih potencijala svake ličnosti.” Bila je to suština poruke koju su na otvaranju BFI uputili Nebojša Bradić, Aja Jung i Pol Lajtfut, koreograf NDT iz Haga, koji je, u ime trajne saradnje, presekao kravatu i polovinu darovao publici i Aji Jung. BFI (14-28. 04. „07) otvorio je Holandski plesni teatar iz Haga NDT i neoklasičnim baletom Jiržija Kilijana Krila od voska, inspirisanim Brojgelovim prikazom mita o Ikaru, odnosno, metaforično, dramatičnom težnjom igrača da se vinu u visine bliske Suncu, uprkos saznanju da će im se krila od voska istopiti. Sa karakterističnim izlomljenim i uglastim pokretima ruku, u savršeno skladnim virtuoznim podrškama, igrači NDT izveli su precizno, muzički besprekorno, u neoklasičnom stilu, Kilijanove fantastične duete, sola, tercete i grupne deonice, ucrtavajući u prostor lebdeće figure i parterne crteže razigrane Kilijanove mašte, lako, skoro ne dodirujući tlo. Poigravajući se s najtežim kombinacijama, inspirisani fragmentima muzike Bibera, Kejdža, Glasa i Baha, izranjali su iz mraka podsvesti na svetlo pozornice poput čudesnih oblika opsesivne lepote, da bi u završnici, u maštovitom osvetljenju M. Simona, iščezli u nevidljivo nalik snoviđenju. Iste večeri (14. april), tandem Pol Lajtfut-Sola Leon (koreografija, kostim, dekor), prikazali su balet Govori u svoje ime, na muziku J. S. Baha i S. Rajha, nadahnut stihovima Tao Te Činga (Tajpeh) “Nebo i zemlja će se sjediniti...” U virtuoznoj igri parova i ansambla, ženski princip vode (plavetnila) suprotstavlja se muškom principu vatre i strasti. U prefinjeno lirskom i senzualnom izražavanju radosti postojanja i ljubavi, uz antinomično spajanje ironije, humora, ozbiljnosti i veličanstvenosti, koreografi su se poigravali arhitektonikom suprotnosti u stvaranju likovnih iluzija u gombrihovskom duhu, postignutih svetlosnim dizajnom Toma Bevorta. Kišne kapi su se čudesima tehnike pretvarale u slapove vodopada, a igrači, u solima, duetima i tercetima, klizajući se po mokrom i snežnom tlu, do savršenstva virtuozno usklađivali su tela sa muzikom, prkoseći ravnoteži i okolnostima. Dok je “čovek koji se dimi” (izvanredno duhovita dosetka!), u levom uglu scene, obavijao zagrljaje tajnom zaborava, lebdeće figure su poput vilinih konjica obletale oko nežnih i senzualnih igračica, da bi potom celokupan ansambl, u naglim promenama tempa, zaigrao punim zamahom ostvarujući nova čudesa energije. Treći deo triptiha iste večeri bio je Kilijanov balet Katran i perje (iz 2006), inspirisan Beketovim tekstom Šta je reč. Tekst izgovara sam Kilijan, zagrcnut od kašlja. U nadrealističkoj Kilijanovoj viziji (i dekoru) lirske tonove Šopenove muzike, u prefinjenom izvođenju T. Mukaijama na visoko uzdignutom svetlećem klaviru, sve više su prigušivali škriputavi i stružući zvuci D. Haubriha, sugerišući da se umilnom poju ptica iz Introdukcije primiče možda i smrtna opasnost. Pod korenima krošnje izvrnutog drveta života, u plavičastom svetlosnom krugu koji se lagano sužavao, igrači su u crnim kostimima izvodili svoj opčinjujući ples. Spoj neoklasike, savremenosti i nadrealističke vizije obeležava veoma cenjen Kilijanov period. Wegov balet završava se ritualnim plesom nalik urođeničkom, koji kao rediteljevo ironično odstojanje ipak nije mogao da prepokrije poetičnost prethodne igre, a ni bleštavu belinu svetleće humke u desnom uglu scene, nalik čudesnoj tajni neponovljivog genija. Festival se nastavio u BD pozorištu, predstavama Igrarije i Don Žuan (na Mocartovu muziku), veoma cenjenog francuskog koreografa Tjerija Malandena, koreografa i direktora Baleta Bijaric. Visoko profesionalni ansambl klasičnog obrazovanja a savremenih stremljenja, inspirisan Noverovim “baletom radnje” i tekstom Morisa Šerizela Ž. Ž. Nover, pionir moderne igre, izveo je laku, nepretencioznu igrariju, kao repliku na Mocartovo doba i njegovo shvatanje da je “sve – igra”. Koreograf je omogućio mladima da na savremen način, uz mnoštvo humornih detalja, odigraju klasiku. U odnosu na Molijerovo delo, Malandenov Don Žuan daleko je obavezniji, kako u idejnom pogledu, tako i po savremenoj rediteljsko-koreografskoj i leksičkoj prezentaciji. U interesantnoj režiji, maštovitim kostimima i upečatljivom svetlu (Malanden, Galardo, Askije), Don Žuan se u odličnoj interpretaciji protagonista javlja kao trostruki lik nesnalažljivog i neodlučnog melanholika, dok ga Elvira, kao predstavnica Žena (izvrsna Natali Verspeht), prosto rastrže zajedno sa ženskim ansamblom, zamenjujući na taj način ulogu Komandora, u baletu svedenu na minimum. U sasvim originalnoj postavci savremene vizije i odlične igre naročito su impresivni početak i kraj baleta. U nastavku BFI prvi put je kod nas gostovao Balet iz Praga, na čijem je čelu koreograf, igrač i direktor Petr Zuska. U prvoj predstavi, Kilijanovom Tlu pod nogama (muzika K. Čaveza, scena-kostim H. de Raada), pružen je, na moderan način, uvid u ples drevnih Aboridžina. Život, rituali, tajanstvene radnje potekle iz verovanja i običaja, izraženi su modernizovanim rečnikom savremene igre uz zvuke tam-tama, bubnjeva, frula. Lirski prefinjen drugi balet-duet (Obale mora, koreograf Petr Zuska, protagonisti Zuzana Šimakova i Petr Zuska) bavi se na suptilan način razmiricama i neizvesnošću u traganju za skladom i ljubavlju. Kroz nežan dijalog, ali i nedoumicu, postavlja se večno pitanje Muškarca i Žene o mogućnosti istinske ljubavi, ali i o vlastitom identitetu. Treći deo triptiha, Pred naninim očima Jichaka Galilija, duhovita je studija ljudskog ponašanja i zabludâ, koja uz humor, ironiju i podsmeh izvanredno ilustruje misao da je “čovek životinja koja se smeje”. Uz igrače koji su decentno, u donekle već viđenom stilu, poentirali karaktere i situacije, priča kao sećanje jedne starice-čistačice ima nečeg istovremeno smešnog i tužnog. Posebna vedeta večeri bila je kuca-labrador Šejdi.