Od straha do straha

I već je sama pomisao na strah donekle strašna. Ima li dana a da se od nečega ne uplašimo? Ne mislim samo na strah nad strahovima, na oca svih strahova, od koga sve počinje, i sa kojim se sve zauvek završava, dabome, na timor mortis, nego na strahove sa kojima živimo. I bez kojih, kako izgleda, život nije moguć. Strah od promene vremena, strah od zvonjave telefona, strah od praznika, strah od kraja programa, strah od samog sebe, strah od gubitka straha, i tako dalje... uz strahove opšte prakse postoji i ceo niz individualnih strahova, dovoljno je samo da se zapitamo čega se plašimo, pa da se u to uverimo. Ona stara izreka “reci mi šta voliš, pa ću ti reći ko si” može se bez posledica po njenu suštinu lako premetnuti u “reci mi čega se plašiš – znaću sa kim razgovaram”. Pesnikinja Ana Ristović u zbirci stihova “Oko nule” čini upravo to: preispitujući, na pesnički način (ne diskurzivno, nego metaforično), sveljudske ali i duboko vlastite, lične strahove, ona disciplinuje nastojanje da osmotri život iz koliko-toliko kontrolisane, a neobične perspektive, važne za nju taman koliko i za druge. Strah nas, bez obzira na našu različitost, čini sličnima, on je nekako zadat našoj vrsti. Postojimo tako što se plašimo, a poezija oduvek ne čini ništa drugo nego jezički uobličava ono presudno, egzistencijalno bitno ili, kako bi to rekao Valeri: poezija “prevodi osećanja u jezik”. U “Zabavi za dokone kćeri” (1999), jednoj od ranijih knjiga Ane Ristović, postoji i pesma “Oko nule”. Izvanredna pesma, dobro nađenog tona, o erosu i očaju koji se pretapaju. Ta pesma govori o ženskom viđenju (ili, bolje: osećanju) sveta više od mnogih pametnih stranica feminističkih studija, i na ovom jeziku sve obilnijih. Ona biblijsku legendu o Adamu i Evi stavlja, inverzno, u ambijent i kontekst današnjeg vremena, u kojem su žene “nezavisne, više no ikad”, s tim da novostečeni status ne donosi (uvek) osećanje autentičnosti i sreće, nego (često) rađa uskraćenost i melanholiju. Otuda je, nekako, Ana Ristović krenula u pisanje zbirke pesama o strahu, dajući joj naslov pomenute pesme, pri čemu se sada asocijativno značenjsko polje naslovne sintagme širi i postaje globalna metafora. Premda u intenzivnom rastu, i u trajućoj promeni, pesnički opus Ane Ristović, koji uz navedene knjige čine i “Snovida voda” (1994), “Uže od peska” (1997) i “Život na razglednici” (2003), već sada predstavlja jednu od najekspresivnijih tačaka na mapi ne samo “mlađe” i ne samo “ženske”, već svekolike savremene srpske poezije. Čitane uzastopno, i hronološkim redom, ali i onako kako se zapravo čitaju pesničke zbirke, stalnim vraćanjem na obeležena mesta, i otkrivanjem prethodno neuočenih detalja, lirske zbirke Ane Ristović pokazuju jednu tihu, sticanjem iskustva podsticanu i životom potvrđenu metamorfozu. Polazna pozicija bi se, pri tom, mogla razaznati u iskazanoj lirskoj introspekciji obeleženoj literarnim asocijacijama, što je svojstvo pesnikinjine rane faze. Potom je usledio trenutak otvaranja, i dolazak do pune emancipacije (tu se vidi kako tekući život utiče na pesmu, kako je uslovljava i oblikuje, kako se biografija nužno razrešava u poeziji). Najzad, u knjizi “Oko nule” pratimo kako se oglašava i u stih pretače potreba da se nekad pretežna monološka pozicija proširi dijaloškom inicijativom, da se u prostor pesme uvuče svet drugosti sa jasnim integritetom. Tako sklopljena pesma postaje opis zbivanja i konstatacija odnosa prema nekome ili nečemu, pa i odnosa subjekta prema samom sebi kao prema drugom, nepoznatom ili tajanstvenom. Strah je u knjizi “Oko nule” signal i posledica, a može biti i uzrok suočavanja sa onim što je u biću nesaznatljivo ili nesaznano. Psihologija kaže da postoji cela grupa strahova od nepoznatog, a poezija da jezik i imaginacija reaguju upravo u trenutku kada se sa takvim strahom suočimo, i kada on počinje da “radi”. Treba li ovde podsetiti na psihoanalitičku konstataciju da strahovi teže da se ostvare? Možda ipak treba, jer mi se čini da pisanje pesama u određenom smislu ometa i nadilazi mogućnost latentno upisanog poriva ostvarenja straha, alhemijski pretapajući taj poriv u novu, estetski iluminisanu tvar. Strogo tematizovane zbirke lirske poezije srazmerno su retke u savremenom srpskom pesništvu, gde se do jedinstvenosti stvaralačkog oblika kakav je knjiga pesama (složaj manje ili više samostalnih jezičkih celina) inače dolazi na različite načine. Jeste da lirski pesnici oduvek pevaju o istom, nastojeći da viđenju tog istog daju svoj individualno prepoznatljiv pečat i ton (po čemu ih i razlikujemo), ali se uglavnom ustručavaju da imaginaciju koncentrišu na neku sasvim povlašćenu temu, onako kako to čini Ana Ristović u knjizi “Oko nule”. Naravno, njenu rešenost da o strahu slovi iz pesme u pesmu, svaki put kada registruje njegovu objavu u ritualima svakidašnjice, ne bi trebalo brkati sa težnjom ka sistematičnosti govora i strogom određenju predominantnih pojmova, što je možda svojstveno eseju ili nekoj drugoj diskurzivnijoj disciplini, već tu rešenost treba videti kao znak jednog vajkadašnjeg, specifikujućeg lirskog svojstva – nastojanja da se haotični i proizvoljni svet u jeziku pesme preuredi i dovede u nov, smisleniji poredak. Mislim, stoga, da je strah samo jedan od mogućih, u datom slučaju povlašćenih ključeva za lirski pristup svetu. Jednom rečju, knjiga pesama “Oko nule” ne iscrpljuje se u govoru o strahu, ali otuda nedvosmisleno izrasta, razvija ga i sledi, praćena podrazumevanim naukom da jake emocije ne moraju nužno rezultirati istim takvim pesmama. Naprotiv. U skladno sročenoj knjizi “Oko nule”, uprkos povremenoj pretnji od jednoličnosti, Ana Ristović stišanim glasom peva o svemu što joj se, povodom straha, čini bitnim za život, sklapajući tako neki svoj, ali i naš inventar svakodnevlja u kojem mora postojati večnost, naprosto mora postojati ono što nadilazi strepnjom ispunjeno vreme. Pesma je tu da uoči to postojanje i da ga oglasi. Jezikom, jezgrovitim. Jer nema čime drugo.