Crna Bara Svetislava Basare

Sreća je Svetislava Basare što novinski tekstovi traju samo nekoliko dana, tako ni njegova bruka neće biti dugog veka, ali će svakako ostati kao očigledan primer kako ovaj samoproglašeni privrženik dijaloga i modernizacije shvata polemiku. U tekstu „O Marinkovoj bari” kaže da daje prednost ukrštanju mišljenja nad salvama monologa u istomišljeničkim publikacijama, a njegova osnovna težnja je da se prevaziđe pojmovna i terminološka zbrka. A kako u praksi izgleda ovo originalno shvatanje dijaloga koje upražnjava veliki modernizator i neposustali borac protiv srpskog orijentalizma. On u svom svaštarskom traktatu kaže da su nspmovci ubeđeni da su posednici i branitelji jedinog ispravnog nacionalnog mišljenja, a njihovi napisi misaono i stilski veoma podsećaju na udbaške izveštaje, na denuncijacije, a oni me zapravo cinkare jednom zabrinutom Gospodinu (možda u nadi da će ih ovaj nagraditi ambasadorskim mestom). On i ne vodi raspravu sa stavovima u polemici jer to njega i ne zanima, on je posvećen nastojanju da radikalno demistifikuje srpsku političku istoriju i tradiciju. A za takav misaoni poduhvat i nije potrebna neka posebna argumentacija, što nam je Basara toliko puta i pokazao. Očigledno je da njegov obračun sa autorima NSPM-a samo služi za tzv. traktate o endemskom srpskom antimodernizmu i orijentalizmu. Verujem da piscima u tranziciji nije lako, srušen je čitav jedan svet, ali krajnje vreme je da Svetislav Basara nađe svoje mesto na tom tranzicionom klatnu jer je postalo zaista mučno gledati njegovo ideološko i političko tumaranje od demohrišćanskog funkcionera i državnog činovnika, do rušitelja srpskih istorijskih mitova i beskompromisnog borca protiv novog totalitarizma. Uostalom, on je propustio da nam demonstrira svoju ideološku čvrstinu, moralnu posvećenost i antiorijentalizam, u vreme kada je Vojislav Koštunica kao zabrinuti gospodin postao srpski premijer – ambasador Basara nije našao za shodno da podnese ostavku iz principijelnih političkih razloga jer se nije slagao sa autoritarnom politikom novog srpskog premijera i njegove vlade. Da je to tada uradio, stekao bi veliki moralni autoritet. Ovako se njegovo zalaganje za obračun sa mračnom i orijentalnom politikom u Srbiji doživljava kao zakasnelo i neubedljivo ideološko prosvetljenje. Ali nikada se ne zna šta u Srbiji može poslužiti kao preporuka za ambasadorsko mesto, pa makar ono bilo u Crnoj Bari Svetislava Basare. Marinko M. Vučinić ... Basara je u svojoj opsesiji otišao toliko daleko da je čak optužio NSPM da je naša priča o “trećem putu” zapravo dovela do napada bombama na novinara “Vremena” Anastasijevića. Ovako niski udarci i podmetanja uveliko prevazilaze uobičajenu basarističku kafansko-orijentalnu retoriku. Pošto i mi i gospodin Basara znamo da živimo u “orijentalnoj Srbiji” u kojoj gotovo sva drskost i bezobrazluk prolazi, gde se bez velikog rizika mogu podmetati “kašikare” (prave i medijske) ispod prozora onih koji misle i pišu drugačije, zadržaćemo se samo na njegovoj politički korektnoj “teologiji” kojom se pokušava opravdati eventualni gubitak Kosova. Treba Basara da se zagleda malo u svoje “Napuklo ogledalo”, pa će videti u njemu “proroka” iz Bajine Bašte kome se priviđaju “ideološke komisije” što navodno prete njemu i njegovim ambicijama da deli pouke oko sebe, pa neka se zapita zašto u svakoj drugoj kolumni ne može a da ne spomene NSPM u izrazito negativnom kontekstu. Bazično nastojanje ljudi oko NSPM-a je da se održi kao redak srpski forum otvoren za različita mišljenja (levica i desnica, proglobalisti i antiglobalisti) pa čak i za “denuncijantske tekstove” poput Basarinih koje redovno prenosimo. U Basarinom nastupu najviše iritira zamena teza ili, preciznije, potpuna zamena pozicija. Čovek koji je posle Petog Oktobra deo establišmenta, pre svega kao Ambasador & Laureat a i kao angažovan “partijski pisac” u jednoj od stranaka tada vladajućeg DOS-a, koji se uz to lepo uklapa i u globalističke matrice političke korektnosti i planove moćnika za Srbiju, uporno se predstavlja kao “žrtva sadašnjeg režima”. Kada se tome doda i “teorija zavere” po kojoj je njegov časopis Zemlja propao maltene zbog “zakulisnog delovanja” nspmovaca, onda je “umetnički dojam” o orijentalizmu i “čvorovićevskoj” percepciji Basare kompletan. Takvih i sličnih basarizama ima mnogo, ali bi njihovo prezentovanje imalo smisla samo u okviru rada koji bi se bavio “orijentalizovanom postmodernom” u kojoj se meša vešto prežvakani Bodrijar sa kafanskim bezobrazlucima i “urbana teologija” sa politički korektnim opštim mestima. Ipak, Basara jeste vrlo inteligentan čovek i nadaren pisac, koji je, nažalost, talenat (kao i neki drugi pisci) protraćio na “napise koji podsećaju na udbaške denuncijacije” ili pak na, neretko duhoviti, kafanski ekstremizam “verbalnih kašikara” (posvećen “partizansko-četničkim trojkama” književnim žirijima, “frustriranim, pohlepnim i guzatim babama” iz nevladinih organizacija i sl. On, koji je osamdesetih, pa i ranih devedesetih predstavljao intelektualno osveženje i mogao postati značajna intelektualna pojava, nažalost, spao je na to da kao ogorčeni eksambasador u domaćoj javnosti promoviše “neminovnost nezavisnog Kosova” pseudotarabićkim napisima. Tako se, na žalost svih onih koji su poštovali njegove rane radove, Basara pretvorio u večitog intelektualnog kavgadžiju koji je ostao na pola puta između balkanske kafane i nevladinog sektora. Branko Radun, NSPM