Praznik kojeg nema

Sredinom pedesetih godina prošloga veka, kada je socijalizam u našoj zemlji tek puštao korene, mi, deca onih koje su vaspitavali roditelji rođeni u neslobodnoj zemlji, uoči Prvoga maja, Međunarodnog praznika rada, pisali smo učiteljici pismo, tačnije molbu, koje je počinjalo, čini se, ovako: sutra nam je Prvi maj, pustite nas da smo fraj... učiteljica će dobra biti pa će decu raspustiti... To pismo stavljali smo pomalo stidljivo i krišom učiteljici na sto i ma koliko da je to sve bilo naivno, ipak je to bio neki zahtev, sličan (možda) onom radničkom u Čikagu, krajem devetnaestoga veka, kada su radnici jednog prvog maja štrajkovali i tražili osmosatni radni dan. Naša učiteljica taj je zahtev shvatala više nego ozbiljno, ozbiljnije nego ova naša vlada štrajkove, prošetala bi učionicom, kao važni ljudi kad donose velike odluke (setite se Brozove šetnje po sobi, na Vangi, pred odlučno ne drugu Kobi), onda bi se vratila katedri i održala nam divno predavanje kako se ovakva pisma više učiteljicama ne pišu, to je recidiv prošlosti, kad deca nisu bila slobodna. Tako je bilo, jedino, možda, učiteljica nije upotrebila reč – recidiv. Onda smo u horu pevali – ptice se sele na jug, ptice se sele u južne krajeve... tamo ih čeka Tito. Oni iz crvenih familija pevali su manje lirski, više klasno – kiša pada a kanal se beli, kopali ga mladi proleteri... Na dan Prvoga maja terali su nas da slušamo Radivoja Markovića, poznatog sportskog reportera, koji je na radiju prenosio, svečano, glasom davno pomrlih sveštenika, prvomajsku vojnu paradu. “Druže maršale, dozvolite da počnemo” – čulo se iz limenog doboša okačenog na banderu. “Možete poćeti” – odgovorio je vrhovni komandant. Mi nismo videli šta je tamo počinjalo, ali to smo posle gledali u filmskim žurnalima koji su stizali u naš bioskop posle sedam dana, nervozni što film “Tarzan i njegova drugarica” ne počinje odmah (kasnije smo shvatili da je ta drugarica bila Tarzanova žena, da su koristili isti šator, ali to se tada nije smelo ni pomisliti, a kamoli reći, pogotovo ne posle vojne parade u Beogradu i onog – “možete poćeti”). Neka neko ne pomisli da smo gledali samo Tarzana, njegovu drugaricu i majmuna Čitu. Posle “Tarzana” išao je “Barba Žvane”, film o partizanu koji je imao osamdesetak godina i koji je, uz pomoć pionira, rušio mostove. Mi smo samo pevali u horu i igrali fudbal, zato što je zemlja bila slobodna. Prvoga maja redovno je padala kiša. Nama su, na svečanosti posle vojne parade, tačno u podne, ispred zadružnog doma, drugarice i drugovi iz komiteta i sindikata (koliko je tada samo sindikat bio jak!) – držali govore. Na glavama smo imali “titovke” od krep-papira, koji je, onako mokar, puštao boju koja se razmazivala po licu i svi smo u čast Međunarodnog praznika rada bili ofarbani “ratnim” bojama, kao Indijanci. Bio je to prizor koji je nagoveštavao da vrhovni komandant, u svim bitkama koje će voditi, može da računa na nas “indijance” ispred zadružnog doma. Kasnije će Đorđe Balašević, sećajući se ovih slavnih dana, posvetiti jednu pesmu nama, koji smo se od malih nogu kalili kao čelik. Mi smo posle išli na umivanje, a stariji u kafane, na pivo (ne računamo na one koji su išli na prvomajski uranak, u prirodu, pa su propustili i radio-prenos i svečanost ispred zadružnog doma, radi nekog profanog krkanja pečenja). Glavnu ulogu u najvećoj kafani imao je neki Živa, pre rata perjar, posle rata pripadnik narodne milicije, kome su tamburaši svirali borbene partizanske pesme a on iz pištolja pucao u plafon. Kako je tada bila ozbiljna narodna vlast, Isuse! A onda, na scenu je stupila istorija i naš je život, prema njenim neumitnim zakonomernostima, počeo da se menja. Možda je za sve kriv “Bal na vodi”, sa Ester Vilijams, pa je naš “Barba Žvane” brzo zaboravljen. Raskid sa Rusima doneo je neke vetrove sa Zapada. I Bubiša je “kriv”, počeo je da svira džez. Igranke, ne samo u Beogradu, nego u svim gradovima Srbije (kako je u Sloveniji bilo, ne znamo), postale su nova moda i mladi su igrali kao Amerikanci. Kakvi proleteri, kakvi bakrači! Pa onda Trst, pa farmerke, pa šimike, pa Bitlsi... sve je to doprinelo da sve stvari dođu na svoje mesto. Onaj Živa pandur skinuo je uniformu i postao opštinski dobošar. Tratatata... javlja se narodu. Da skratimo. Veliki zanos odveo nas je blizu neba, kao Simona Čudotvorca, a onda smo, kao i on, tresnuli o ledinu. Utopili smo se kao plivači koji se sile na vodu a nisu plivci. Onda je na scenu stupio nacionalizam. Gušen klasnim, kad je klasno propalo, buknuo je kao probuđeni vulkan. Bratski narodi socijalističke Jugoslavije zakrvili su se i zaratili, kao histerični neprijatelji. Ko poznaje istoriju, sociologiju i psihologiju, nije bio iznenađen. Danas živimo u zemlji kojoj je svaki novi dan neizvestan. Nema vlade, nema parlamenta, nema demokratije, niču novi politički lideri koje pravi slučaj komedijant. Uskoro stiže i novi Veliki Brat. Novo zaglupljivanje naroda. Samo da ne bude rata. A nezaposlenih je više od milion, plate su mizerna mizerija, gotovo da se ništa ozbiljno ne radi i normalno je da Srbi i Srpkinje, sekretari i sekretarke, poslanici i poslanice... svaki praznik koriste da što više ne rade. Tako se Prvi maj, Međunarodni praznik rada, kod nas izgovara kao – prvomajski praznici. Praznik jeste jedan, ali pošto se slavi šest dana, množina je prirodna. I svaki se praznik ovde pretvara u neko spajanje neradnih dana i ako nisi na poslu sedam dana, ništa nisi uradio. I sve se svodi na veliko ždranje, uz dim i vatru, u prirodi. U ono socijalističko vreme, koje smo podvrgli ironisanju, bilo je neke nade, nekog entuzijazma, bilo je i udarnika, i ma koliko to bilo jedna velika karikatura, još je veća karikatura ovaj naš život danas i ovi običaji, danas. Slavi se praznik rada koga nema. Radnika je sve manje, a slavljenika sve više.