Ikar i NATO

Kada je tog 4. marta 1999. godine ugledala avion koji pada nad Valjevom, u trenutku dok su svi mislili da se radi o neprijateljskom avionu, Radmila, majka pilota Milenka Pavlovića, rekla je samo: „I on je nečije dete.” Ne sluteći da je u avionu upravo njeno dete! Uteha, ako utehe uopšte može biti, samo je u tome što je otišao kao heroj... Osam godina kasnije nemoguće je oteti se utisku da bombardovanje zemlje 1999. godine nije dovoljno u svesti ljudi. Ko zna, možda ćemo i za poslednje bombardovanje saznavati naknadno i više, kao i za savezničko 1944. godine. Kao što tada nekom nije odgovaralo da se mnogo govori o tome, savezničkom bombardovanju Beograda i Srbije... Dakle, Milenko Pavlović bio je jedan od najboljih pilota Vojske Jugoslavije. O tome govori i izjava Antuna Tusa, bivšeg komandanta RV i PVO Jugoslovenske narodne armije u nekadašnjoj SFRJ data na Hrvatskoj televiziji iste večeri posle potvrde o Pavlovićevoj smrti: “Pogibijom pilota Pavlovića kojeg sam dobro poznavao, Vojska Jugoslavije je izgubila svojeg najboljeg pilota i oficira izvanrednih mogućnosti, sa kojim bi se siguran sam, ponosila svaka avijacija u svijetu da ga je imala u svojim redovima.” Rođen je 5. oktobra 1959. godine u Gornjem Crniljevu kraj Osečine u valjevskom kraju. Od malih nogu je sanjao da postane pilot. Završio je Vojnu vazduhoplovnu gimnaziju u Mostaru u koju se upisao uprkos roditeljskom neslaganju. Čak je promenio smer škole bez očevog znanja. Poslednja nada bila im je da neće proći lekarske preglede za primanje u školu, ali – Milenkovi rezultati bili su odlični. Prvi put je poleteo posle drugog razreda gimnazije na jedrilici možda i ne sluteći da će jednoga dana leteti i najelitnijim avionima – MIG-ovima. Ova škola bila je najbolja priprema za buduće studente Vazduhoplovne vojne akademije. Po završetku gimnazije Milenko odlazi u Vazduhoplovnu vojnu akademiju u Zadru. Poslednje dve godine školovanja proveo je u Podgorici. Tridesetog jula 1982. godine brani diplomski rad, dobija čin potporučnika i letačko zvanje pilot-lovac bombarder. Nakon toga raspoređen je na aerodrom Batajnica. Posle uspešno završene preobuke na MIG-u 21, prešao je u 127. lovačko-avijacijsku eskadrilu. Na ovom avionu leteo je do kraja 1989. godine. U uži izbor za preobuku za avion MIG-29 ušlo je samo deset ljudi među kojima je bio i Milenko Pavlović. Na ovom avionu ostao je do kraja života. Leteo je i na najsavremenijem borbenom avionu tipa “suhoj”, ruske proizvodnje. Završio je i Generalštabnu školu Vojske Jugoslavije. Uspešnu karijeru krunisao je postavši komadant 204. lovačkog avijacijskog puka u Batajnici. Izazivao je divljenje na aeromitinzima u ovom gradu kao as akrobatske avijacijske grupe “Leteće zvezde”. Milenko Pavlović nikada nije zaboravio svoj rodni kraj. Do kraja života bio je član lokalnih lovačkih društava i fudbalskog kluba “Mladost”, a česti trenažni letovi nebom rodnog kraja i grmljavina MIG-a 29 zauvek će ostati u sećanju njegovih sugrađana. Svaki slobodan trenutak provodio je u rodnom mestu, sa porodicom, prijateljima iz detinjstva, decom koja su zadivljeno slušala njegove priče. Mnoga od te dece sa kojima je satima strpljivo sedeo po valjevskim kafanama i pričao im svoje letačke priče, neće nikad poverovati da njihovog Pilota više nema. Šta se desilo 4. maja 1999. na nebu iznad Valjeva? Prethodna noć bila je strašna, ponovo su gađani “Krušik” i naselje “Milorad Pavlović”. Sunčani dan izvukao je Valjevce na ulice. U komandi su javili da se 16 neprijateljskih aviona približava gradu. Na batajničkom aerodromu MIG-29 se pripremao za uzletanje. U poslednjem trenutku, pilot-potpukovnik Milenko Pavlović je stigao na aerodrom iz Stare Pazove gde je u tom trenutku bila smeštena komanda puka. Odgurnuo je svog mlađeg kolegu i ušao u avion. Kao iskusni komandant, znao je šta može da se dogodi i hteo je da zaštiti svog čoveka. Ovaj mu je rukama davao dopunske signale o letu kada je Pavlović munjevito uzleteo sa batajničkog aerodroma. Nije hteo da zakasni. Bilo je 12 časova i 38 minuta. Let od Batajnice do Valjeva traje 12 minuta. NATO avioni počeli su da se povlače. Nije se odmah vratio u bazu želeći da bude siguran da je grad bezbedan. U tom trenutku okružila su ga četiri aviona F 15. Nije ni mogao da ih vidi. Uskoro je prekinuta veza sa bazom. NJegove poslednje reči bile su: “Oni me vide, ja ih ne vidim.” Našao se u njihovom snopu. Eksploziju među oblacima Valjevci su prvobitno pozdravili misleći da je oboren jedan neprijateljski avion. Tužne vesti stigle su nešto kasnije a sve je bilo mnogo teže kada se ispostavilo da je u avionu bio jedan od njih. Avion je oboren iznad sela Petnica, njegovog kraja. Milenko Pavlović Paja tog je dana spasao Valjevo. Štura potvrda stigla je i iz NATO komande u Briselu koja je potvrdila da je “njihova eskadrila imala određenih problema sa jednim avionom MIG-29 zbog čega je odustala od planiranog bombardovanja i raketiranja i tom prilikom je uspela da sa dva projektila sa 18 kilometara udaljenosti, obori MIG 29”. Da li je mogao da se katapultira? Oni koji su ga poznavali ocenjuju ga kao izuzetno hrabrog i časnog čoveka, predanog pilota koji nikad ne bi ostavio avion. Iskusni pilot kao on znao je da bi pad aviona izazvao nove žrtve u njegovom gradu. Ikar od Podgorine sahranjen je na Đurđevdan 1999. godine na Bežanijskom groblju u Beogradu. Iza njega ostali su supruga i dvojica sinova, otac i majka, brat i njegova porodica. Milenko Pavlović je za njih heroj kao što treba da bude za sve nas. Setiti se heroja u vremenu bez heroja može mnogo da znači. Ako još nije kasno.