Da li je sveti Đorđe ubio aždaju

Sveti velikomučenik Georgije, tribun i vojvoda cara Dioklecijana, na ikonama je predstavljen u vojvodskom odelu, na konju, sa kojeg kopljem probada aždaju – simbol “mnogobožačke sile”, te “neznaboštvu” zadaje smrtni udarac. Iako je i sam, kao i otac mu, stradao zato što je verovao u Hrista i, po naredbi cara Dioklecijana, pogubljen 6. maja (23. aprila) 303. godine. Deset godina posle njegove smrti, 313. godine Milanskim ediktom cara Konstantina, hrišćanstvo je postalo zvanična religija u Rimskom carstvu, ravnopravno sa svim ostalim religijama. O praznicima i mimo njih i laici i stručnjaci ovde vole da raspravljaju o stepenu hristijanizacije u Srba i – da li su Srbi zadali konačni udarac “neznaboštvu” i paganstvu u okviru srpske tradicije i – ako nisu – da li je to uzrok poslovične razjedinjenosti u Srba? Dr Ivica Todorović (36), naučni saradnik Etnografskog instituta SANU, autor dve knjige “Ritual uma, značenje i struktura litijskog ophoda” i “Mitska istina Srba”, reći će na početku razgovora za NIN: - Srbi su narod prevashodno određen pravoslavno-hrišćanskim identitetom. To je njihov prvostepeni identitet. Kroz istoriju se pokazalo da je svako odstupanje od tog identiteta bilo apsolutno pogubno za Srbe. Najmarkantniji primer je ateizacija u doba jugoslovenskog komunizma, što se tragično odrazilo po celokupni kontekst postojanja srpskog naroda. Kad se raspravlja na temu nesložnosti Srba, onda treba voditi računa o kojim Srbima govorimo. Da li su nesložni Srbi koji su napustili svoj identitet, i postali recimo Jugosloveni, komunisti (pa su i svoju decu vaspitavali van pravoslavno-hrišćanskog identiteta, koja se, iako genealoški Srbi, više tako ne osećaju), ili su nesložni Srbi koji istrajavaju u svom tradicionalnom identitetskom modelu? Ovi drugi sigurno ne. Po mišljenju nekih istoričara i etnologa, nepotpuna hristijanizacija Srba je prauzrok svih kasnijih podela i razmimoilaženja kojih smo i danas svedoci. - To jeste ključno pitanje. Ali, geopolitički kontekst je ovde određujući. Krenimo od njega. Kojoj civilizaciji pripadaju Srbi? Pripadaju slovensko-pravoslavnoj civilizaciji kao pravoslavni i slovenski narod, odnosno narod koji je određen pravoslavno-hrišćanskim i slovenskim identitetom. Srbi nisu kao što je netačno pripisivano svetom Savi: Istok na zapadu i zapad na istoku. Srbi su deo pravoslavno-slovenske civilizacije i nikako ne mogu biti deo zapadne ili islamske civilizacije sa kojima se graniče. Upravo zbog toga, što su, kao što reče Cvijić, sagradili kuću nasred puta, Srbima odatle dolaze svi ti udari i sudari, kojima smo i sami svedoci. Hrvati su deo zapadne civilizacije, Srbi nisu njen deo, u svim sukobima bivšim ili potencijalnim ne postoji način da neko ko pripada toj zapadnoj civilizaciji pomaže Srbe protiv Hrvata, to je stvar etničke matematike. Naravno da će špansko javno mnjenje ili nemačko ili švedsko, dansko, u svakom sukobu biti na strani Hrvata. To nije zato što mrze Srbe a vole Hrvate. Hrvati su deo njihove civilizacije. A Srbi nisu. Srbi su deo njima granične civilizacije, što uz dosadašnje istorijsko iskustvo, znači deo suprotstavljene civilizacije. I po sili svojih htenja svaka civilizacija želi da se širi na račun suprotstavljene joj civilizacije. Zato jedina spoljna podrška Srbima može doći od Rusije, i od stepena pomoći Rusije zavisi opšti kontekst u kojem se nalazi srpski narod. Čini se da je to napuštanje identiteta učestalije u Srba, kao da se to ne dešava drugima? - Ne dešava se na ovaj način. Taj srpski geopolitički, opšti kontekst je jedinstven. Malo je naroda koji se nalaze u ovakvom geopolitičkom položaju. Srbi su na neposrednoj civilizacijskoj granici. Rumuni, Bugari, Grci, kao pravoslavci, nemaju takvu poziciju, zato što su Rumuni romanski narod, Bugari su tursko-tatarskog porekla, Grci isto nisu slovenski narod, i mogu da uspostave relacije koje Srbi, geopolitički gledano, ne mogu. To je opet pitanje etničke matematike, mogli bismo to pretočiti u brojeve i sa matematičkom preciznošću pokazati zašto je to tako. Srbi se neposredno graniče sa dva izuzetno moćna globalna civilizacijska kompleksa, a deo su pravoslavno-slovenske civilizacije. Zato je njihov položaj svakako drugačiji od položaja Francuza, recimo, koji su u samoj utrobi zapadne civilizacije. Naravno, govorim o savremenom trenutku, kada je došlo do njene homogenizacije. Logičan je, zato, pritisak na Srbe da se pretapaju u druge narode. Međutim, pretapaju se samo oni Srbi koji nisu učvršćeni u svom pravoslavno-hrišćanskom identitetu. Srbi učvršćeni u svom identitetu, ne pretapaju se, oni su to što su uvek bili. Kao pojedinci smo različiti, međutim, onda kada se direktno ispoljava kolektivni identitet, u prelomnim situacijama, srpski narod deluje usaglašeno, identično. U Prvom svetskom ratu Srbi se suprotstavljaju najvećoj sili tog vremena, isto je i u Drugom svetskom ratu, a ponovilo se i 1999. Nevezano za konkretne političke okolnosti, ko je vladar, ko je kralj, koje su političke partije... Radi se o matrici, to je ponavljanje kosovskog zaveta, Srbi se, dakle, suprotstavljaju najsnažnijoj sili tog vremena i biraju carstvo nebesko a ne carstvo zemaljsko, zato što je carstvo nebesko večno, a carstvo zemaljsko prolazno. To je otelotvoreni Novi zavet. Pa večnost menjaju za teritorije? - Gube teritorije koje posle vraćaju. Ta srpska matrica nikad nije naglašavala teritorijalni koncept kao preovlađujući. Srpstvo je prevashodno određeno (srpskom tradicijom) kao istorijska i duhovna misija, opšteg karaktera. Da li to znači da Srbi iznova i iznova biju kosovsku bitku? - Kosovski zavet se oslanja na Novi zavet. Ne biju Srbi iznova i iznova kosovsku bitku, nego biju novozavetnu, po uzoru na Hrista, eshatološku bitku, i to je matrica koja određuje srpski etnos i ne može se biti izvan te matrice, ko je izvan nje, gubi identitet. U tom smislu Srbi jesu na pravom putu jer se vraćaju svom pravoslavnom modelu kao matičnom, znači revitalizacijom pravoslavlja uspostavlja se svest o sopstvenom identitetu. Vladika Nikolaj uspeva da sagleda suštinu tog procesa, jednostavno cilj te misije je da se narod i narodi približe Bogu. Ma koliko Srbi na individualnom nivou bili nedovoljno bliski pravoslavno-hrišćanskom modelu ponašanja, na kolektivnom nivou ta matrica traje i van nje je nemoguće da srpski etnos postoji. Što su bliži matrici koja ih određuje Srbi su jači, što su udaljeniji, slabiji su. Što više Srbi prihvataju sopstveni tradicijski model u tom smislu su jači, u ovom slučaju to je taj pravoslavno-hrišćanski identitetski model, što su udaljeniji dolazi do rasipanja, kao što se više puta pokazalo kroz istoriju. Podeljena su mišljenja i u vezi sa stavovima Srpske pravoslavne crkve, koju optužuju da je još pre stotinak godina uslovila da Srbi mogu biti samo pravoslavci. Da li je time SPC sačuvala srpski korpus ili ga je razbila, zapravo, odrekla se katoličkog i islamskog dela srpskog naroda? - Rezultat mojih terenskih istraživanja, jeste da verski identitet ovde dominira nad nacionalnim. Najsnažniji je. Način na koji verujete, jeste način na koji osmišljavate celokupnu stvarnost. Upoznao sam muslimansko stanovništvo, koje je poreklom srpsko. Razgovarao sam sa tim ljudima. Oni su se prilikom ranijih popisa izjašnjavali kao Srbi. Danas, na područjima gde žive zajedno sa Srbima pravoslavcima i Albancima, oni su u svakodnevnom životu, kao i po jeziku i po običajima, bliži Srbima pravoslavcima. Međutim, u kriznim situacijama, sukobima, ratovima, situacija se menja. Vera preovladava. U trenutku krize verski identitet nadjačava nacionalni. Zato se danas ti Srbi muslimani uglavnom predstavljaju kao Bošnjaci, manje kao Muslimani, iako među njima ima dosta njih koji znaju svoje srpsko poreklo i ne stide ga se. Tako je, konkretno, u Gornjem Polimlju gde sam obavljao etnološka istraživanja. Danas ćete jako retko sresti nekog od njih ko se izjašnjava kao Srbin, dok je ranije, u jednom periodu, to bio čest slučaj. Danas oni ne osećaju da su deo srpskog nacionalnog korpusa, a taj subjektivni identitet je daleko jači i značajniji od nekog objektivnog identiteta. Ukoliko neko misli da je Srbin teško ga je ubediti u suprotno, i obratno. Isto je i kad su Srbi katoličke veroispovesti u pitanju. Oni danas svi imaju hrvatsko samoodređenje, i teško ćete ih ubediti da nisu Hrvati. Nacionalni identitet je, međutim, kroz istoriju, često nadvladavao verski. Čini se da je, globalno, verski identitet u zapadnoj civilizaciji, oslabljen. Francuzi, Nemci, Albanci... i danas imaju svoje uporište u naciji ne u veri. - Prevashodnost verskog identiteta se može, makar na izvesno vreme, zameniti prevashodnošću nacionalnog identiteta. Hitlerova Nemačka je bila najizrazitiji primer kako je nacionalno u potpunosti preovladalo, kako nacionalni identitet potire sve druge razlike. Što se Albanaca tiče, oni su samo na prvi pogled u stanju da eliminišu primarnost verskog identiteta i da mu pretpostave nacionalni identitet. Međutim, Albanci katoličke veroispovesti u praksi ne stupaju u brakove sa Albancima muslimanima. To su dve potpuno odvojene grupacije. U poslednje vreme, veliki broj Malisorki dolaze iz Albanije u Crnu Goru i udaju se za Srbe. Pošto su pravoslavci i katolici, kao hrišćani, bliži nego katolici i muslimani. Na prvi pogled se te verske razlike u jednom narodu prevazilaze, ali suštinski se dešavaju dugoročni procesi koji često potpuno izdvajaju verske grupe iz nacionalnih zajednica, ili se jedna od religija na kraju proširi na račun druge. Albanci katolici i Albanci muslimani u praksi funkcionišu kao različite etničke grupe. Tek zvanično, tj. formalno deo su albanske nacije. Ova razlika se može anulirati jedino ekstremnim nacionalističkim idejama. Čemu i jesmo svedoci. Pitanje verskog identiteta u jednom nacionalnom korpusu, različito se rešava u različitim socio-istorijskim kontekstima. Na primer, Lužički Srbi, severni Srbi koji žive u Nemačkoj, delom su protestanti a delom katolici, ali i jedni i drugi sebe zovu Srbi baš kao i mi, što je, uzgred rečeno, jedan od dokaza za pretpostavku da je opšte zajedničko ime za sve Slovene bilo Srbi. Znači, kulturno, jezički, antropološki, dva vrlo udaljena slovenska naroda sebe zovu Srbi. Negde dolazi do sukoba na krv i nož, kao što je to nekada bilo upravo na prostoru današnje Nemačke, u određenim istorijskim situacijama postoji koegzistencija, negde se versko stavlja ispred nacionalnog, negde obrnuto... Globalizacija u zapadnoj civilizaciji podrazumeva i dehristijanizaciju, dakle hrišćanski verski identitet se povlači u drugi plan. Opšte je mesto, među kritičarima svetosavlja, da je sveti Sava, u nemogućnosti da hristijanizuje Srbe-pagane, pravoslavlje “nakalemio” na srpsku mitologiju i običaje. Dokazi se pronalaze među običajima i verovanjima srpskog naroda, magijskim ritualima, vezanim za hrišćanske praznike (za Đurđevdan – posebno), koji potiču iz vremena pre hristijanizacije. - Mnogi teolozi su govorili o pogrešnim interpretacijama svetosavlja. Naime, svetosavlje je izvorno pravoslavlje. Izvorno pravoslavno hrišćanstvo. Legitimni srpski izraz tog izvornog pravoslavnog hrišćanstva, svetosavlje, nije nešto između prethrišćanskog i hrišćanskog. To su samo laička domišljanja izazvana nedovoljnim poznavanjem celokupne problematike. Svetosavlje nije nacionalna religija, gde nacionalno ima prevagu nad izvornim pravoslavljem, niti je to nekakav veštački amalgam, nekakva simbioza nečega što nije hrišćansko. Mirča Elijade, jedan od najvećih istraživača tradicije, upozoravao je na opasnost od apriori posmatranja narodnih religijskih shvatanja, konkretno naroda jugoistočne Evrope – kao paganskih. Radi se o takozvanom popularnom hrišćanstvu, kosmičkom hrišćanstvu, u kojem je priroda posvećena Hristovim prisustvom i koje je prevashodno određeno hrišćanskom simbolikom. Kroz te narodne praznike prati se Hristov život, rođenje, vaskrsenje... Naravno da tu ima prethrišćanskih sadržaja jer je pravoslavno hrišćanstvo preosmišljavalo te sadržaje, ne samo kod nas, slično je kod Bugara, Grka, Rusa. Dakle, nije ih uništavalo kako je to često činilo katoličko hrišćanstvo. Paradoksalno, običaji koji su u sebe primili te neke preformulisane prethrišćanske sadržaje uticali su na čuvanje srpskog nacionalnog identiteta, a time ujedno i verskog. Običaji magijskog tipa naravno da nisu hrišćanski, ali je dosta lepih običaja preosmišljeno, tako da se mogu posmatrati u duhu narodnog pravoslavlja koje nije paganstvo. Isto tako, mnogi popularni narodni običaji uopšte nemaju prethrišćansko poreklo, već su prevashodno inspirisani hrišćanskim duhom. Tako se, recimo, pretpostavlja da je sveti Đorđe zauzeo mesto Trojana, starog srpskog božanstva. - Postojala je pretpostavka da je sveti velikomučenik Georgije zauzeo mesto starog troglavog htonskog božanstva, Trojana. Međutim, preterano je reći da je on “zauzeo mesto”. Nije to baš tako teklo, da svetac automatski zauzima mesto drevnog božanstva. Ne treba zaboraviti da Srbi ispovedaju hrišćanstvo već više od 1 000 godina, za to vreme se ono duboko ukorenilo u narodu, mada na prvi pogled to tako ne izgleda, naročito posle ove poluvekovne ateizacije u vreme komunizma. Dosta je tu sačuvano i prethrišćanskih radnji, ali mnoge od njih nisu prethrišćanske, nego su se pojavljivale paralelno sa hrišćanstvom, u skladu sa tim čime se narod bavio, njegovim svakodnevnim životom, zemljoradnjom, stočarstvom... Postoji, dakle, ta duboka narodna potreba koje se prilagođava različitim situacijama. Zato ne možemo reći da je sve to preuzeto od, recimo, drevnog božanstva Trojana i tek tako ugrađeno u hrišćanski praznik. Ipak je prošlo isuviše vremena otkako su Srbi usvojili hrišćanstvo da bismo mogli da govorimo o živim i neposrednim recidivima paganskog. Trojan o Đurđevdanu Svake godine o Đurđevdanu, Arnauti muslimani iz cele okoline i mnogi Srbi hrišćani dolaze na jezero pod gradom Trojanom da prinesu žrtvu svetom Đorđu: tu zakolju ovna, izlivaju njegovu krv u jezero, pa onda jedu ovna i vesele se (1859) Po Veselinu Čajkanoviću, kojem je tu i tamo zamereno potenciranje prethrišćanskog konteksta u srpskoj narodnoj tradiciji, na račun hrišćanskog, Đurđevdan je starinski prolećni praznik, “stočni Veligdan”, koji se proslavlja ne bi li se, na prvom mestu, obezbedila plodnost u stoci, “a zatim i plodnost ljudska i najzad poljska” (Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka, str. 697). “Međutim, valja naglasiti da najveći broj običaja spada u čistu magiju, pri čemu onaj koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona, ni božanstvo. Centralno mesto ima ritualna, sakramentalna žrtva jagnjeta, sa kojim se pričešćuje sva čeljad. Pre Đurđevdana, jagnje i sva sitna stoka i stočni proizvodi tabuirani su. Od vračanja, najvažnije je privlačenje stočne plodnosti. Ta magična radnja vrši se noću, i vrše je žene (retko ljudi) koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova). Sve to pokazuje da je običaj veoma star. Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja... Veliki značaj ima i kupanje na reci, pre sunca. Sa kupanjem je u vezi i diviniziranje raznim magičnim biljem (selenom, koprivom, vrbom, drenom, zelenom pšenicom i dr.) kojim se ljudi i žene kite, ili pričešćuju, ili potapaju u vodu u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju ili (ako je drvo) ljuljaju... Ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili sipa mleko. To je svakako žrtva precima. U (obrednim?) pesmama, koje se toga dana pevaju, apostrofira se ponekad (sveti) Đorđe (koji je tu zamenio neko ranije božanstvo)”, piše Čajkanović u Stanojevićevoj Narodnoj enciklopediji. A to je drevno htonsko božanstvo Trojan. Ili Triglavu. Ili Svetovidu. Što su, po Čajkanoviću, tri imena za isto vrhovno slovensko božanstvo. Kod Srba je, tako, Trojan dominantni jezički izraz, a druga dva izraza sreću se kod zapadnih Slovena. Elem, relikti kultnih obreda kao što je ritualno klanje jagnjeta i prinošenje žrtve drevnom htonskom slovenskom božanstvu Trojanu/Triglavu/Svetovidu, “ugrađeni” su, pretpostavlja Čajkanović, u veliku svetkovinu kod Srba, oko Đurđevdana, koja je povezana sa ritualnim klanjem jagnjeta. I dr Sreten Petrović je postavio pitanje: “Nije li ovaj obred kod Srba relikt kultne radnje mladom Triglavu, mada je, i to je nesumnjivo dokazano, ovaj praznik posvećen Mladome Suncu koje je osvojilo Horizont, što je u folklorno-mnogobožačkoj tradiciji povezano sa Zmajevim ubistvom Aždaje, mitskom predstavom kojoj je crkva dala svoj pečat u teološkoj alegoriji Sveti Georgije ubija aždahu? Na ovaj način, prema hrišćanskoj verziji, sveti Đorđe je preuzeo ulogu drevnog paganskog božanstva kome se kolje jagnje o Đurđevdanu. Dakle, nije li sveti Đorđe drevni srpski ili paganski Triglav?” U srpskim narodnim pesmama i pričama veliki je broj primera koji bi mogli da dokažu te pretpostavke, i Sreten Petrović ih je citirao: “Prošeta se sveti Đorđe/ Đurđevdane, dane/ Naš velji Triglave/ Niz hubavo ravno polje.” (Miloš S. Milojević, Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog, 1869) Petrović zaključuje: “Veliki Triglav – paganski, jeste hrišćanski Đurđe.” Čajkanović se pozivao i na svedočenje putopisca Hilferdinga. On je na Peštarskoj visoravni u gornjem toku Raške 1859. zabeležio da se tamo nalaze razvaline, verovatno, nekadašnjeg “grada Trojana”. Za taj Trojan-grad je, svedoči putopisac, narod vezao legendu o svetom Đorđu: “Pod gradom se nalazi malo jezero; iz njega je izlazila aždaja i proždirala devojke, dok nije došao red na banovu kćer. Onda se javio sveti Đorđe, ubio aždaju i oslobodio devojku. Svake godine o Đurđevdanu... Arnauti muslimani iz cele okoline i mnogi Srbi hrišćani dolaze na jezero pod gradom Trojanom da prinesu žrtvu svetom Đorđu: tu zakolju ovna, izlivaju njegovu krv u jezero, pa onda jedu ovna i vesele se.”