Rođendanski koncert

Zajednički rođendanski povod okupio je 26. aprila na istoj muzičkoj sceni više od pet stotina izvođača. Zaista, retko smo u prilici da u istoj godini obeležavamo toliko značajnih jubileja srpske muzičke kulture: 70 godina od osnivanja Muzičke akademije u Beogradu i 50 godina od utemeljenja asocijacije visokih umetničkih škola (današnjeg Univerziteta umetnosti u Beogradu) i 70 godina od osnivanja Simfonijskog orkestra Radio-televizije Srbije. (Da ne zaboravimo da i Centar “Sava” proslavlja trideseti rođendan!). U izvođenju Rekvijema Hektora Berlioza učestvovali su, pod upravom Bojana Suđića i uz solistu Yozefa Volvertona, horovi i simfonijski orkestri RTS-a i Fakulteta muzičke umetnosti, akademski horovi Collegium Musicum, Španac i Obilić-Krsmanović. Veliki interpretativni zahtevi koje je Berlioz upisao u ovo svoje delo a koje je očigledno zauzimalo bitno mesto u njegovom opusu (budući da ga je naveo kao ono koje bi sačuvao u slučaju kada bi morao da iz svog stvaralaštva izabere jednu kompoziciju), ogledaju se i u činjenici da je za prvo izvođenje Rekvijema (nastalog 1837), autor angažovao 400 pevača i više od 150 instrumentalista. Sve je to, očigledno, bio izazov koji je Suđića i njegove muzičare podstakao na ovakav susret sa Berliozom. Široko koncipiranu partituru Rekvijema oni prezentuju bez (možda očekivane) pauze. Takva interpretativna beskompromisnost zahteva visok stepen angažovanja ali i kondicije – što ovi umetnici nedvosmisleno pokazuju. Zapravo, ako je u pogledu spajanja raznorodnih ansambala postojala izvesna bojazan od ishoda, Suđićeva koncepcija ju je učinila izlišnom. On autoritativno sprovodi svojevrstan poduhvat rekonstrukcije prvog izvođenja Berliozovog Rekvijema, primenjujući maksimalnu ekstenziju izvođačkog tela koje rafinirano oblikuje u željenom smeru. A taj se smer odnosi na kontinuiranost sprovođenja autorove misli kojoj je dopisana neočekivana (i ovako obimnom delu dobrodošla) teatarska fizionomija i protočnost. Zahvaljujući temeljno izrađenoj interpretaciji svake pojedinačne deonice, zauzvrat, bledi prejaka granica hora i orkestra; horska tumačenja približena su instrumentalnom diskursu dok intrumentalne deonice, imamo utisak, neretko preuzimaju status naratora (recimo, četvorostrano umreženi limeni duvači u Tuba mirum ili naglašavanje začudnosti koju je Berlioz dao orkestarskom koloritu u stavu Hostias). Nakon slušanja stava Sanctus i američkog tenora Yozefa Volvertona, pomalo nam je bilo žao što Berlioz nije predvideo nastup soliste u barem još nekom od segmenata Rekvijema. Odmeren a sugestivan, ovaj lirski belkanto tenor naslutio je finoću simboličnih obrisa koje Berlioz daje Čovekovoj ozarenosti približavanja Bogu (ili možda, potrebi za dosezanjem Dobra?). Upravo je ovakvo Berliozovo potencijalno proširivanje polazne liturgijske funkcije dalo Suđiću i njegovim muzičarima mogućnost za kontekstualizaciju Rekvijema na prostranijoj značenjskoj platformi: u nju se, kako vidimo, mogu uklopiti paradigme aktuelnih potreba Čoveka ali – bez prepuštanja lagodnostima “dekorativnih” tendencija, odveć dominantnim u umetnosti koja nas danas okružuje.