Jedinstveno protiv “jezika mržnje”

Mnogo je tema o kojima među 27 zemalja članica Evropske unije obično nije lako postići saglasnost. Razlike su naročito vidljive kad god se radi o opipljivim ekonomskim interesima, ali i o kulturi, tradiciji, nacionalnom identitetu. Pokazalo se, međutim, da i odnos prema ružnim stranicama prošlosti nije lako potpuno ujednačiti. Prošle nedelje je nakon gotovo šest godina rada i mnogo diplomatskog nadmudrivanja, konačno, na inicijativu Nemačke, proizveden nacrt dokumenta kojim se definiše jedinstveni zakonski mehanizam u svim zemljama EU za ono što se obično podrazumeva pod pojmom “jezika mržnje”. To je, pre svega, zabrana propovedanja i širenja rasne, verske i nacionalne mržnje, kao i negiranja holokausta nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu i drugih primera genocida, ratnih zločina ili zločina protiv čovečnosti. Sporazum su svečano potpisali ministri pravde i unutrašnjih poslova svih zemalja članica. Evropski komesar za unutrašnje poslove Franko Fratini rekao je tim povodom da EU sada preuzima na sebe i moralnu odgovornost, umesto da se – kao do sada – bavi isključivo ekonomskim i sličnim temama. Ukoliko se u parlamentima zemalja članica (u kojima je predviđena takva procedura) u roku od dve godine ratifikuje dokument koji je očito rezultat kompromisa, obezbediće se da svuda bez razlike kaznom od jedne do tri godine zatvora bude kažnjen svako ko se drzne da javno poziva na primenu nasilja ili mržnje prema pojedincima ili grupama ljudi određene rase, vere ili nacionalnog porekla. Praktično govoreći, to znači da se u zemljama članicama EU, ali i u onima koje pretenduju da se priključe toj uniji, ubuduće garantovanom slobodom govora više ne može izgovarati onaj ko na javnom mestu, ili posredstvom javnih medija, reši da propoveda “klanje Hrvata zarđalom kašikom”, ili možda – u žaru navijanja na sportskom stadionu – krene da skandira “ubij, ubij Srbina”... “Više nema sigurnog mesta za one koji pozivaju na širenje rasizma i nasilja, antisemitizma ili mržnje prema strancima, usmerene prema pojedincima ili grupama ljudi određenih verskom ili nacionalnom pripadnošću. Isto to važi i za sve koji javno negiraju ili nastoje da umanje značaj genocida, ratnih zločina ili zločina protiv čovečnosti”, kaže Fratini. Međutim, komesar Fratini istovremeno ukazuje da ovde nije reč o čisto “verbalnom deliktu”, kojim bi se ukidala garantovana (član 10. Evropske povelje o ljudskim pravima) sloboda izražavanja. “Nova jedinstvena pravila ponašanja u EU će u potpunosti poštovati i pravo na slobodu izražavanja. Neće se kažnjavati različite ideje, nego samo konkretne akcije, usmerene na podsticanje drugih da učine neka konkretna dela ili akcije motivisane ksenofobijom, rasnom, verskom ili etničkom mržnjom”, kaže komesar Fratini. Istina, potpisani sporazum ne definiše sasvim precizno šta bi moglo da predstavlja pomenutu “konkretnu akciju”, ili da se oceni kao navođenje drugih da počine kažnjivo delo inspirisano jezikom mržnje, već to prepušta nacionalnim sudovima i samim sudijama. Stoga bi za ujednačavanje buduće sudske prakse u EU od pomoći verovatno mogla da bude i dosadašnja praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u slučajevima koji su se takođe ticali “jezika mržnje”. Kao tipičan primer za to mogla bi, recimo, da posluži i čuvena presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju “Jersild protiv Danske” (iz 1994), u kojoj je na vrlo specifičan način postavljeno pitanje odgovornosti novinara za širenje “jezika mržnje”. Pošto su prethodno nacionalni sudovi u Danskoj zaključili da je za širenje jezika mržnje odgovoran i novinar koji je dopustio da se u njegovoj emisiji izreknu društveno neprihvatljivi i kažnjivi stavovi o ljudima druge rase ili nacionalnosti, i izrekli mu primernu kaznu, Jens Olaf Jersild, novinar danskog javnog RTV je potražio pomoć u Strazburu. Tvrdio je da se on, inače, duboko ne slaže i da nije imao ništa sa gledištima mladih “skinheda”, koje je intervjuisao i koji su u njegovoj emisiji govorili o “crnčugama” i strane radnike u Danskoj nazivali “životinjama”, i isticao da je nepravedno da on kao profesionalni novinar koji je “samo vršio svoj posao”, zbog toga bude izveden pred sud i kažnjen... Inače, glavni inicijator sporazuma o jedinstvenom zakonskom tretmanu i kažnjavanju “jezika mržnje” u EU, trenutno predsedavajuća Nemačka, tu stvar smatra svojom moralnom obavezom. Stoga nemačka ministarka pravde Brigite Cipris kaže da je reč o “važnoj političkoj poruci”, čiji je pravi smisao usmeren na vaspitavanje mladih generacija Evropljana. Ali, uprkos višegodišnjem trudu da se formuliše jedinstvena politika u EU u ovoj oblasti, nemačka ministarka pravde ističe da “borba protiv rasizma i ksenofobije može biti efikasna jedino ako se vodi od strane čitavog društva i nije prepuštena samo državi i pravosuđu. Krivični progon učinilaca ovakvih dela od strane države može biti samo dopunska mera”, kaže ministarka Cipris. Rad na ovom dokumentu nije bio jednostavan, pre svega zbog značajnih razlika koje već postoje u nekim nacionalnim zakonodavstvima i koje su tamo uveliko odomaćene. Poznato je, na primer, da je u više evropskih zemalja (u Nemačkoj, Francuskoj, Austriji, Belgiji, Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Rumuniji i Litvaniji) i do sada bilo izričito zakonom zabranjeno poricanje holokausta nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu. U Francuskoj je svojevremeno baš po tom zakonu bio osuđen i vođa ultranacionalističke desnice Žan Mari Lepen, dok je u Nemačkoj jedan poznati obožavalac nacista po istom osnovu nedavno dobio maksimalnu sudsku kaznu od pet godina zatvora. Visina zaprećene kazne nije, inače, bila jednaka u svim zemljama koje već imaju takve zakone, ali se u svakoj od njih za tu vrstu delikta moglo završiti i na robiji. Međutim u Britaniji, Irskoj i skandinavskim zemljama postoji tradicija nešto šireg tumačenja pojma slobode izražavanja (bliža američkoj sudskoj praksi), koja uključuje i slobodu poricanja holokausta. Britanci, recimo, smatraju da ne treba kažnjavati jednostavno poricanje holokausta (samo postavljanje pitanja – da li se tako nešto, zaista, dogodilo?), ili eventualno dovođenje u sumnju oficijelnog broja stradalih u holokaustu (šest miliona Jevreja?), već isključivo one slučajeve kad se istovremeno poziva i na ponovno nasilje nad nekadašnjim žrtvama. Stoga je, kao ustupak Britaniji, sličan princip prihvaćen i u jedinstvenoj platformi EU za sankcionisanje jezika mržnje. U tekstu usvojenog sporazuma izričito se, inače, spominje samo primer holokausta nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu i genocida u Ruandi (1994). Potom se još kaže će se u svim zemljama članicama EU kaznom zatvora od jedne do tri godine kažnjavati i poricanje svakog drugog događaja koji bi Međunarodni sud pravde u Hagu kvalifikovao kao genocid. Što se, prema tome, odnosi i na genocid počinjen u Srebrenici, ali ne i na sporni genocid nad Jermenima, počinjen 1915. od strane Otomanske imperije, koji Turska i danas uporno negira. Pokazalo se, takođe, da postoje i velike razlike u pogledu upotrebe najpoznatijeg nacističkog simbola – kukastog krsta. Dok se u nekim zemljama (u Nemačkoj i Austriji) i danas izričito zabranjuje svaka upotreba kukastog krsta (osim u strogo ograničenim slučajevima: u pozorištu, na filmu, u muzejima i udžbenicima istorije), u Britaniji to, baš kao i u Americi, nije izričito zabranjeno niti kažnjivo. Britanski sud i tamošnji zvaničnici stoje na stanovištu da je reč o “starom indijskom simbolu mira, koji su nacisti zloupotrebili” i zato predstavnici Velike Britanije nisu prihvatili da u dokument o zajedničkoj politici u EU uđe i odredba o zabrani ovog simbola u svim zemljama članicama. Ipak, najviše nesporazuma izazvao je predlog tri baltičke zemlje (Estonije, Litvanije i Letonije), koji su podržale Poljska i Slovenija, da se u dokumentu o jedinstvenoj kaznenoj politici u EU, jednako kao i poricanje ili negiranje holokausta nad Jevrejima, mora kažnjavati i “poricanje, negiranje ili umanjivanje zločina na teritoriji bivšeg SSSR-a počinjenih u vreme Staljina”. U svim baltičkim zemljama masovni zločini počinjeni u vreme Staljina i danas se, oficijelno, kvalifikuju kao “genocid”. Taj predlog je na kraju odbijen, ali tek pošto su se sve članice EU kolektivno obavezale da će u više nekadašnjih komunističkih zemalja, uključujući i Sloveniju, biti organizovana serija javnih debata o zločinima počinjenim u vreme komunizma i komunističkih totalitarnih režima. Poslednji podaci (jesen 2006), inače, govore da je ispoljavanje rasizma i ksenofobije prilično masovna pojava u čitavoj EU, koja se – nažalost – i dalje širi. Iako ne postoji precizna statistika za sve zemlje, neki od primera su gotovo alarmantni. Tako je, recimo, u Velikoj Britaniji samo za poslednjih godinu dana registrovano čak 60 000 različitih incidenata ove vrste. Vlasti u Nemačkoj zabeležilo su blizu 16 000 različitih incidenata izazvanih delovanjem desnih ekstremista (neofašista, skinhedsa) i sličnih grupa koje obično napadaju strance i ljude drugih rasa. U Danskoj je za samo godinu dana zabeležen najveći porast broja takvih incidenata, za čitavih 70 odsto... A, sve raspoložive zvanične statistike potvrđuju da su u čitavoj Evropi daleko najčešće žrtve agresivnih manifestacija rasizma i ksenofobije, gotovo bez izuzetka, Romi. Iako je tačan broj Roma u Evropi, po pravilu, sporan, zvanični podaci u EU govore o osam miliona pripadnika ovog naroda, koji su i dalje najviše ugroženi u zemljama srednje Evrope: Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj... Zvanične statistike, takođe, govore o rastućem broju incidenata u kojima su žrtve pripadnici islamske veroispovesti, kojih je sve više u zemljama EU, mada se i dalje beleži prilično veliki broj antisemitskih incidenata. Međutim, karakteristična je i činjenica da je na spisku nezaposlenih u Belgiji, Danskoj, Nemačkoj, Finskoj i većini drugih zemalja članica EU po pravilu uvek daleko više onih koji po bilo kom osnovu (rasnom, verskom, etničkom) spadaju u manjinske grupe. Baš kao što je čest i slučaj da se u mnogim zemljama EU stranci ili pripadnici različitih manjinskih grupa često žale da im stanodavci nerado izdaju stanove...