Ruski štit

Do kraja maja, još jednog u čitavom nizu ključnih meseci u rešavanju kosovske krize, ostalo je jedva desetak dana, ali dogovor velikih sila o budućem statusu te zlosreće pokrajine, uprkos glasnim najavama iz Vašingtona i tvrdoglavom otporu Moskve, ne čini se ništa bliži nego ranije. Na pregovaračkom stolu nalazi se gomila “elemenata” i jedan predlog rezolucije. Dva najvažnija igrača u procesima rešavanja čitavog niza svetskih kriza, američki i ruski ambasadori Zalmaj Kalizad i Vitalij Čurkin bar jednom nedeljno ručaju zajedno, što je posmatrače navelo na zaključak da će konačna epizoda kosovske krize početi upravo posle jednog od tih obroka. Niko, međutim, ne može sa sigurnošću da pretpostavi kojeg. Suštinski, Amerikanci pokušavaju da pronađu čarobnu formulu koja bi istovremeno otvorila vrata za sprovođenje plana koji je načinio bivši finski predsednik Marti Ahtisari i otklonila ruska strahovanja da bi ahtisarijevski način rešavanja statusa spornih teritorija stvorio presedan za neke buduće slučajeve. Takav pristup velikih sila, bar za sada, nije doneo neke značajnije pomake, ali su diplomati već, doduše izokola, počeli da pominju “izvesne modifikacije” Ahtisarijevog plana, koji je prvobitno ocenjen ka odličan, da bi vremenom degradirao od solidnog ka “jedinom postojećem”. Niko ozbiljan, ionako, nije očekivao da će višedecenijska i dozlaboga komplikovana kosovska kriza moći biti rešena tek jednim dokumentom i na opšte oduševljenje ostrašćenih i brojnih strana. Za zapadne diplomate, ipak, iznenađenje predstavlja rusko insistiranje na odbrani srpskih interesa, pošto se smatralo da će Moskva, pre ili kasnije, “leći na rudu” i konačnu rundu rešavanja kosovske krize prepustiti Americi. Iznenađenje je utoliko veće jer je Rusija, nezainteresovana za kosovski problem, povukla svoje trupe iz te pokrajine još jula 2003. godine. Amerikanci, Britanci, Francuzi, Nemci i Italijani, koji su na Kosovu ostali sve vreme, smatraju da im pripada glavna reč u procesu određivanja statusa, te da bi svaki drugi ishod u pitanje doveo reputaciju Ujedinjenih nacija, međunarodne zajednice i svake od tih država ponaosob. Posebno, jer su još u leto 1999. godine, odmah nakon što su snage bezbednosti tadašnje Jugoslavije najurene sa Kosova, kosovskim Albancima javno obećali nezavisnost. Pregovori o tekstu rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija počeli su još prošle sedmice, neformalno neformalnim konsultacijama, kako je početak procesa definisan u opreznom diplomatskom vokabularu, u francuskoj misiji pri svetskoj organizaciji, koja je u ime Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije predstavila osnovne elemente budućeg dokumenta kojim se otvaraju vrata nezavisnosti Kosova, odnosno sprovođenju plana o rešavanju tog pitanja koji je načinio Ahtisari. Kontraelemente ambasadorima je razdelila i Rusija, koja je zatražila nastavak pregovora i potragu za rešenjem koje će zadovoljiti obe strane – Srbiju koja želi da Kosovo ostane u njenim granicama, i Albance koji na tako nešto neće ni za živu glavu pristati. Razvoj situacije, iz prikrajka, posmatra i Kina, koja se prethodnih meseci nije isticala nekim preterano atraktivnim izjavama vezanim za status Kosova, ograničavajući se radije na podršku nastavljanju procesa, kako između kosovskih Albanaca i Beograda, tako i unutar Saveta bezbednosti UN. Kineski diplomata Li Đinhua je, takođe, primetio da su objavljivanjem plana za rešenja statusa Kosova naglo porasle tenzije među svim stranama, uključujući i međunarodnu zajednicu, te pozvao ostale diplomate na ozbiljnost i oprez. Odnos velikih sila prema ostalim državama članicama Saveta bezbednosti najjednostavnije se može opisati prošlomesečnom konverzacijom između zvaničnice Stejt departmenta Kirsten Silverberg i zamenika ministra spoljnih poslova Južne Afrike Aziza Padaoa u Pretoriji prošlog meseca, kada je Amerikanka primetila da se ta država, prilikom glasanja u NJujorku, stavlja na stranu “odmetničkih država, radije nego demokratskih vlada”, rekavši da Vašington “ne želi da se takve stvari ponavljaju u budućnosti”. Nestalne, ili promenjive članice najmoćnijeg tela svetske organizacije, ionako više predstavljaju dekor na pozornici rešavanja velikih kriza nego značajan faktor globalne stabilnosti. U istoriju blistavih trenutaka diplomatije malih država, svakako, neće ući predlog Paname da se, istovremeno, usvoji Ahtisarijev plan i nastave pregovori između Srba i Albanaca. Zapadni diplomati, takođe, sa izvesnom dozom zabrinutosti prate poteze Indonezije, koja, suštinski, smatra da se pred Savetom bezbednosti nalaze “teške nedelje i meseci”, te da konačno rešenje “mora biti pošteno i u skladu sa međunarodnim pravom”. Doprinos smirivanju strasti, u očiglednoj nemogućnosti da se dogovore oko bilo čega drugog, ponudili su i ruski predsednik Vladimir Putin i državni sekretar SAD Kondoliza Rajs prilikom sastanka u Moskvi, dogovorivši se da paze na izraze koje će ubuduće koristiti u međusobnoj komunikaciji. Problemi, poput raspoređivanja američkih raketa presretača u Češkoj Republici i Poljskoj, te statusa Kosova, koji se smatraju najozbiljnijim razmimoilaženjima spoljnih politika dveju država, ostali su tamo gde su i bili pre moskovskog susreta. Rajsova je, uzgred, rekla da “Kosovo više nikada neće biti deo Srbije”, dok su joj, na opšte iznenađenje posmatrača, tradicionalno antiputinovski raspoloženi predstavnici opozicije rekli da “ne žuri sa nametanjem rešenja za Kosovo, jer bi takav pristup mogao otvoriti čitav niz drugih problema”. Glavni uspeh Rajsove, smatraju diplomati u NJujorku, predstavlja jasno izražen stav obe države da se uzdrže od teških reči, što stvara preduslove za “konstruktivan” susret predsednika Yordža Buša i Putina sredinom juna. Ukoliko ne bude preteranih iznenađenja, taj sastanak označiće prekretnicu u pregovorima Rusije i SAD oko kosovskog pitanja. Niko, međutim, nije umeo da odgovori na pitanje na čemu se sav taj optimizam zasniva. Diplomati na Ist Riveru, stoga, smatraju da će Amerikanci, tokom neke od narednih rundi pregovora o novoj rezoluciji, ponuditi Rusiji kompromisno rešenje, koje bi se moglo ogledati u jasnije definisanim obavezama Albanaca u pogledu povratka izbeglica, te značajnijim, gotovo bezgraničnim vezama srpskih opština sa Srbijom. U daljim pregovorima, ustupci Zapada mogli bi se kretati ka definisanju vremenskog roka tokom kojeg bi se od kosovskih Albanaca zahtevalo da načine vidljiv napredak u sferi ispunjavanja manjinskih prava, slobode kretanja i rešavanja spornih imovinskih pitanja, pre nego što im bude dozvoljeno da zatraže prijem u Ujedinjene nacije. Listu kompromisnih predloga objavila je i Međunarodna krizna grupa, u čijem se odboru nalazi i Ahtisari, koja smatra da zarad viših ciljeva SAD moraju pronaći način da Rusija sačuva obraz u poslednjim činovima rešavanja kosovske krize. Prema toj organizaciji, čije akcije u Srbalja ne stoje baš previše blistavo, najveći početni problem prilikom donošenja nove rezolucije predstavljaju vremenski okviri, pri čemu se SAD zalažu da se čitava priča okonča najkasnije u junu, dok Rusija smatra da je septembar znatno prihvatljiviji termin. Taj mesec, iako nema direktne veze sa Kosovom, mogao bi se pokazati prelomnim u američkoj spoljnoj politici, jer će tada biti objavljen čitav niz izveštaja o napretku ofanzive protiv pobunjenika u Iraku, od čega će zavisiti dalja podrška Kongresa za nastavak ratovanja u toj državi. Ruska “ideja vodilja”, kako smatraju zapadni diplomati, nije preterano konstruktivna, ali bi, s obzirom na trenutni razvoj događaja na iračkom ratištu, mogla uroditi plodom, što Amerikanci sa gnušanjem odbacuju, tvrdeći da problemi na Kosovu i Bliskom istoku nemaju nikakve veze. Otežavajuću okolnost rusko-srpskoj inicijativi mogao bi predstavljati pokušaj da se rešenje kosovske krize, uz već ranije naširoko hvaljenu bosansku, predstavi kao krunski dokaz potpunog izostanka neprijateljstva SAD prema muslimanskim državama, jer je, Vašington, eto, za svega desetak godina pomogao stvaranje dve takve tvorevine na jugu Evrope. Ili, kako je to nedavno objasnio šef Spoljnopolitičkog komiteta Predstavničkog doma Kongresa Tom Lantoš, “takav potez mora biti uočen od odgovornih lidera islamskih vlada, kao što je Indonezija, ali i džihadista”, što dodatno komplikuje rešavanje ionako užasno složene kosovske krize, radije nego što nudi ozbiljna rešenja. Predlozi koji kolaju kuloarima svetloplavog zdanja na Ist Riveru, takođe, uključuju parcijalno prihvatanje Ahtisarijevog plana, pri čemu bi zaključci, uključujući i nadgledanu nezavisnost, bili ostavljeni bilateralnim odnosima pojedinačnih država, dok bi Savet bezbednosti prihvatio samo dokument koji se odnosi na konkretna rešenja, čime bi se otvorila vrata uspostavljanju civilne, pravosudne i vojne misije na Kosovu. Sve češće pominje se i specijalni predstavnik za ljudska prava, čije bi imenovanje bilo usmereno prema razbijanju straha Beograda da je obimno pisanije nekadašnjeg finskog predsednika, uopšte, nemoguće sprovesti u delo. Ukoliko sve propadne, tvrde Amerikanci, otvorena je mogućnost da Kosovo samostalno proglasi nezavisnost, pa da novostvorenu državu prizna ko bude želeo, što će, kako stvari stoje, doneti više štete nego koristi, te, moguće, dovesti do ispunjavanja apokaliptičnih scenarija, poput odvajanja četiri srpske opštine na severu pokrajine, novih sukoba, kao i širenja nestabilnosti na Makedoniju, jug Srbije, Crnu Goru... Za takav razvoj događaja, na sreću, čini se, niko nije spreman da preuzme odgovornost, već će celokupna međunarodna zajednica pokušati da poslednje poglavlje kosovske sage smesti na drugi sprat sedišta UN u NJujorku. U blizinu se već, za svaki slučaj, doselio i Ahtisari i novouspostavljena kosovska misija. “Dobro veče, Beograde, na liniji je Priština”, prilikom glasanja za pesmu Evrovizije sledeće godine jedino je rešenje na koje će pristati kosovski Albanci. Na takvo rešenje, ni u kakvom razvoju situacije, neće pristati Beograd. Ostaje da se vidi šta o tome misle Buš i Putin. Specijalni slučaj Priznaju se posebne okolnosti koje Kosovo čine specijalnim slučajem, uključujući i istorijski kontekst nasilnog raspada Jugoslavije, koji nije bio predmet sporazuma, kao i ogromno nasilje i represiju koji su se dogodili na Kosovu u periodu do 1999. godine i posle nje Imajući u vidu namenu i principe Povelje UN, i osnovna zaduženja Saveta bezbednosti, u cilju održanja međunarodnog mira i bezbednosti: Opoziva se Rezolucija 1160 iz marta 1998, 1199 iz septembra 1998, 1203 iz oktobra 1998, 1239 iz maja 1999. i 1244 iz juna 1999. godine. Priznaju se posebne okolnosti koje Kosovo čine specijalnim slučajem, uključujući i istorijski kontekst nasilnog raspada Jugoslavije, koji nije bio predmet sporazuma, kao i ogromno nasilje i represiju koji su se dogodili na Kosovu u periodu do i 1999. godine, produženu međunarodnu administraciju na osnovu Rezolucije 1244, i proces određivanja statusa pod pokroviteljstvom UN. Reafirmiše se posvećenost multietničkom i demokratskom Kosovu, koje će ojačati regionalnu stabilnost. Priznaje se napredak koji je načinjen u sprovođenju standarda na Kosovu i poziva na dalje sprovođenje u skladu sa evropskim partnerstvom i Opštim predlogom za rešavanje statusa Kosova. Reafirmiše se hitna potreba za snažnijim napretkom na polju povratka izbeglica i raseljenih lica. Naglašava se odlučnost da se ne tolerišu nasilje, provokacije i pretnje. Još jednom potvrđuje se jurisdikcija i mandat Međunarodnog tribunala za bivši Jugoslaviju. Potvrđuje se da nerešena situacija na Kosovu predstavlja pretnju međunarodnom miru i bezbednosti. Deluje se u skladu sa poglavljem 7 Povelje UN. 1. Izražava se zahvalnost specijalnom izaslaniku generalnog sekretara na izveštaju o budućem statusu Kosova, uključujući i odredbe sadržane i priključene Opštem predlogu za rešenje statusa Kosova. 2. Zahteva se od Međunarodne grupe za nadgledanje da imenuje civilnog predstavnika međunarodne zajednice (ICR), i odlučuje da će ICR imati nadležnosti sadržane u Opštem predlogu za rešenje statusa Kosova. 3. Ovlašćuje se EU da uspostavi misiju koja će nadgledati vladavinu prava kako bi podržala sprovođenje Opšteg predloga o rešenju statusa Kosova i promovisala razvoj policije i pravosuđa na Kosovu, te odlučuje da će ta misija imati nadležnosti opisane u Opštem predlogu rešenja statusa Kosova. 4. Odlučuje da se međunarodno bezbednosno prisustvo nastavi u skladu sa Rezolucijom 1244 u periodu od 120 dana od dana usvajanja ove rezolucije: da, po isteku 120 dana, nadležnosti te misije pređu u ruke međunarodnog vojnog prisustva (IMP) čije su nadležnosti opisane u Opštem predlogu rešenja statusa Kosova: da se misija ovlasti da koristi sva sredstva kako bi obavila dužnosti. 5. Odlučuje da postojeća međunarodna civilna misija nastavi da funkcioniše u skladu sa postojećim mandatom, određenim Rezolucijom 1244 u toku prelaznog perioda od 120 dana počevši od dana usvajanja ove rezolucije: te da se o svim pitanjima vezanim za sprovođenje Opšteg sporazuma o rešenju statusa Kosova konsultuje sa ICP-om. 6. Odlučuje da, osim u slučajevima navedenim u tačkama 4 i 5, odredbe ove rezolucije zamene odredbe gore navedenih rezolucija. 7. Traži od Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) da produži misiju na Kosovu, uključujući i vidljivo prisustvo na terenu: podrži demokratski razvoj Kosova i sarađuje sa ICP-om u skladu sa Opštim predlogom rešenja statusa Kosova. 8. Pozdravlja deklaraciju koju je 5. aprila usvojio parlament Kosova, kojom se u potpunosti prihvataju obaveze navedene u Opštem predlogu za rešenje statusa Kosova i prihvata obaveza za njihovo ispunjavanje, podvlači važnost punog poštovanja tih obaveza: uočava posebnu važnost ispunjavanja odredbi Opšteg predloga o rešenju statusa Kosova koja se odnose na ljudska prava i osnovne slobode i prava zajednica. 9. Podseća na deklaraciju Samita EU o zapadnom Balkanu iz Soluna iz juna 2003. godine, te pozdravlja reafirmaciju odlučnosti EU da državama regiona pruži jasnu evropsku perspektivu. 10. Zahteva od ICP-a da na svakih 12 meseci izveštava Savet bezbednosti, te da prvi izveštaj bude podnet tri meseca od dana usvajanja ove rezolucije. 11. Odlučuje da ostane aktivno uključen u ovaj slučaj.