Kosovski produžeci...

Poseta posmatračke misije Saveta bezbednosti je okončana i kosovski kalendar se ponovo ubrzava. Zapadne diplomate i mediji najavljuju da bi se nova rezolucija o budućem statusu Kosova pred članicama Saveta bezbednosti mogla naći već tokom maja, a aprilsku ekskurziju po Kosovu tumače kao privremeni i taktički ustupak Rusiji, u cilju “spasavanja obraza” Vladimira Putina, suočenog sa pritiskom sopstvene javnosti i srpskim očekivanjima. Poručuju da je “sve pod kontrolom” i da nema mesta srpskom radovanju ili nadama da bi se u vezi sa statusom i sudbinom Kosova bilo šta moglo promeniti. No, stvarnost je, po svemu sudeći, nešto drugačija – a to potvrđuju i njihove sve nervoznije reakcije, sve otvorenije pretnje i sve grublji (ne)diplomatski ispadi. Kako sada stoje stvari, od najavljene ekspresne rezolucije u prilog kosovskoj nezavisnosti neće biti ništa, a misija “spasavanja obraza” trenutno je mnogo potrebnija anglo-američkoj sekciji u Savetu bezbednosti. (S tim u vezi, teško je odoleti pitanju, odnosno dilemi koja više ili manje pogađa i odnosi se na svakog od nas koji na bilo koji način učestvujemo u političkom životu: Kada u ovakvom stanju i sa ovolikim hendikepima i hipotekama aktuelna srpska vlast, doduše, uz diskretnu pomoć novih/starih “istočnih” prijatelja, tako uspešno kvari igru i remeti kosovske planove najveće svetske sile, da li zaista pre nikako nije moglo drugačije i više? I ne bi li srpske opcije – na Kosovu i uopšte – stajale neuporedivo bolje da je ova – a znamo da nije savršena – vrsta političke odlučnosti, pameti i političkog jedinstva, kakvu su poslednjih godinu dana demonstrirali srpski pregovarači i srpski politički subjekti, postojala, recimo, ’91. ili 2001. godine?) 1. Olako obećana brzina Još u januaru 2005. Međunarodna krizna grupa je u svom izveštaju izašla sa predlogom o potrebi hitnog rešavanja statusa Kosova i jasno rekla da to rešenje vidi kao nezavisnost. Nekoliko meseci kasnije i Međunarodna komisija za Balkan, u čijem radu učestvuje i naš bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, takođe je zaključila da je “uslovna nezavisnost” najbolje rešenje kosovskog statusa, a sličnu poruku su, u početku indirektno, a vremenom sve otvorenije i brutalnije, upućivale brojne zapadne diplomate prilikom susreta sa srpskim zvaničnicima. Ostalo je samo da se ova odluka i formalno realizuje kroz organe UN, što je i otpočeto upućivanjem na Kosovo misije norveškog diplomate Kaija Eidea da proceni stepen ostvarivanja standarda, nakon čega je, u jesen 2005. usledilo imenovanje Martija Ahtisarija (inače, istaknutog člana i višegodišnjeg predsednika pomenute Međunarodne krizne grupe) za međunarodnog posrednika zaduženog da organizuje pregovore između Srba i Albanaca i sačini predlog statusa za generalnog sekretara i Savet bezbednosti. U svim kalkulacijama, kraj dve hiljade šeste godine bio je poslednji rok za realizaciju plana, odnosno, proglašenje kosovske nezavisnosti. No, stvari se očigledno ne odvijaju po zacrtanom tempu – a izgleda ni po predviđenom scenariju. U početku se činilo da je u pitanju samo malo proklizavanje termina. Zbog srpskog ustavnog referenduma i januarskih parlamentarnih izbora zaključeno je da se još malo pričeka sa izveštajem Martija Ahtisarija, iz straha da njegov – podrazumevalo se – po Srbe neprijatan predlog neće ojačati srpske nacionaliste i radikale i pokvariti izborni rezultat “demokratskih snaga”. Zato se kao realan datum usvajanja nove rezolucije SB o Kosovu i ozvaničenja kosovske nezavisnosti pojavio mart 2007. I zaista, držeći se tog novog tajminga, Ahtisari je požurio da svoj predlog objavi neposredno posle srpskih izbora, uprkos glasovima da bi njegov – podrazumeva se, po Srbe nepovoljan – papir mogao otežati i poremetiti osetljive pregovore oko formiranja buduće vlade. No, stvari su opet počele da izmiču kontroli. To jest, formiranje vlade u Beogradu se zaista jeste zakomplikovalo (doduše, pošteno govoreći, ono bi bilo komplikovano čak i da nije bilo ovog zaoštravanja kosmetske krize), ali se zato Ahtisarijev predlog u Savetu bezbednosti suočio ne samo sa neočekivano tvrdim odbijanjem ruske i kineske delegacije, nego i sa – najblaže rečeno – neraspoloženjem niza “malih”, nestalnih članica SB, sa čijim principijelnim stavom kao da niko ni u Srbiji ni u SAD nije ozbiljno računao. 2. Bauk antiamerikanizma Ali čak i ukoliko bi dobro nam poznatom kombinacijom batine i šargarepe sponzori kosovske nezavisnosti uspeli da skrše otpor malih u Savetu bezbednosti i priguše glasove nezadovoljstva unutar Evropske unije, ostaje gotovo nerešiv problem Rusije i Kine. I ostaje činjenica da se u Srbiji raspoloženje javnosti i odnos političkih snaga postepeno ali neumitno menja na štetu srpskih “evroatlantskih” perspektiva. Umesto da zatvore albansko, SAD i saveznici na dramatičan način ponovo otvaraju srpsko pitanje, vraćaju Rusiju na Balkan i, usput, blamiraju principe međunarodnog prava, kao i svoj demokratski imidž. Samo na prvi pogled paradoksalno, antiamerikanizam i antizapadnjaštvo danas su u Srbiji prisutniji nego u vreme bombardovanja devedeset devete. Tada je, naime, veliki deo (opozicione) javnosti verovao da je za sve naše nevolje kriv Milošević i da bi njegovim odlaskom nestali i srpski nesporazumi sa svetom. Zato je gnev zbog nezakonitog bombardovanja kod mnogih bio nekako raspodeljen između NATO-a i čelnika srpskog režima. Između Solane i Yejmija Šeja, na jednoj, i Miloševića, Mire Marković i Vojislava Šešelja, na drugoj strani. Sada se, međutim, ispostavlja da nije baš tako. Da pitanje Kosova nije samo “demokratsko pitanje” već tragičan sukob dva etnosa i dva različita istorijska prava. I da, na primer, sukob u Bosni i Hercegovini nije samo posledica Miloševićeve politike i “velikosrpske agresije”. I da Srbi na prostoru bivše Jugoslavije, tokom poslednjih sukoba, svakako nisu bili ništa više zločinci, i ništa manje žrtve od svih ostalih. I da se sistematsko ignorisanje srpskog državnog i nacionalnog interesa ne može večno pravdati Miloševićevim komunizmom, bahatošću i srpskim, što stvarnim, što predimenzioniranim zločinima. Sve u svemu, kao posledica ove sistematske politike dvostrukih standarda, koja je već dugo prisutna, ali koja je kulminirala na pitanju Kosova, došlo se do situacije da je biti “američki prijatelj” u današnjoj Srbiji – iako verovatno još uvek nešto lakše nego u Iraku ili Avganistanu – kudikamo teže, a bogme i problematičnije, nego pre samo desetak, ili tridesetak godina. Drugim rečima, američka spoljna politika je trenutno zaglavljena u kosovskom blatu skoro isto toliko koliko i u iračkom pesku, a ono što je trebalo da bude laki diplomatski “blickrig” (zatvaranje albanskog pitanja, oslobađanje trupa potrebnih na Srednjem istoku i demonstracija američke podrške “dobrim” balkanskim muslimanima), preti da se pretvori u pravi Staljingrad američke diplomatije. Rusija i Kina trenutno deluju kao šampioni borbe za očuvanje međunarodnopravnog poretka i multipolarnog sveta. Rejting američke politike u islamskim zemljama je takav da mu ne bi mogle pomoći ni tri proalbanske rezolucije Saveta bezbednosti. A malo nedostaje da ova kratkovida i kontraproduktivna politika čak i u Srbiji učini nemoguće – ujedini političare i preokrene do juče praktično neupitni prozapadni kurs postpetooktobarske srpske politike. Umesto da zatvore albansko, SAD i saveznici na dramatičan način ponovo otvaraju srpsko pitanje, vraćaju Rusiju na Balkan i, usput, blamiraju principe međunarodnog prava, kao i svoj demokratski imidž. 3. Kosovska lekcija Teško je to tvrditi sa sugurnošću – ali gotovo sam uveren da se SAD ne bi ni upuštale u čitavu ovu avanturu sa forsiranjem rešavanja konačnog statusa Kosova da su imale realne informacije o stanju na terenu. Da iz Srbije godinama nisu stizali pogrešni signali i optimističke procene zapadnih diplomatskih predstavnika, odnosno njihovih lokalnih informatora, o tome da je Srbima mnogo manje stalo do Kosova nego do “evroatlantskih” integracija, te da se Srbi, ako baš i ne budu spremni da je eksplicite prihvate i potpišu, u svakom slučaju neće mnogo buniti zbog kosovske nezavisnosti, a da Rusija, sem verbalnog protivljenja i “energične uzdržanosti”, neće ni hteti ni smeti da se suprotstavi zacrtanom “redu vožnje”, vrlo je moguće da voz kosovske nezavisnosti ne bi ni kretao iz njujorške stanice. Sada, međutim, kada je čitava stvar već zvanično pokrenuta, njeno privođenje kraju postaje pitanje časti za američkog “mašinovođu” i test kredibiliteta njegovog globalnog vođstva. A taj se kredibilitet, na našu žalost, i verovatno opštu štetu, još uvek pretežno shvata kao moć da se svoja volja i odluka nametne ostatku sveta, bez obzira na pravo, moral, cenu i posledice. Takvo shvatanje moći u međunarodnim odnosima najbolje je – i najpoštenije – svojevremeno izrazio Henri Kisindžer kada je, povodom NATO intervencije na Kosovu 1999. rekao da je sama akcija, zajedno sa njenim, navodnim, moralnim i pravnim utemeljenjem, pogrešna i glupa, ali da SAD i NATO, zbog svog međunarodnog kredibiliteta, sada ne mogu nazad i moraju učiniti sve da pobede. Iako bez sumnje brutalan dokaz da se priroda međunarodnih odnosa nije bitnije promenila tokom svih ovih vekova, i da među državama i dalje vlada “prirodno stanje”, zakon džungle i rat svih protiv svih, ovaj kisindžerovski pristup ipak predstavlja napredak u odnosu na Klintonove krokodilske suze i humanitarno licemerje koje je karakterisalo politiku prethodne američke administracije, koja je svoju ništa manje imperijalnu politiku zaodevala u etičke oblande i humanističku retoriku. Zbog veličine uloga, ljudskih gubitaka i naftnih rezervi, oči Amerike i celog sveta su danas uglavnom uprte u Srednji i Bliski istok, Irak, Iran i Avganistan. Ali čini mi se da će, kada/ako se jednom budu svodili računi, mnogi biti iznenađeni nesrazmernom veličinom doprinosa koji je ovo maleno parče kosovsko-metohijske zemlje – kako 1999. tako i 2007. – imalo u demaskiranju prave prirode “novog” svetskog poretka i lažnog multilaterizma svetske, odnosno američke politike. Ne kažem da je to neka naročita uteha ili adekvatna satisfakcija za ono što nam se dogodilo i što će nas – hteli ili ne – povodom Kosova verovatno još snaći. Ne kažem ni da će neka božanska ili zemaljska pravda, odnosno zaslužena kazna zbog bombardovanja i zbog Kosova sustići naše zapadne zavojevače – mada su znatnu političku štetu već pretrpeli, i još će je trpeti. Ipak, izgleda da je neka vrsta srpskog kosovskog usuda to da se neki tragični izbori gotovo ne mogu izbeći, kao i da se – ma koliko to, na primer, srpska politika posle dve hiljadite uporno pokušavala – sa i od Kosova naprosto ne može pobeći.