Povratak u zagrljaj Amerike

Nije bilo iznenađenja u drugom krugu predsedničkih izbora: Nikola Sarkozi postao je šesti predsednik Pete republike. Francuska je dobila predsednika koji potiče iz imigrantske porodice, mondijalizacija omogućava da se američki san ostvari bilo gde na svetu. Posle kampanje koja je bila bleda kopija američkog modela, Sarkozi je potvrdio ispitivanja javnog mnjenja koja su ga uvek isticala kao favorita. Pobeda je bila sigurna – 53,06 u odnosu na 46,94 odsto glasova gospođe Roajal. Pobedio je kandidat iza koga je stajao nikad tako udruženi krupni kapital, koji je preko vlasnika ključnih medija omogućio neverovatnu podršku onome koji je od položaja predsednika odavno napravio ličnu opsesiju. Pet godina koje je proveo kao ministar unutrašnjih poslova Sarkozi je iskoristio da preuzme kontrolu nad važnim sektorima društva, da nametne politiku čvrste ruke koja se izgleda dopada Francuzima, ali i da “vrbuje” ljude. Tokom kampanje u njegov tabor prešlo je mnogo poslanika iz desnog centra Fransoa Bajrua, kao i jedan socijalista koji je objavio pamflet protiv Segolen Roajal. Suštinski politički razlog Sarkozijeve pobede počiva na odličnoj analizi odnosa snaga posle izbora 2002. godine. Ministar unutrašnjih poslova bio je najbolje pozicioniran da planski privuče glasače Nacionalnog fronta na svoju stranu. Sve ono što je izazivalo udruženi strah desnice i levice od Lepena, Sarkozi je sproveo kao prvi policajac Francuske: ograničiti imigraciju, stalno isticati to kao ključni problem, uvući ljude u beskrajnu priču o nacionalnom identitetu i niz ostalih tema koje su godinama bile zaštitni znak lidera ekstremne desnice. Sve to Sarkozi je preslikao u svoj program. Segolen Roajal je pokazala manjak fleksibilnosti, nije imala suštinsku podršku ni svoje partije ni celokupne levice i u nedelju je pokazala izvesne simptome “događanja naroda”. Poraz se, međutim, ne može pretvoriti u pobedu i posle predstojećih parlamentarnih izbora i levica i Segolen Roajal naći će se na prekretnici. Nikola Sarkozi zvanično preuzima funkciju 16. maja i vrlo brzo će saopštiti ime novog premijera. Kako parlamentarni izbori u ovakvim situacijama po običaju potvrde rezultat predsedničkih, on ne bi trebalo da ima problema u ostvarivanju svog liberalnog programa. Tim više što buduća nova stranka centra nije tako jedinstvena. Iako je mnogo onih koji strahuju od najavljenih mera novog predsednika, naročito po pitanju socijalnih davanja, ali i osnovnih ljudskih prava, jer se ide ka politici čvrste ruke i neskrivene kontrole, ključni zaokret jeste u spoljnoj politici. Francuska se odlučno vraća u zagrljaj Americi, što znači da će Evropa mnogo lakše biti oblikovana po američkom modelu i željama. Da bi se prebrodila kriza nastala francuskim i holandskim “ne” na referendumu oko evropskog ustava, Sarkozi je već stavio do znanja da povodom novog predloga neće biti referenduma već će odluku doneti parlament. U svom oproštajnom obraćanju naciji, Žak Širak je rekao da je zaljubljen u Francusku, da bi posebno istakao da ni ova zemlja ni Evropa nisu doživeli rat u poslednjih pola veka. Mediji su preneli tu fantastičnu “istinu”, jer se ovde divno neguje zaborav da je rata bilo i da je bombardovanje Jugoslavije bila mračna strana evropske istorije, u kojoj je i Francuska imala svoju nimalo slavnu ulogu. Sa Sarkozijem će politika amnezije dostići vrhunac. Spoljna politika nije bila posebno zastupljena u kampanji, ljudi su se zanimali kakav će im biti život, da li će biti posla, i mnoge stvari su im izgledale ako ne nevažne, a ono daleke. Mediji su se lepo saglasili sa tom atmosferom, tumačeći veliku politizaciju nacije kao nešto nesumnjivo pozitivno. Odziv na izbore bio je 86 odsto, ali je politizacija kakva se odvija u Francuskoj znak zapravo duboke socijalne i političke krize. Oko toga da je situacija dramatična svi se slažu, pa je sada na novom predsedniku izuzetna odgovornost. Mladi odlaze na rad u Irsku, Englesku i Ameriku, srednja klasa je osiromašila, penzije će biti sve manje, što je za naciju koja je bila zadojena sigurnošću više nego alarmantno. I pored tog toliko pominjanog straha od Sarkozija, jasno je da ništa ne bi bilo bolje ni da je levica došla na vlast. Najdublji problemi dobrim delom jesu globalni, karakteristični za krizu demokratije i kapitalizma koji se održava jedino stabilnom proizvodnjom bede u trećem, četvrtom i petom svetu. Ono što brine ne samo ideološke protivnike novog predsednika jesu njegovi metodi vladanja, sam koncept vlasti i ta iracionalna dimenzija da se do vlasti dođe po svaku cenu. Odgovor će doći vrlo brzo. Red je da se podseti da su 1981. godine simpatizeri desnice panično bežali u inostranstvo plašeći se za svoju imovinu i osnovna prava. Neće možda biti tako spektakularnih događaja, ali će se promena osetiti. Wu ćemo osetiti i mi, jer je Sarkozi u svom prvom obraćanju naciji posle objavljivanja rezultata u nedelju uveče predvideo stvaranje svojevrsne Mediteranske unije, dok je njegov savetnik dan kasnije izjavio da će upravo ta nova organizacija rešavati pitanje Kosova.