Umro je maestro

U Moskvi je 27. aprila u 81. godini preminuo čuveni violončelista i dirigent Mstislav Rostropovič. Mstislav Leopoldovič Rostropovič rodio se 27. marta 1927. godne u Bakuu u porodici muzičara. Godine 1946. završio je Moskovski konzervatorijum u klasi violončeliste S. M. Kozolupova i odmah postao solista u Moskovskoj filharmoniji. Istovremeno se bavio i muzičko-pedagoškm radom. Godine 1960. postaje profesor Mokovskog, a 1961. Lenjingradskog konzervatorijuma. Kao kamerni muzičar nastupao je zajedno sa brojnim svetskim imenima, među njima sa Svjatoslavom Rihterom u triu sa Emilom Gilelsom i Leonidom Koganom. Kao pijanista, sa suprugom operskom pevačicom Galinom Višnjevskom. Krajem 60-ih godina Rostropoviča i Višnjevsku je progonila sovjetska vlast zato što su u svojoj dači pružili utočište piscu Aleksandru Solženjicinu. Zato su 1974. bili prinuđeni da napuste Sovjetski Savez, a četiri godine kasnije sovjetska vlada ih je lišila je građanstva SSSR. U SAD Rostropovič postaje glavni dirigent i direktor Vašingtonskog nacionalnog simfonijskog orkestra na čijem je čelu ostao 17 godina. Za vreme svog aktivnog bavljenja muzikom nastupao je na brojnim koncertima po celom svetu, od kojih su mnogi bili u humanitarne svrhe. Sa suprugom Galinom Višnjevskom osnovao je i humanitarni fond Višnjevska-Rostropovič za zaštitu dece. Posle raspada SSSR, 1990. godine, Rostropoviču i Višnjevskoj je vraćeno sovjetsko građanstvo. Za svoj rad dobio je najviša ruska i inostrana priznanja: Orden zasluga za Domovinu I i II stepena, američki orden “Medalja slobode”, francuski orden Legije časti, i mnoga druga. Bio je počasni član Kraljevske muzičke akademije Velike Britanije, Muzičke akademije Šopen u Varšavi. Počasni doktor oko 40 univerziteta i koledža, Havard, Prinston, Kembrix, Oksford, Sorbona… Godine 1998. postao je ambasador dobre volje Uneska u borbi za mir. Krajem marta ove godine proslavio je jubilej, 80. rođendan u Kremlju, i tom prilikom mu je Putin uručio državni orden I stepena „Za zasluge za Otaxbinu”. Sahranjen je 29. aprila na Novodevičjem groblju u Moskvi, nedaleko od svojih slavnih učitelja Dmitrija Šostakoviča I Sergeja Prokofjeva. Iz knjige Galine Višnjevske “Istorija jednog života” (Dečije novine, G. M. 1991), donosimo odlomak koji osvetljava Rostropoviča kao čoveka i beskompromisnog borca za ljudska prava, kao i okolnosti koje su ga primorale da napusti svoju zemlju. Drugo izdanje knjige će uskoro biti objavljeno u prevodu Nede Nikolić Bobić. Otvoreno pismo Mstislava Rostropoviča glavnim, urednicima listova “Pravda”, “Izvestija”, “Literaturnaja gazeta”, “Sovjetska kultura”. Poštovani druže uredniče! Već odavno nije tajna da A. I. Solženjicin dosta dugo živi u mojoj kući, u okolini Moskve. Bio sam svedok njegovog isključenja iz Saveza pisaca — baš u vreme kad je intenzivno radio na romanu “1914. godina” — a evo i sada sam svedok kampanje u štampi povodom dodele Nobelove nagrade. Ovo poslednje me je i primoralo da vam napišem ovo pismo. Koliko se ja sećam, već treći put sovjetski pisac dobija Nobelovu nagradu, pri čemu u dva slučaja dodelu nagrade tumačimo kao prljavu političku igru, a u trećem slučaju (Šolohov) kao pravedno priznanje za svetski značaj naše književnosti. Da je svojevremeno Šolohov odbio da primi nagradu iz ruku koje su je dodelile Pasternaku “zbog politike hladnog rata” — shvatio bih da mi i dalje ne verujemo u objektivnost i poštenje švedskih akademika. A sada ispada da mi čas sa zahvalnošću primamo Nobelovu nagradu za književnost, čas je kudimo... Zašto se dan posle dodele nagrade Solženjicinu u našim novinama pojavilo čudno saopštenje o razgovoru dopisnika Iks sa predstavnicima sekretarijata Saveza pisaca o tome kako je celokupna javnost zemlje (tj. očigledno svi naučnici i svi muzičari, itd.) aktivno podržala njegovo isključenje iz Saveza pisaca? Zašto “Literaturnaja gazeta” tendenciozno iz mnoštva zapadnih listova objavljuje samo izjave američke i švedske komunističke štampe, a zaobilazi neuporedivo popularnije i značajnije komunističke novine, kao što su “Imanite”, “Letr fransez”, “Unita”, a da i ne govorimo o mnoštvu nekomunističkih? Ako verujemo nekakvom kritičaru Bonoskom, šta ćemo sa mišljenjem tako značajnih pisaca kao što su Bel, Aragon, Fransoa Morijak? Sećam se i hteo bih da i Vas podsetim na naše novine iz 1948. godine i koliko je tamo pisalo besmislica o danas priznatim velikanima naše muzike S. S. Prokofjevu, i D. D. Šostakoviču... Kad sada čovek zaviri u novine iz tih godina, zbog mnogih stvari obuzme ga nepodnošljiv stid. Zato što tri decenije nije zazvučala opera “Katarina Izmajlova”, zato što S. S. Prokofjev nije za života čuo konačnu verziju svoje opere “Rat i mir” i Simfonijski koncert za violončelo i orkestar. Zato što su postojali zvanični spiskovi zabranjenih dela Šostakoviča, Prokofjeva, Mjaskovskog, Hačaturjana. Zar nas proteklo vreme nije naučilo da se pažljivije odnosimo prema uništavanju darovitih ljudi? Da ne dajemo izjave u ime celog naroda. Da ne teramo ljude da se izjašnjavaju o nečemu što jednostavno nisu čitali ili nisu slušali. S ponosom se sećam da nisam došao na skup kulturnih radnika u Centralni dom umetnika, gde su vređali Pasternaka i gde je planirano moje istupanje, gde mi je “preporučeno” da kritikujem roman “Doktor Živago”, koji u to vreme nisam bio ni pročitao. Godine 1948. postojali su spiskovi zabranjenih dela. Sada se daje prednost usmenim ZABRANAMA, pozivaju se na to da “postoji mišljenje”, da se to ne preporučuje. Gde je i čije je to MIŠLJENJE — nemoguće je ustanoviti. Zašto su, na primer, G. Višnjevskoj zabranili da na svojim koncertima u Moskvi izvodi sjajni vokalni ciklus Borisa Čajkovskog na tekst J. Brodskog? Zašto su nekoliko puta sprečavali izvođenje Šostakovičevog ciklusa na tekst Saše Čornog (mada su ti tekstovi kod nas bili štampani)? Zbog čega su čudnovate teškoće pratile izvođenje Trinaeste i Četrnaeste simfonije Šostakoviča? Opet je, očigledno, “postojalo mišljenje”... Od koga je poteklo “mišljenje” da Solženjicina treba izbaciti iz Saveza pisaca — nisam uspeo da objasnim, iako sam se za to posebno interesovao... Očigledno je MIŠLJENJE onemogućilo moje zemljake da vide film Tarkovskog “Andrej Rubljov”, koji sam ja imao sreću da gledam među oduševljenim Parižanima. Očigledno je MIŠLJENJE sprečilo objavljivanje Solženjicinovog dela “Odeljenje za rak”, koje je već bilo složeno u “Novom miru”. Kada bi ga štampali kod nas, došlo bi do otvorene i široke rasprave koja bi bila od koristi i autoru i čitaocima. Ne dotičem ni politička ni ekonomska pitanja naše zemlje. Postoje ljudi koji se u to razumeju bolje od mene, ali objasnite mi, molim Vas, zašto baš u našoj književnosti i umetnosti često presudnu reč imaju lica koja su za to apsolutno nekompetentna. U ime čega im se daje pravo da diskredituju našu umetnost pred očima čitavog naroda? Prebirem po prošlosti ne zato da bih gunđao već da se ne bi u budućnosti — recimo, posle 20 godina — morale stidljivo sakrivati današnje novine. Svaki čovek mora imati pravo da slobodno misli i bez bojazni govori o onome što mu je poznato, što je sam promislio, preživeo, a ne da samo varira MIŠLJENJE koje mu je nametnuto. Sigurno ćemo nekad doći do toga da slobodno mislimo, bez došaptavanja i opominjanja. Znam da će se posle moga pisma neizostavno pojaviti MIŠLJENJE i o meni, ali ja ga se ne bojim, i otvoreno govorim ono što mislim. Talentovane ljude, koji čine naš ponos, ne treba unapred batinati. Znam mnoga Solženjicinova dela, volim ih i smatram da je on svojim stradalničkim životom izborio pravo da piše istinu, onako kako je vidi, i ne vidim razlog da krijem svoj odnos prema njemu sada kada je protiv njega organizovana kampanja. 31. oktobar 1970. godine Mstislav Rostropovič Posle Slavinog pisma vlasti su, naravno, počele da nas pritiskaju, pogotovo njega, i istrajale su u tome plemenitom poslu tri i po godine. Prvo su ga odstranili iz Boljšog teatra, zatim su postepeno ukinuli sva putovanja u inostranstvo. Najzad je došlo vreme kada su orkestrima u prestonici zabranili da zovu Rostropoviča... A uskoro mu nisu davali nijednu salu u Moskvi i Lenjingradu za solističke koncerte. Iznenada se jave preko telefona sa Univerziteta, na Lenjingradskim gorama, s molbom da svira za njih koncert. Slava s radošću pristane. Na dan koncerta, ujutru, telefon: — Oprostite, Mstislave Leopoldoviču, danas je trebalo da svirate kod nas, ali je neočekivano zakazan sastanak tako da je sala večeras zauzeta. Oprostite, možda ćete moći da svirate nekog drugog dana? Javićemo vam se. A kasno uveče telefoniraju studenti sa Univerziteta: — Mstislave Leopoldoviču, kako se večeras osećate? — Odlično, hvala. — A kod nas izvesili obaveštenje da ste se razboleli i da se koncert odlaže. — Pa meni su rekli da vam je sala večeras zauzeta zbog nekog hitnog sastanka. — Nema tamo ništa. Znači, varali su i mene i vas... Iz Londona zove Jehudi Menjuhin: — Galja, gde je Slava? — Otputovao je da daje koncert u Jerevanu. — Kako je sa zdravljem? — Dobro. — Treba da gostuje kod nas, ali nam je stigao telegram da je bolestan. Šta da radimo? — A ti reci svima da si razgovarao sa mnom i da sam ti ja rekla da Ministarstvo za kulturu laže. Rostropovič je zdrav kao dren, može da putuje, ali ga ne puštaju. Uopšte, sva moja predviđanja su se obistinila. U Boljšom teatru nije više dirigovao, jednostavno su prestali da ga zovu, ni u druge orkestre Moskve i Lenjingrada nisu ga puštali. Tada je počeo da putuje i da diriguje po provinciji — tamo mu put još nije bio zatvoren... Ja sam nastavila da pevam u Boljšom teatru koliko sam htela, tu za mene nije bilo nikakvih ograničenja. Međutim, o meni su prestali da pišu u vodećim novinama. Moj glas se više nije čuo ni na radiju ni na televiziji. Što god da sam snimila, sve je padalo u bunar bez dna. Da smo živeli u veku kada nije bilo ni radija ni štampe, čovek bi mogao samo izlaziti na scenu i raditi svoj posao. Ali pored mene, okružene zidom ćutanja, tekao je drugi, civilizovani život, gde su tehnička dostignuća ljudskog uma davala ljudima informacije o kulturnom životu zemlje — ali bez Rostropoviča i mene. Time su vlasti nastojale ne samo da nas ponize, već i da stvore atmosferu praznine, nezainteresovanosti za nas, kao da ne postoji potreba za našim stvaralaštvom. No ja sam, na kraju krajeva, imala svoje privilegovano mesto na sceni, gde sam mogla da prikažem svoju umetnost. Imala sam isti nivo kao i ranije — prestonički teatar, divan orkestar, mogla sam da sačuvam svoju pređašnju stvaralačku formu i, zahvaljujući stalnim uspesima i ljubavi publike, okružena poklonicima i poštovaocima, da se trudim da ne primećujem gnusne intrige oko sebe. Ali, koliko je na to otišlo duševne snage! Slava se našao u sasvim drukčijem položaju. Posle sjajnih orkestara u Americi, Engleskoj, Nemačkoj, posle druženja s vrhunskim svetskim muzičarima, došao je u situaciju da se spusti u baruštinu života ruske provincije. Svirao je sada s dirigentima i orkestrima koji, ma kako se trudili, nisu bili kadri da izraze ideje takvog muzičara kao što je on. Znači, svaki put je trebalo ići na stvaralački kompromis, snižavati postepeno svoj izvođački nivo, prilagođavati se osrednjosti. U takvim slučajevima, po staroj ruskoj tradiciji, priskače u pomoć votka, i Rostropovič je dokazao da nije izuzetak. Sve češće je, posle koncerta, ispijao svoj dragi politrenjak i sve češće se hvatao za srce — mučili su ga nastupi stenokardije. Bilo je potrebno da se ja odmah umešam, da ga odvojim od pijane bratije, da ponovo okusim provincijalni život. U mladosti čovek još može naći u sebi snage da s humorom prima udarce i šamare, ali s godinama, kada samoposmatranje postane nemilosrdno, život se besramno razgolićuje pred tobom, i u svojoj nastranosti i u svojoj lepoti. I odjednom jasno shvatiš da su ti ukradene najlepše godine, da nisi uradio ni polovinu onoga što si želeo i za šta si bio sposoban; strašno te je sramota pred samim sobom što si dozvolio da zločinački uniziš u sebi ono najdragocenije — svoju umetnost. Ubrzo su koncerti u provinciji počeli da ostavljaju u Slavinoj duši gorak osećaj stvaralačkog nezadovoljstva. No još nepodnošljivije je bilo sedeti u Moskvi i ništa ne raditi, u vreme kad u koncertnim dvoranama nastupaju njegove kolege, kad se u Boljšom teatru odigravaju predstave, a on, genijalni muzičar, u naponu snage, može da bude samo slušalac. Treba reći da sigurnije lagano pogubljenje Rostropoviča nisu mogli da smisle. Bilo je samo pitanje dokle će izdržati... Jednog lepog dana dođu nam u kuću dva prijatelja — pevači iz Boljšog teatra. Nisu ušli, već su, tako reći, provalili unutra, radosni, uzbuđeni. Jedva se pozdravivši, odvukli su Slavu u kabinet radi poverljivog razgovora. Posle nekog vremena Slava izleti odande i zove mene. — Šta se dogodilo? — Neka ti oni sami kažu... Momci, zbogom. Moram da idem, na mene ne računajte. Ja ne potpisujem... — Slušaj, Galja, nagovori Slavu, sve se tako lepo uklapa! Dolazimo od ljudi na vrlo visokim položajima, poslali su nas specijalno Slavi da s njim ozbiljno porazgovaramo. Priprema se pismo protiv Saharova. Ako ga Slava potpiše, već sutra će dirigovati u Boljšom teatru, može da postavi na scenu što god mu padne na pamet. — Šta?! Hoćeš da ga ja nagovorim? Ako on to potpiše — zadaviću ga ovim svojim rukama. Kako se ti, moj prijatelj, usuđuješ da mi tako nešto predložiš, i za koga ti smatraš Rostropoviča? — Šta je tu tako posebno? Ko obraća pažnju na sva ta pisma? To svi rade. — E, Slava neće! — Zašto? — Ne shvataš zašto? Da se naša deca kasnije ne stide zbog svoga oca, da ga jednom ne nazovu podlacem. Shvataš? — Pa zar ne vidiš da on može propasti kao muzičar... — Ne brini, neće on propasti... — Tako velik umetnik, mota se po provincijskim zabitima, svira sa đavo će ga znati kakvim orkestrima, a toliko je potreban Boljšom teatru — tamo se sve raspada. Jedino još Rostropovič može spasti stvar kojoj smo i ti i ja poklonili dvadeset godina života. Sad je prava prilika da stane na čelo teatra. Ne potpiše li pismo — put u Boljšoj teatar mu je zatvoren. — Pa šta, neće dirigovati u Boljšom teatru, ali će ostati častan čovek, ostaće Rostropovič. Omča stavljena oko vrata sve više i više se zatezala. U proleće 1973. godine pozvali su nas da učestvujemo na muzičkom festivalu po gradovima kraj Volge, sa Simfonijskim orkestrom grada Uljanovska. Slava je pristao, i posle njega trebalo je da i meni pošalju poziv. Rostropovičevu kandidaturu su razmatrali na specijalnom sastanku u Ministarstvu za kulturu — sme li se dopustiti da on bude za dirigentskim pultom orkestra grada gde se rodio i odrastao večno živi Lenjin. Posle burnih debata ustanovili su da može ... Ali bez suvišne galame. Kad je Slava došao na koncert u tu “prestonicu sveta”, prvo što je video, idući ulicom, bila su, na reklamnim panoima nalepljena, obaveštenja o najvažnijem događaju u gradu — o izložbi kunića. Ispod objave, na početku i na kraju, virilo je njegovo prezime Ros.....ič. Naređenje da se prelepi najava dao je prvi sekretar Oblasnog komiteta Skačilov: da ljudi ne bi išli na koncert, da misle da je otkazan. Ali prezime se pokazalo veoma dugačko — nije bilo dovoljno kunića da ga pokrije. Iljič ima kraće prezime, za njega bi bilo dovoljno. Pošto je video da mu ispod kunića vire samo glava i pete, a uveče, na koncertu, praznu dvoranu — ogorčeni Rostropovič je odmah poslao telegram Brežnjevu sa zahtevom da prestane sa izrugivanjem, sabotiranjem njegovih koncerata, da mu da mogućnost da radi, inače će u protivnom biti prinuđen da se odrekne svoje profesije. O tome je i mene obavestio. — A koga si ti mislio da uplašiš? — Nisam nikog mislio da uplašim, ali oni neće pristati da se liše takvog muzičara! Moraju da me pozovu i da sa mnom razgovaraju... Znala sam da si naivan, ali ne do te mere... Najzad je došlo do toga da smo dobili poziv Moskovskog operskog teatra za postavku “Šišmiša” od Štrausa. Ceo svoj dar, sve što se nagomilalo u njemu, a nije moglo da se ispolji, Rostropovič je uložio u taj svoj rad, i od ranog jutra je trčao u pozorište. Ja nisam odlazila na scenske probe — sve mi se činilo da je to uzaludan trud, da će se nešto desiti, i da mu neće dati da diriguje tom predstavom u Moskvi, pa makar to bio i cirkuski orkestar. Ali, da ga ne lišim entuzijazma, ja mu, naravno, nisam govorila razlog zbog čega ne počinjem s probama na sceni. Ponekad sam sedela u sali i slušala kako on pokušava da od orkestra poluinvalida stvori remek-delo. Oni su, doduše, svirali s njim kao što nisu nikada, ni pre ni posle, ali ma koliko se trudili, bio je to ipak niski nivo, na koji se spustio veliki muzičar, i ja prosto nisam imala snage da to gledam. On je, naravno, i sam shvatao da pada sve niže, ali to nikada nije preda mnom priznao, možda zbog muške sujete, zato što sam bila u pravu kad sam mu predskazivala šta će se s njim dogoditi. Samo je počeo da se zatvara u sebe što njemu nije bilo svojstveno, pojavio se neki izgubljen pogled, opuštena ramena... Teško je proricati dalji tok događaja, no desilo se nešto sasvim neočekivano. U Boljšom teatru saleteli me članovi orkestra: — Galina Pavlovna, zašto ste odbili da snimate “Tosku”? — Da snimam “Tosku”?! — Da. Sada snimamo operu na ploču. Rekli su nam da ste vi odbili, i zato snima Milaškina. A to je vaša vrhunska partija! — Nisam ja ništa odbila, prvi put čujem za to! Čim sam stigla kući, javlja mi se telefonom iz Studija za snimanje ploča jedna od muzičkih urednica: — Galina Pavlovna, ne odbijajte snimanje. Znate i sami, ako sada snimimo ploču, “Toska” se više neće snimati dok smo vi i ja živi. Milaškina ju je snimila pre nekoliko godina, ovo će biti druga. Verujte mome iskustvu, treći snimak “Toske” u Sovjetskom Savezu neće se praviti. — Pa ja uopšte nisam odbila! — Nama su tako kazali... I počelo je... Zovu glumci, telefoniraju članovi hora... Da nije bilo tih beskonačnih poziva i pitanja, nikada ne bih ni “zaurlala”. Neka đavo nosi i snimak, nije mi tada bilo do toga. Ali kolektiv je digao dreku, ticalo se mog prestiža, mog položaja primadone teatra. Otišla sam zajedno sa Slavom kod Furceve. (Tadašnja ministarka kulture – p.p.) Bez obzira na to što je bilo tek dva sata popodne, Katarina je bila već “mortus” — pijana kao majka. — Katarina Aleksejevna, molim vas da se umešate. Ne tražim da otmete snimanje Milaškinoj. Molim da odobrite paralelni snimak “Toske”, sa drugim sastavom solista. — Dobro, kunem se svojom čašću... sve ću srediti... Slavočka kako ste? — Katarina Aleksejevna — pokuša Slava da se probije do njene svesti — shvatate li u kakvom sam ja položaju? Galja ima sve te neprijatnosti zbog mene, veoma mi je važno da nam pomognete. — Kunem se čašću... — zacvili Kaća i, štucnuvši, zadrema. Tako i odemo od nje. A posle dva dana ona se javi telefonom kući i kaže mi da dva snimka “Toske” ne može dozvoliti, da je to protiv svih propisa ... Razbesnela, spustim slušalicu, ne želeći više da razgovaram s njom. Slava odmah pozove CK, Demičeva, on je bio šef odeljenja koje se bavi pitanjima kulture, ali ovaj je bio na sastanku, i Slava zamoli sekretara da Petra Niliča, kad bude slobodan, odmah spoji preko telefona sa mnom, zbog jedne vrlo važne stvari. I Slava odleti u Moldaviju na koncert. Demičev me najzad pozove. Bila sam već u takvom stanju da sam odmah zaridala. — Galina Pavlovna, šta se desilo? — Ne daju mi da snimam “Tosku” na ploču. — Vama? Ko vam to ne da? Vi, takva pevačica, pa plačete... Treba da smatraju za čast što hoćete da snimate. Na te reči ja zaurlam još više, ispričam mu celu nesrećnu epopeju, moleći ga da dozvoli paralelni snimak sa drugim sastavom... Samo što sam spustila slušalicu, zove Pahomov, direktor Studija za gramofonska snimanja “Melodija”. — Galina Pavlovna! Na telefonu je Pahomov. Znači, snimamo “Tosku”. Shvatila sam da su kola krenula, i ne treba dozvoliti da se zaustave, treba odmah početi sa snimanjem. Bio je petak, i u toku vikenda moje drage kolege neće uspeti da mi naškode — sve su ustanove zatvorene. — U sledeći slobodan dan pozorišta — u ponedeljak. — Ali u ponedeljak uveče je već zakazano snimanje “Toske” sa onom grupom. — Onda ćemo mi snimati ujutru, da im ne smetamo... — Ermler neće moći dirigovati i ujutru i uveče. — Pa nije nam potreban Ermler, dirigovaće Rostropovič. — Rostropovič?! To je sjajno! Ali, njemu su potrebne probe, on nije dirigovao “Tosku” u Boljšom teatru. — Nekoliko puta smo je zajedno izvodili na turnejama. Probe mu nisu potrebne. — Odlično! Dirigent — Rostropovič, Toska — Višnjevska. Biće to svetski snimak! I s tim rečima oduševljenja razgovor je bio završen. Odmah sam telefonirala Slavi u Kišinjev, ispričala mu kako je Demičev bio ljubazan, da je snimanje zakazano za sledeći ponedeljak i da će on, Slava, dirigovati. Sav srećan što se sve tako dobro završilo, Slava pošalje Demičevu telegram, takvim biranim rečima kao meni u vreme našeg medenog meseca. U ponedeljak izjutra nismo dizali telefonsku slušalicu, plašeći se da čujemo da je snimanje otkazano, i u deset sati odemo u studio. Članovi orkestra dočekaju Slavu raširenih ruku, likujući što se među njima opet pojavio muzičar takvog ranga, i za tri sata snimili smo skoro ceo prvi čin. Naravno da su Rostropovičev povratak u orkestar Boljšog teatra svi shvatili kao njegovu potpunu rehabilitaciju, i verovatno bi se tako i dogodilo. Ali... čovek snuje, a Bog određuje... Toga dana uveče došla je k nama da se oprosti Alja Solženjicina — putovala je u Švajcarsku, Aleksandru Isajeviču — prošlo je već više od mesec dana kako je on bio proteran iz Rusije, u pratnji naoružanih kagebeovaca. Nisam imala osećaj da se rastajemo zauvek, a i ona je bila uverena da će se za neko vreme oni vratiti kući. Sedeli smo u kuhinji i razgovarali, uglavnom, mimikom, mičući samo usnama... Alja je donela tablicu s kredom, pisala na njoj pitanja ili odgovore, i odmah sve brisala. Najednom ona napiše: “A da li se i vi spremate?” Nas dvoje u isti glas: “Kuda?” Ona ponovo napiše: “Tamo”. Nama nije bilo ni na kraj pameti — “Ne spremamo se”. Posle toga joj Slava ispriča kako nije više u nemilosti i da ponovo diriguje orkestrom Boljšog teatra. A za to vreme grupa pevača: Milaškina, Atlantov i Mazurok, koji su bili došli uveče na snimanje svoje “Toske”, saznaju da je toga jutra počelo snimanje iste opere sa drugim izvođačima. Reklo bi se: šta te briga, pevaj što bolje možeš, niko ti nije oteo posao. Ali, tu je i zavist! Trebalo se ne birajući sredstva osloboditi konkurencije. Uhvativši se za poslednju nadu, za već proteranog Solženjicina i njegov “Arhipelag Gulag”, odu oni u CK partije, kod istog tog Demičeva. U tu blagorodnu misiju, osetivši da se može nešto ušićariti, uključili su se Nesterenko i moja bivša učenica Obrascova. Kada je spazio kako ga u kancelariji, u rano jutro, čekaju, kao u zasedi, “tri musketara” i dve “ledi”, Demičev se neiskazano začudio: — Čemu imam da zahvalim za ovu ranu posetu umetnika Boljšog teatra? Prvi je uzeo reč tenor — Atlantov — uhvativši odmah visoku falš-notu. — Petre Niliču, došli smo kod vas zbog jedne izuzetno važne stvari, i ne kao umetnici, već kao komunisti. Molimo vas da Rostropoviča odstranite iz orkestra pozorišta. — Zašto, je li on rđavo diriguje? Imate li nešto protiv njega kao muzičara? Svakom je ponaosob postavio isto pitanje, na šta su mu svi odgovorili da je Rostropovič velik muzičar, a isto tako i dirigent. — I čime vas on, onda, ne zadovoljava? Tenor, bariton, bas, sopran i mecosopran, ne mareći mnogo za usklađenost ansambla, zagalamili su na sav glas, svako je želeo da se što više istakne. - On je podržao Solženjicina svojim pismom i samim tim istupio protiv linije naše partije... I sada, kada se na inostranom radiju emituje “Arhipelag Gulag”, mi u ime kolektiva i komunista Boljšog teatra zahtevamo da se Rostropoviču ne dozvoli da radi sa pozorišnim orkestrom... Jednom je Slava leteo avionom u inostranstvo zajedno s pesnikom Aleksandrom Tvardovskim. Za vreme leta oni su, po običaju, malo popili, raspričali se, i Tvardovski je iznenada rekao: — U Rusiji, izgleda, nema više časnih ljudi. — Mislim da preterujete, Aleksandre Trifonoviču. Poštenih ljudi... — Ne, ne govorim ja o poštenju, već o časti. Nemojte brkati te pojmove. Poštenih ljudi je mnogo, a časnih je malo. Objasniću vam o čemu je razlika. Na primer, pročitam ja kolegi svoju antisovjetsku pesmu, a on pošteno ispriča o tome partijskoj organizaciji. Kao komunista on je pošteno postupio. A da li je i časno? *** Ali vratimo se onom danu, 28. martu, kada smo se, ništa ne sluteći šta se to jutro dogodilo u CK partije, spremali da krenemo u studio za snimanje ploča. Zazvonio je telefon i ja sam digla slušalicu. — Jeste li vi, Galina Pavlovna? Dobro što sam vas zatekla u kući, trebalo je danas da imate snimanje... — Šta znači “trebalo je”? Mi sada idemo u studio. — Ne, ne morate ići, neće biti snimanja. Sala je zauzeta. — A ko je na telefonu? — Vi mene ne poznajete, zamolili su me da vam to javim. Slava odmah pozove studio. — Šta je to s našim snimanjem? Je li odloženo za sutra? — Nije, sasvim je otkazano... Slava prebledi, a meni sva krv jurne u glavu. On poleti da telefonira Furcevoj. Javi se njena sekretarica: — Slavočka, kako ste? Da, da, Katarina Aleksejevna je u svojoj sobi, odmah ću joj reći. Ona će sa zadovoljstvom da porazgovara s vama. Posle dugog ćutanja ona se ponovo javi i zbunjeno šapne: — Slavočka, Katarina Aleksejevna ima sastanak... Čim se završi, ona će vam se javiti. Katarina se očito krila. Tako je prošao dan. Sutra ujutru, pošto je ponovo pozvao Furcevu i čuo da Katarina Aleksejevna, “nažalost, nije ovde”, Slava je odjurio u Studio za snimanje ploča i otišao pravo kod direktora Pahomova. — Recite, molim vas: zašto ste otkazali naše snimanje? Ovaj se nonšalantno zavali u fotelju: — Zato što nam ono nije potrebno. — Šta, jesmo li loše snimili? — Ne, svi govore da ste odlično to uradili. — Onda mi dajte nadu da ćemo moći produžiti za mesec dana, za pola godine... Kada vi budete hteli... — To vam ne mogu reći... — Možda vam je neko zabranio? — A zašto sam ja dužan da vam to objašnjavam? — Zato što nam je snimanje odobrio CK. A ja vam kažem da nam ono nije potrebno. Slava je, zalupivši za sobom vrata, dojurio, van sebe, kući i, uhvativši se za srce, skoro gubeći svest, pao u fotelju. — Ne možeš zamisliti kakvo sam poniženje sada doživeo kada mi je u lice rečeno da im nisam potreban. A ja sam mu pružio mogućnost da me jednostavno slaže da će snimiti naše izvođenje za godinu dana, dve... Međutim, ta hulja me nije udostojila čak ni laži. Znajući kako je Slava uvek bespomoćan pred otvorenom grubošću, zamišljala sam tu sliku izrugivanja nad njim, i krv mi je pojurila u slepoočnice, tako da mi se činilo da će mi se glava rasprsnuti... Dalje odavde... dalje... Iščeznuti, i to što je moguće pre... Bar neko vreme ne videti te bestidne njuške, što su zinule u nadi da će dograbiti plen, proždrati ga zajedno s kostima... A moje pozorište?! Neka ide do vraga i pozorište, ako treba da strada cela porodica... moja deca... Suviše se zategla omča i treba je smesta preseći, jednim zamahom, nema vremena za premišljanje. — Slavo, ne treba više nikud ići. Dosta je bilo! Da se pravim kao da se ništa neće dogoditi, nemam nameru. Sedi i piši molbu Brežnjevu za odlazak u inostranstvo cele porodice na dve godine. Slava se, iznenađen, zabezeknuo... — Je l’ ti to ozbiljno? — Tako ozbiljno kao nikad u životu. Čak i da ja mogu da progutam gorku pilulu i nastavim s radom u pozorištu, ti si dogurao do kraja: poći ćeš putem koji su davno prokrčili ruski geniji — valjaćeš se pijan u jarku ili ćeš izabrati što čvršću kuku da natakneš sebi omču oko vrata. Treba samo da molimo Boga da nas puste... Prišli smo ikonama i zakleli se da nikada nećemo prekoriti jedno drugo zbog donesenog rešenja. U tom trenutku osetila sam olakšanje, kao da mi je teški kamen spao s grudi. Za nekoliko minuta molba je bila gotova. GENERALNOM SEKRETARU CK KPSS drugu L. J. Brežnjevu Poslednjih godina se protiv naše porodice vodi nepodnošljiva hajka, ograničava se naša stvaralačka delatnost i ignoriše se naša umetnost. Mi smo Vam se mnogo puta pismeno obraćali s molbom za pomoć, ali nismo dobijali odgovor. Pošto ne vidimo izlaza iz stvorenog tragičnog položaja, molimo Vas da nam dopustite da otputujemo u inostranstvo na dve godine, zajedno sa našom decom. 29. marta 1974. Sa iskrenim uvažavanjem Galina Višnjevska Mstislav Rostropovič Istekle su dve nedelje od predaje naše molbe. I nas pozove Furceva. — Mogu da vam saopštim da vam je dozvoljeno da otputujete u inostranstvo na dve godine. Zajedno sa decom. — Hvala. — Do zemlje se poklonite Leonidu Iljiču — on je lično doneo tu odluku. Formulisaćemo vaš odlazak kao stvaralačko usavršavanje. Sada je trebalo što pre ispratiti Slavu. Iako je Brežnjev dozvolio odlazak, nikakve garancije nije bilo da ga neće i zabraniti u bilo kom trenutku. Slava se brinuo: ako on sam ode, mene posle neće pustiti. A ja sam morala još dva meseca da ostanem u Moskvi: Olga je polagala prijemni ispit za konzervatorij, bilo joj je osamnaest godina, i smatrala sam da nemam pravo da je odgovaram od tako važnog koraka u životu... Sada shvatam kakav je to bio ogroman rizik ostati u Moskvi — trebalo je pokupiti sve u naramak i bežati glavom bez obzira. A ja sam tada nagovarala Slavu da ide sam i da povede našeg ogromnog psa Kuzju. Ali, što je najvažnije, ja sam se, znajući u kakvom se depresivnom stanju nalazi Rostropovič, najviše bojala da nas ne počnu nagovarati da ostanemo. Za mene su sve sumnje i uzbuđenja prestali od trenutka kad smo dobili dozvolu — od tada sam noću mirno spavala. A Slava je, kako mi je priznao tek “napolju”, odlazio tiho u kuhinju i tamo plakao. Taj umni čovek, veličanstveni umetnik, mada je podneo molbu, stalno je očekivao da će ga pozvati na ozbiljan razgovor, da će ga moliti da ostane, na šta bi on s radošću pristao. Ubijalo ga je saznanje da nikome nije potreban u vlastitoj zemlji, da ga se u njoj s takvom lakoćom odriču. Ali, kao da mu je malo bilo dobijenih šamara, dočekao je još jedan. Za vreme proba orkestra, nekoliko dana pre zakazane premijere, pozvao ga je u svoj kabinet umetnički direktor pozorišta Ansimov, koji ranije nije mogao bez suza radosnica da razgovara sa Slavom i koji je, dok je sedeo u sali i slušao njegove probe, vikao samo jedno: “Genijalno... Genijalno!” — Znaš, Slavo, moram ozbiljno da razgovaram s tobom. — Šta se dogodilo? — Ne možemo ti dozvoliti da diriguješ našim orkestrom. — Zabranili su vam? — Ne, niko nam ništa nije zabranio, ali stvar je u tome... kako da ti to što mekše kažem... Ti si kao muzičar strašno degradirao i ne možemo ti poveriti premijeru našeg prestoničkog pozorišta... Da, da, ne zameri, ti si sada kao muzičar postao mnogo slabiji... Slava je imao samo toliko snage da izađe iz pozorišta, da pre