Vladimirova perestrojka

Poslednje, osmo po redu, obraćanje Vladimira Putina ruskom parlamentu, zaista je izazvalo senzaciju. Ali ne zato što je on, kao što se očekivalo, rekao bilo šta novo o svom odlasku sa vlasti, ili o eventualnom nasledniku, pa i o planovima za budućnost. Bomba je eksplodirala tamo gde se niko nije nadao – ruski predsednik je proglasio moratorijum na Sporazum o konvencionalnim snagama u Evropi. Mada njegovo nezadovoljstvo ponašanjem “zapadnih partnera” uopšte nije novo i mada smo već u više navrata imali priliku da čujemo da “drug vuk ujeda i ni na šta se ne obazire”, da Rusija neće dopustiti politiku u kojoj “ono što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno biku”, malo ko je mogao i pomisliti da će Putin u poslednjoj godini svog “predsednikovanja” učiniti tako ozbiljan korak. Ali oni koji ruskog predsednika dobro poznaju znali su da Putin nikad ne bi govorio o nečemu ako nema već spreman sledeći potez. Sedam godina na vlasti bilo je dovoljno da se mogu gotovo sa sigurnošću oslikati njegov karakter i principi rada. Neko je to nedavno uporedio sa pravilima Putinovog omiljenog sporta – “kad izađeš na parket, prvo se pokloniš, izražavajući na taj način poštovanje prema protivniku, umesto da ga odmah tresneš po glavi”. Putin uvek najpre razgovara sa onima čiji mu se stavovi ne dopadaju. Gotovo da nema primera da nije upozorio bar dva – tri puta. A onda deluje. Vrlo oštro i najčešće tako da nema povlačenja. Tako se događalo u svim incidentnim situacijama – i kad su u pitanju bili problemi sa Ukrajinom, Gruzijom i Belorusijom zbog gasa, i pre hapšenja Hodorkovskog, i u svim drugim slučajevima. Tako je bilo i u vezi s američkim planom o postavljanju sistema protivraketne odbrane u Poljskoj – Putin je još u svom govoru u Nemačkoj podsetio američkog ministra odbrane Gejtsa da su Rusija i SAD potpisale sporazum o smanjenju atomskog potencijala na 1700-2200 projektila u periodu do 2012. godine. A onda mu se direktno obratio rečima: “Rusija ispunjava svoje obaveze. Može li novi ministar odbrane SAD ovde da izjavi da SAD ne kriju prekobrojne projektile ni na skladištima, ni ispod jastuka, ni ispod jorgana?” Rekao je i da mu je poznato da Amerika razrađuje novo atomsko oružje, ali pošto oni to neće zvanično da priznaju, praviće se da ne zna. “Ali ono što znamo, to je da postavljate svoje rakete u našoj blizini. I kažete da nisu uperene protiv nas. Dobro, onda ni naše oružje nije namenjeno vama!” Putinove stavove su u više navrata potvrdili ministri odbrane i spoljnih poslova, pa je sasvim nedavno u Rusiju dolazio Robert Gejts da objasni ruskom predsedniku kako su američke rakete sasvim bezopasne. Iako je razgovor završen osmesima i krunisan telefonskim kontaktom između Buša i Putina, u njemu je očigledno bila tempirana bomba koja je eksplodirala tokom Putinovog obraćanju parlamentu kada je objasnio da je Rusija jedina zemlja koja poštuje Sporazum o konvencionalnom naoružanju, pa čak i u svojoj zemlji deluje u skladu s njim, dok su članice NATO ne samo prekoračile ograničenja već i ustupaju svoju teritoriju američkoj protivraketnoj odbrani. Članice alijanse sve do današnjeg dana nisu ratifikovale Sporazum i zato Rusija stavlja moratorijum ne samo dok ga sve zemlje ne ratifikuju, nego i dok ne počnu da se ponašaju u skladu s njim. Istog dana na sastanku Rusija – NATO u Oslu, ministar za spoljne poslove Sergej Lavrov objasnio je da Rusiju iritiraju planovi za širenje NATO-a u Gruziju i Ukrajinu, približavanje vojne infrastrukture alijanse ruskim granicama, nepoštovanje Sporazuma o konvencionalnom naoružanju, pokušaji SAD da razmeste elemente svoje raketne odbrane u Poljskoj i Češkoj... Kruna svega bila je rečenica da Rusija ne želi više da učestvuje u “teatru apsurda”. Izjava o moratorijumu potpuno je bacila u zasenak prvi deo predsednikovog obraćanja parlamentu koji se odnosio na unutrašnju politiku i koji, iako je Putin rekao da je “neukusno da sam sebe ocenjuje, a prerano za zaveštanje”, ipak predstavlja na neki način politički testament. I mada to nije eksplicitno rečeno, daje odgovor i na pitanje koje muči i ovdašnje i svetske političke analitičare – šta posle Putina. Konačno i definitivno zvuče reči: “Iduće godine sa ovog mesta obratiće vam se neko drugi”, ali iz svega što je usledilo očigledno je da Putin i dalje računa na značajnu ulogu u državnoj plitici. Čovek koji odlazi ne pravi detaljan plan rada za svog naslednika za nekoliko godina, osim ako je siguran da će moći da utiče da se taj plan realizuje. Putin je podsetio da je Rusija poslednjih godina ne samo sasvim zaustavila pad proizvodnje, nego i ušla u deset najvećih ekonomija sveta. Sada joj predstoji da se u sledećoj deceniji pozabavi razvojem prioritetnih privrednih grana, povećanjem kvaliteta života i, uopšte, “investiranjem u čoveka”. Iako su u periodu od 2000. godine više od dva puta uvećani realni prihodi stanovnika, “nedopustivo je da se zemlja sa takvim prihodima od nafte i gasa miri s tim da milioni njenih građana žive u zgradama koje nisu popravljane punih četrdeset-pedeset godina i u svakom trenutku mogu da se sruše. Odnos države prema tim problemima, smatram nemoralnim”, rekao je Putin i odredio da se za reformu stanovanja osnuje fond sa najmanje 250 milijardi rubalja (oko 10 milijardi dolara). “Danas imamo para i kako ćemo ih trošiti, to je samo stvar izbora prioriteta.” Država mora da podrži i inovacione tehnologije – kompjuterizacija svih škola i dostup Internetu moraju biti završeni do kraja ove godine, fakulteti moraju dobiti novac za osavremenjivanje nastave, a bolnice i medicinski centri moraju biti opremljeni najsavremenijom opremom. Putin nije zaboravio ni duhovno jedinstvo naroda ni kulturnu obnovu i obnovu gotovo uništenog sistema moralnih vrednosti. “Siguran sam da je društvo sposobno da postavlja i rešava velike nacionalne zadatke samo ako postoji zajednički sistem moralnih vrednosti. Kad se u zemlji poštuju maternji jezik, kulturne vrednosti, uspomena na svoje pretke i na svaku stranicu sopstvene istorije. To nacionalno bogatstvo je osnova za učvršćivanje jedinstva i suvereniteta zemlje.” Posebna pažnja posvećena je Stabilizacionom fondu stvorenom 2002. godine kao garancija ispunjavanja budžetskih obaveza i sniženja inflacionog pritiska izazvanog visokim cenama energetika na svetskom tržištu. Poznato je da je veliki broj ekonomista, uključujući i neke akademike, veoma nezadovoljno što je sav novac iz Fonda uložen u američke akcije i “radi za Ameriku”. Putin je napravio značajne korekcije: “Vreme je da se taj fond, u skladu s potrebama, podeli na tri dela – prvi za minimalizaciju rizika ekonomije u slučaju naglog pada cena, drugi deo mora ići u budžet za obezbeđenje velikih socijalnih programa, i treći u fond za buduća pokolenja, za poboljšanja kvaliteta života i razvoj ekonomije. Wega bi pravilnije bilo nazvati ‘fondom nacionalnog blagostanja’. On mora biti usmeren na blagostanje današnjeg i budućih pokolenja.” Osnovne ciljeve daljeg razvoja Rusije predstavljaju povećanje efikasnosti korišćenja prirodnih resursa, modernizacija visokotehnološke proizvodnje, razvoj malog biznisa koji je osnova svakog sistema i svakog blagostanja. Jedan od prioriteta u sledećoj deceniji, prema Putinovom mišljenju, jeste energetika. Da bi se do 2010. proizvodnja energije povećala za dve trećine, neophodno je da privatni biznis i država investiraju 12 triliona rubalja i da se postave nove elektrane, modernizuju postojeće i proširi infrastruktura. Koliko je to ozbiljan projekat jasno je ako se zna da je u čitavom sovjetskom periodu bilo izgrađeno ukupno 30 atomskih blokova, a Rusija se sprema da u sledećih 12 godina sagradi još 26 koristeći najsavremeniju tehnologiju. Slede rekonstrukcija i izgradnja železničkih pruga, novih aerodroma, ulaganje u poljoprivredu, zdravstvo, školstvo... rečju, u sve oblasti. Deo izlaganja posvećen je i odnosima sa Belorusijom – Putin je još jednom rekao da je Rusija spremna na izgradnju zajedničke države sa Belorusijom onim tempom kojim je za to spremna Belorusija. “Spremni smo da razgovaramo o svim problemima na koje se naiđe, ali nikoga ne požurujemo.” Nije ostao dužan ni nevladinim organizacijama: “Raste i reka novca iz inostranstva koji se koristi za direktno mešanje u naše unutrašnje stvari. Ako pogledamo šta se dogodilo u davna vremena, možemo videti da se u doba kolonijalizma govorilo o civilizatorskoj ulozi država – kolonizatora. Danas se koriste demokratizatorske parole. Ali ciljevi su isti – obezbeđenje sopstvenih interesa” . Osmo Putinovo obraćanje parlamentu bilo je najduže, trajalo je sat i 15 minuta i ostaće zapamćeno bar po dve veoma važne odluke – onoj o moratorijumu na Sporazum o konvencionalnim snagama u Evropi i onoj o novom načinu korišćenja Stabilizacionog fonda koji bi trebalo da omogući da korist od reka petrodolara počne da oseća i “običan čovek, a ne samo naftni magnati kao što je uobičajeno”. Ostaće zapamćeno i kao poslednji beočug u lancu ranijih govora u kojima su se davale ne samo ocene situacije u zemlji i njenog položaja u svetu, nego su određivani i prioriteti u socijalnoj i ekonomskoj sferi, u spoljnoj i unutrašnjoj politici, bezbednosti i odbrani. Svi oni zajedno čine osnovu, koncept razvoja Rusije, a čovek koji ih je napisao, očigledno, neće posle isteka mandata biti ravnodušan prema tome kako se ta koncepcija ostvaruje.