Diktiranje slobode

Plasirali smo se tik iza Mongolije i Antigve i Barbude (ako se to tako čita), 84. mesto delimo sa Burkinom Faso i Fidžijem. Mali i Gana, Vanuatu, Kiribati, Tuvalu i Nauru beznadežno su daleko odmakli. Ali, bolji smo od Mozambika, Istočnog Timora i Lesota. U bližoj okolini, Srbija se u godišnjem istraživanju slobode medija Fridom hausa našla iza Hrvatske i Crne Gore, a ispred Rumunije, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Slovenija je među bivšim jugoslovenskim republikama ocenjena daleko najbolje, dospevši na 39. mesto svetske rang-liste, koje deli sa Francuskom, Japanom, Austrijom... Na prvom su mestu Finska i Island. Srbija pak, proglašena je za “delimično slobodnu”, zaustavljena na pola puta između veselih slobodnih i mračno neslobodnih. Takvima nas, makar, drži američka nevladina organizacija Fridom haus iz Vašingtona. Gledano u odnosu na prošlogodišnji izveštaj (za 2005. godinu), napredovali smo za pet mesta, i to bi trebalo da nam godi. Ali zašto, uopšte, obraćamo pažnju na istraživanje ove organizacije? Zbog čega držimo da nije nevažno kakvu nam je ocenu dala grupa ljudi iz Konektikat avenije u Vašingtonu i Vol strita u NJujorku? Razlog je već i to što je izveštaj dobio značajan publicitet širom sveta, što može da se uoči već i ovlašnom pretragom Interneta. Još više, to što je reč o izuzetno uticajnoj organizaciji, “think tank”-u čije se mišljenje i te kako sluša u američkom Stejt departmentu. Dokaz: samo nekoliko dana po objavljivanju izveštaja Fridom hausa, pozivajući se na izveštaj, Stejt department objavljuje svoje saopštenje kojim kritikuje zemlje u kojima su prava medija najugroženija. Odnekud, među njima su istaknute baš Rusija i Venecuela, zemlje koje se poslednjih godina i po drugim osnovama često nalaze na udaru hladnoratovske retorike zvaničnog Vašingtona... Ovakvo, uzajamno prožimanje stavova/zaključaka zvanične američke politike i politike nekolicine američkih nevladinih organizacija – iako nije uvek jasno ko prati čije smernice – činjenica je koju dodatno treba imati u vidu kada se procenjuje značaj jednog ovakvog izveštaja o slobodi medija u svetu. Pogotovo što je Fridom haus mnogo više od obične “njatchdog” organizacije za zaštitu ljudskih prava i medijskih sloboda, promociju demokratije... Ovu, po sopstvenom opisu “nezavisnu nevladinu organizaciju koja pomaže širenje slobode u svetu” osnovala je Eleonor Ruzvelt, supruga tadašnjeg predsednika SAD Frenklina Delano Ruzvelta, 1941. godine, kada se trebalo suprotstaviti nacistima i njihovoj propagandi. I posle rata nastavili su da se bore protiv svih vrsta tiranije, naročito komunističke, ali i protiv aparthejda u Južnoj Africi, segregacije u SAD, Pinočea u Čileu, genocida u Bosni... Podržali su, kako navode, građanske revolucije u Srbiji, Ukrajini, Kirgistanu... To je lice priče. Naličje nije manje zanimljivo. Predsednik Upravnog odbora Piter Ejkerman u delu tamošnje javnosti važi kao jedan od inženjera prevrata u Srbiji i Ukrajini; funkciju u Fridom hausu je, inače, nasledio u septembru 2005. godine od Yejmsa Vulzija, bivšeg direktora CIA-e. Potpredsednik Stjuart Ajzenštat bio je zamenik ministra finansija u administraciji Bila Klintona, ambasador pri Evropskoj uniji... Drugi potpredsednik, Mark Palmer, vlasnik je kompanije CME koja poseduje 12 televizijskih kanala u Češkoj i Slovačkoj, Sloveniji i Hrvatskoj, Rumuniji i Ukrajini, a prethodno je obavljao niz važnih funkcija u Stejt departmentu (zadužen za SSSR i istočni blok, nuklearno naoružanje...). Dugogodišnja članica Upravnog odbora, sada pokojna Yejn Kirkpatrik, bila je u američkom Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Ronalda Regana... Među viđenijim članovima borda ove neokonzervativne organizacije su i Donald Ramsfeld, doskorašnji ministar odbrane SAD, aktuelni predsednik Svetske banke Pol Volfovic, Zbignjev Bžežinski, jedan od najuvaženijih ideologa američke geostrategije... Nabrajanje imena i državnih funkcija moglo bi još da potraje, ali veze ove nevladine organizacije sa vladom SAD ne svode se samo na lične kontakte. U Americi je, naime, formulisan princip (glavni savet u istraživačkom novinarstvu) “follonj the mone?” – prati novac. Podaci o finansiranju Fridom hausa – pronađeni u njihovim poreskim prijavama – pokazuju da je njihov glavni finansijer, zanimljivo, baš Stejt department, i to u iznosima koji variraju između tri četvrtine i 90 odsto njihovih godišnjih budžeta, što samo za sebe jasno govori. Američki kritičari Fridom hausa sa levice kažu da su standardi ove organizacije “elastični, savijajući se prema diktatu američke spoljne politike”. Ugledni Fajnenšl tajms otišao je i korak dalje, navodeći da je Fridom haus jedna od nekoliko organizacija koje je Stejt department odabrao (i platio im) za “tajne aktivnosti” u Iranu, usmerene ka rušenju tamošnjeg islamističkog režima. Ukratko, dakle, organizacija može da se shvati i kao svojevrsna prethodnica zvanične američke politike, gde borba za ljudska prava i medijske slobode može da bude principijelna, ali može da predstavlja i sasvim zgodan izgovor za rad na obaranju neposlušnih diktatora, onih koji rade suprotno interesima američke vlade – koja, ponovimo, finansira aktivnosti Fridom hausa. Svojevrsna paralela Fridom hausa, u medijskom sektoru, bio bi Radio slobodna Evropa, koji je posle Drugog svetskog rata osnovao američki Kongres, pomoću CIA-e, a i dalje se finansira kroz Kongres SAD. Elem, upravo objavljeni izveštaj Fridom hausa za 2006. godinu navodi da je globalna sloboda medija opala u odnosu na prethodni period, sa “posebno zabrinjavajućim trendovima u Aziji, bivšem Sovjetskom Savezu i Latinskoj Americi”. Dalje, govori se o “kontinuiranim, nemilosrdnim napadima na nezavisne medije u grupi geopolitički ključnih zemalja, uključujući Rusiju, Venecuelu, Iran i Kinu”. Reč nezavisni, s obzirom na sve što je prethodno rečeno o Fridom hausu, njegovim čelnicima i načinu finansiranja, ovde ima nešto drugačiju konotaciju. Srbija, kako rekosmo, u izveštaju i ne prolazi tako loše; kritikuje se to što je kleveta i dalje krivično delo za koje se ide u zatvor, afirmišu zamerke koje su nevladine organizacije imale na izmene Zakona o radio-difuziji: “Srpska Radio-difuzna agencija postala je finansijski i politički zavisna od vlade, pošto (izmene zakona) predviđaju da vlada odobri budžet nominalno nezavisne agencije.” Kao negativan primer navodi se i zatvaranje BK televizije, bez detaljnijeg objašnjenja uzroka njenog gašenja, a Bogoljub Karić se prilično lakonski opisuje samo kao opozicioni političar. Napomenuto je i da postoji “značajan nivo politizovanosti” medija a, paradoksalno, samo nekoliko redova dalje istaknuto je da “mnogi izbegavaju politički važne teme, kao što su nesaradnja Srbije sa Haškim tribunalom, pregovori o budućem statusu Kosova, i referendum o nezavisnosti Crne Gore u maju 2006. godine”. Koliko smisla imaju ove tvrdnje jasno svakome ko makar letimice čita novine i gleda televiziju. Takođe, prilično bombastična ocena da su “mediji i novinari ponovo žrtve uznemiravanja, pretnji i fizičkog nasilja” u nastavku teksta svodi se na to da je “zaposlenima u privatnom emiteru B92 prećeno tokom cele godine”. Interesantno je priznanje da vlada ima “malo direktnog uređivačkog uticaja” na “Politiku”, iako je vlasnik dela ovog “najstarijeg i najprodavanijeg dnevnog lista”. Kritikuje se, međutim, to što je država i dalje vlasnik Radio-televizije Srbije (a ko je pa vlasnik BBC-a?). Pravi biser, međutim, predstavlja “otkriće” da vlasti “selektivno kontrolišu elektronsku poštu i ostalu on-lajn komunikaciju” onih 14 procenata srpske populacije koja ima pristup Internetu. Odakle im ovaj podatak, naravno, nije objašnjeno, a sva dostupna saznanja govore i da takva tehnološka mogućnost ovde uopšte i ne postoji. Osamdeset četvrto mesto na svetskoj rang-listi medijski slobodnih, poluslobodnih i neslobodnih zemalja Srbiji je određeno na osnovu ocena o zakonskom, političkom i ekonomskom okruženju u kome rade novinari. Ko je ocenjivao, nije poznato, pošto se kao izvori navode “dopisnici, osoblje i putovanja, međunarodni posetioci, zaključci organizacija za ljudska prava i slobodu informisanja, specijalisti za geografiju i geopolitiku, izveštaji vlada i multilateralnih tela, i raznovrsni domaći i inostrani mediji”. S obzirom na šarenilo izvora i obilje raznovrsnih eksperata, možda i ne treba da čudi poprilična površnost i netačnost iznetih zaključaka. Nevolja je u tome ako se na osnovu ovog i ovakvih izveštaja formuliše i zvanična politika jedine svetske supersile, ne samo kada su mediji i medijske slobode u pitanju. A sve govori da je baš tako.