Kad knjiga ubija

Vratar u Institutu za sudsku medicinu sada je bio samo oličenje revnosti. Na to je nesumnjivo uticalo prisustvo dvojice agenata u predvorju. Televizor iza njega bio je isključen, a on je nepotrebno stajao. Pomno se zagledao u moju službenu značku, kao da je nije video pre jednog sata. Konačno mi je klimnuo glavom. Prošao sam pored agenata i uputio se u kancelariju doktora Dimitrijevića. Dočekao me je istim dvosmislenim rečima kao i prethodni put. “A, stigli ste već.” “Što sam pre mogao”, uzvratio sam. Pokazao mi je na slobodnu od dve stolice pred njegovim radnim stolom. “Izvolite! Ovo je komesar Milenković.” Rukovali smo se pre no što sam seo. Komesar Milenković bio je oniži, proćelav i punačak muškarac u pedesetim godinama. Da sam ga sreo na nekom drugom mestu, nikada ne bih pomislio da radi u agenciji za nacionalnu bezbednost. Pre mi je delovao kao berberin ili zubar. Ali kakva bi to tajna policija bila kada bi njeni pripadnici mogli lako da se prepoznaju? “Patolozi iz agencije trenutno su u frižideru. Proveravaju naše obdukcione nalaze.” “Nemaju poverenja u vašu stručnost?” “Imamo”, kazao je komesar Milenković. “Samo smo bolje opremljeni.” “Znači li to da preuzimate slučaj?” “Ne. Slobodno nastavite istragu. Sarađivaćemo.” “Nisam pretpostavio da će vas ovo zanimati.” “Zanima nas sve što može da ugrozi nacionalnu bezbednost.” “Smatrate da je ovde posredi nešto tako krupno?” “Možda nije. Ali plaćaju nas da budemo paranoični. Ne treba unapred isključiti nijednu mogućnost.” “Terorizam?” “Između ostalog. Ispričajte mi, molim vas, do čega ste došli.” “Gotovo ni do čega. Imamo u kratkom razmaku tri umiranja u knjižari ‘Papirus’ i jedno izvan nje. Zajedničko im je odsustvo uzroka smrti. Doktor Dimitrijević verovatno vam je objasnio medicinsku stranu slučaja.” “Objasnio sam da ništa nismo ustanovili”, kazao je doktor. “Videćemo uskoro da li će kolege iz agencije biti uspešnije. Kao što je komesar rekao, bolje su opremljene.” “Da li se ‘Papirus’ po nečemu izdvaja od ostalih knjižara?” upitao je komesar Milenković. Slegnuo sam ramenima. “Možda po tome što drži do visoke književnosti. Ali to teško da je bitno u ovoj stvari.” “Nikad se ne zna. Vi ste diplomirali književnost, zar ne?” Posmatrao sam ga nekoliko časaka bez reči. “Dobro ste obavešteni.” “To mi je posao. Da li vam događaji u ‘Papirusu’ liče na neko književno delo?” Bacio sam načas pogled prema doktoru Dimitrijeviću koji je pognuo glavu. “Ako mislite na Ime ruže, ima izvesnih sličnosti.” “Da li biste mi ukratko prepričali knjigu?” “Niste je čitali?” “Ne stižem mnogo da čitam.” “Šteta. Bili biste još bolje obavešteni.” “Nastojaću da pročitam Ime ruže. U međuvremenu, ceniću vaš sažetak.” “U srednjovekovnom manastiru događa se niz ubistava. Ispostavlja se da su izvedena knjigom čiji su listovi premazani otrovom. Žrtve ližu prste pri listanju, te tako bivaju otrovane.” “Domišljato. Postoji li i ovde knjiga koja povezuje četiri smrti?” “Troje umrlih u knjižari čitalo je neku knjigu neposredno pred smrt, ali, koliko nam je poznato, ne i gospođa koja je umrla u svom stanu.” “Ali i ona je bila posetilac knjižare, zar ne?” “Jeste.” “Jesu li ostalih troje čitali istu knjigu?” “Ne znamo. Niko nije obratio pažnju na to.” “Šteta.” “Možda je svejedno šta su čitali. Nije morala posredi da bude samo jedna knjiga kao u Imenu ruže.” “Da”, klimnuo je glavom komesar Milenković posle kratkog razmišljanja. “Moglo je da bude više knjiga.” “Jedna ili više knjiga”, kazao je doktor Dimitrijević, “ako je posredi oponašanje Imena ruže, suočeni smo s ozbiljnim protivnikom. Neko raspolaže otrovom koji u najmanju ruku ne može lako da se otkrije. Mislite li, komesare, da su teroristi mogli da se domognu takvog oružja?” “Teško, ali ne i sasvim nemoguće. Biće veoma značajno da ustanovimo koja je supstanca korišćena. To će nas onda uputiti na njen izvor, pa ćemo nastaviti tim tragom.” “Ako je uopšte nešto korišćeno”, kazao sam upola glasa. Komesar Milenković uputio mi je podozriv pogled. “Kako to mislite?” “Možda sve ovo nema veze s Imenom ruže.” “Imate li neku drugu pretpostavku o tome kako je četvoro ljudi moglo da umre prividno bez uzroka?” Odmahnuo sam glavom. “Nemam.” “U redu. Onda ćemo se usredsrediti na jedinu pretpostavku kojom u ovom času raspolažemo.” Zazvonio je mobilni telefon, ali tonom drugačijim od moga. Komesar Milenković mašio se za džep.” “Da?” Slušao je neko vreme bez reči, žmirkajući. Onda je vratio telefon u džep. “Zovu me u salu za autopsije.” “Treba li i ja da pođem?” upitao je doktor Dimitrijević. “Ne, ne. Sačekajte me ovde, molim vas.” Okrenuo sam se prema doktoru pošto je komesar izišao. Nije sačekao da ga bilo šta pitam. “Nisam ih ja pozvao, ako ste to pomislili. Nisam čak stigao ni da telefoniram prijateljima koji su u vezi s agencijom.” “Pa kako onda?” Raširio je ruke. “Nemam pojma. Imaju oni svoje ljude svuda.” Zastao je, pa se zakikotao. “Osim ako nisu doznali iz tabloida.” Klimnuo sam glavom. “To je najverovatnije.” “Je li bilo nečeg zanimljivog u stanu gospođe Stojanović?” “Nekoga će obradovati njena smrt. Naslednicima će pripasti ogromna zbirka slika.” “Ima li knjiga?” “Puna polica.” “Da li vam je neka zapala za oko?” “Nije bilo vremena. Samo što sam počeo da razgledam, pozvali ste me da se vratim.” Zavukao sam ruku u džep da mu vratim ključeve od stana gospođe Stojanović, ali umesto njih izvadio sam mobilni telefon koji je iznenada zazvonio. “Halo?” “Inspektore Lukiću”, kazao je komesar Milenković, “bilo bi neophodno da malo ispitamo knjižaru ‘Papirus’. Da li biste pozvali gospođicu Gavrilović da nam otvori?” “Svakako”, uzvratio sam posle kratkog oklevanja. “Odmah ću vam se javiti.” Dok sam čekao da Vera podigne slušalicu, mnoštvo pitanja rojilo mi se u glavi. Otkud zna kako se preziva jedna od vlasnica “Papirusa”? Zašto je hteo da baš nju pozovem, a ne gospođicu Bogdanović? I zašto pretpostavlja da znam Verin privatni telefon? “Vera, Dejan ovde. Da li bi mogla da odmah dođeš do ‘Papirusa’? Moje kolege žele da malo pogledaju knjižaru. Misle da je to najbolje uraditi u nedelju kad nema mušterija.” “Nešto se dogodilo?” upitala je prigušeno Vera. “Ispričaću ti. Biću i ja tamo.” Iz slušalice nije dopro nikakav zvuk nekoliko trenutaka. “Dobro. Stići ću u ‘Papirus’ za petnaestak minuta.” Pritisnuo sam dugme za biranje prethodnog broja s koga sam dobio poziv. “Gospođica Gavrilović biće u ‘Papirusu’ za petnaestak minuta.” “Odlično. Hvala vam!” Pomislio sam da će da prekine vezu, ali onda se opet oglasio. “Samo još jedna sitnica, inspektore. Da li ste čuli za poslednju knjigu?” “Za šta?” upitao sam, očajnički se nadajući da me glas neće odati. “Nije važno”, uzvratio je komesar posle kratkog ćutanja. “Razgovaraćemo o tome nekom drugom prilikom. Vi ćete takođe doći do ‘Papirusa’, zar ne?” “Svakako.”