Drama približavanja

U svetu poznati rimokatolički teolog Tomas Bremer, profesor ekumenske teologije na univerzitetu u Minsteru u Nemačkoj, kaže: “Budućnost hrišćanstva pripada ekumenizmu, ili je neće biti.” Pojašnjava da “želja za jedinstvom nije povratak na staro, već traženje načina da se opstane.” Inače, Bremer je dobar deo obrazovanja stekao u Beogradu, studirajući slavistiku, ali i radom na doktorskoj disertaciji o eklisiologiji, “glavnoj tački sukoba između Pravoslavne i Katoličke crkve”. Papa Benedikt XVI, još dok je bio kardinal Jozef Racinger na mestu sekretara za doktrinu vere, zalagao se za zbližavanje rimokatolika i pravoslavnih. Jer, kako je govorio: “Razlike u liturgijskom i obrednom kontekstu između katoličkih i pravoslavnih službi su minimalne i naša istočna braća su nam u mnogo čemu najbliža.” Kada je izabran za papu, jednu od prvih poseta učinio je gradu Bariju, gde se čuvaju mošti svetog Nikole, podjednako slavljenog i na Istoku i na Zapadu: “Upravo ovde u Bariju, gradu koji čuva kosti svetog Nikole, zemlji susreta i dijaloga sa našom istočnom hrišćanskom braćom, želim da potvrdim volju da preduzmem kao fundamentalni zadatak: rad – svim raspoloživim snagama – na punoj i vidljivoj rekonstrukciji jedinstva svih Hristovih sledbenika.” Ruski patrijarh Aleksij Drugi odgovorio je na to pozivom Vatikanu na iskrenu i poštenu saradnju: “Zajedno možemo da se suprotstavimo izazovima i negativnim pojavama savremenog sveta i da se borimo protiv nasilja i egoizma”, poručio je on, ali uz napomenu da novu saradnju uslovljava prethodnim isključivanjem bilo kakvog prozelitizma Rimokatoličke crkve na kanonskom prostoru Ruske pravoslavne crkve, gde nikada nije bilo rimokatolika. Svima je jasno da posle toliko vekova razdvojenosti (od 1054), i u međuvremenu mnogo nastalih razlika, ne može “preko noći” doći do uspostavljanja potpunog jedinstva. Zapadnoj javnosti, u jednom intervjuu, to je objasnio i carigradski (vaseljenski) patrijarh Vartolomej. Kao jedan od razloga naveo je i “autoritativnu i centralizovanu strukturu Rimske crkve”. I u samoj Rimokatoličkoj crkvi svesni su da bi bilo nerealno u dogledno vreme očekivati “administrativno ujedinjenje”, pa iz Vatikana, posle nastupa pape Benedikta XVI u Bariju, u proleće 2005. godine, stiže (nezvanično, i od neimenovanih izvora) pojašnjenje da se, u ovom trenutku, misli na duhovno ujedinjenje, odnosno na liturgijsko jedinstvo. Primat pape (“episkopa Rima”) za Pravoslavnu crkvu je neprihvatljiv. To je neprihvatljivo i za protestante, anglikance, starokatolike... Iz tih, ili nekih drugih razloga, u Vatikanu je sredinom 2003. godine organizovan (“neoficijelan, akademski”) teološki skup o primatu pape, kao “namesnika Isusa Hrista” na zemlji, što se inače posebno naglašava u njegovom titulisanju. Na skupu je učestvovalo i nekoliko pravoslavnih teologa. Nekog šireg saopštenja nije bilo. Ali, i posle toga, sekretar Papskog saveta za jedinstvo hrišćana izlazi sa zahtevom da pravoslavni priznaju primat pape! U tituli poglavara Rimokatoličke crkve sabrano je devet zvanja: episkop Rima, namesnik Isusa Hrista (vicarius Christi), naslednik prvoapostola (Petra i Pavla), vrhovni poglavar opšte Crkve (pontifex maximus), patrijarh Zapada, prvojerarh (primus) Italije, arhiepiskop i mitropolit provincije Romana, suveren države grada Vatikana i sluga Božjih slugu (servus servorum Dei). Svesni su i u vrhu ove crkve da se neka od tih zvanja “ne primaju” izvan njenih okvira. Zato je početkom prošle godine Vatikan izašao sa saopštenjem da će u novom zvaničnom godišnjaku (Annuario Pontificio) biti izostavljeno papino peto zvanje – patrijarh Zapada. “Odricanje od pomenute titule izražava istorijski i teološki realizam i može biti korisno za ekumenski dijalog”, objašnjeno je iz Vatikana. Naravno da izostavljanje jedne od sporednih titula, ni na zapadu (među protestantima i anglikancima), ni na istoku (među pravoslavnima), nije doživljeno kao neko suštinsko pomeranje. Ali je to primećeno. U međuvremenu, s desne obale reke Tibra, stiže neslužbeni nagoveštaj da bi, zarad ujedinjenja hrišćanske Evrope, Rimokatolička crkva bila spremna da razmotri i stav o “nepogrešivosti pape”. Dotad, ima još “malih koraka”. Jedna od razlika između Pravoslavne i Rimokatoličke crkve jeste i u poimanju staništa duše na “onom svetu”. Pravoslavna crkva uči da postoje samo raj i pakao. Prema dosadašnjem učenju Rimokatoličke crkve postojalo je i nešto između – čistilište. Međutim, od pre mesec dana i u Rimokatoličkoj crkvi počinje drugačije da se uči. Odlukom Međunarodnog katoličkog teološkog povjereništva, koju je odobrio papa Benedikt XVI, ukinuto je postojanje čistilišta za decu koja su umrla nekrštena. To je protumačeno i kao uvod u potpuno ukidanje kategorije “čistilišta”. Ali crkve imaju i drugih akcija od zajedničkog interesa. Recimo, angažovanje u uobličavanju odredbi Ustava Evrope, kojima bi trebalo da se zaštiti hrišćansko nasleđe Starog kontinenta. Svoje stavove o budućnosti Evrope Vatikan je predočio (sredinom 2003. godine) u dokumentu na 150 stranica “Eklesia in Europa” (Crkva u Evropi), na kojem je rađeno tri godine. Zatraženo je da u ustavu bude pomenuta njena religijska, a posebno hrišćanska baština. Po ovom pitanju oglašavala se i Ruska pravoslavna crkva. Tako, patrijarh Aleksij u jednoj besedi kazuje: “Mi, kao i Katolička crkva, smatramo da u Ustavu Evropske unije mora biti spomenuto da imamo opštehrišćanske korene iz kojih je iznikla sva evropska kultura.” Na tom stanovištu je i Grčka crkva, iz koje je stiglo upozorenje da će se Evropa, ako ne uzme u obzir svoju duhovnu kolevku, hrišćanstvo, pretvoriti od društva (zajednice) u jednu veliku kompaniju. Reči razumevanja traže se ne samo među onima koji se izjašnjavaju kao hrišćani, nego i među drugima. Krajem decembra prošle godine papa Benedikt XVI posetio je Tursku i Carigradsku patrijaršiju. Vatikan je saopštio da ovo putovanje ima tri cilja: da ohrabri hrišćane u Turskoj, da unapredi pravoslavno-katoličke odnose i da pospeši hrišćansko-islamski dijalog. Povodom ove posete, španski “El Pais” objavio su tekst istaknutog rimokatoličkog teologa Hansa Kinga, u kojem kaže da “konstruktivni dijalog hrišćana i muslimana ne bi trebalo da sagradi nove zidove naspram modernog laicizma”. (NIN je preneo taj tekst) Kingovo mišljenje je da “glavna funkcija religije nije da se suprotstavi već da podrži, da bude uz ljude našeg vremena”. Po Kingu, papa je ovom posetom “poboljšao veze sa islamom”, a da u odnosima “sa hrišćanskom braćom” ona nije donela “praktički, ništa”. Ipak, mesec dana od ove posete Vatikan je prvi put u istoriji posetio poglavar Grčke pravoslavne crkve. Svakako, ima i zloupotebe vere. Nedavno je, nastupom u Donjem domu američkog Kongresa, kongresmen Tom Lantoš pozvao islamski svet da obrati pažnju na to šta Amerika radi na Kosovu, kako ona podržava “stvaranje islamske zemlje u srcu Evrope”. Nije to bio usamljen glas i usamljeno priznanje. Nadovezao se podsekretar Nik Berns, rekavši da je Balkan odličan primer kako Amerikanci pomažu muslimanskim narodima. Podržali su to i drugi. To, ipak, nije bio razlog da srpski episkop Artemije pomoć za opstanak Kosova i Metohije u Srbiji ne potraži u istoj toj Americi – od tamošnje evangelističke zajednice, koja nije bez uticaja na američku politiku (od poslednjih pet predsednika Amerike trojica su bili iz njihovih redova, i to dvojica sa duplim mandatima – republikanci Regan i Buš mlađi – dok je demokrata Yimi Karter u Beloj kući ostao samo četiri godine). Praktikuju se susreti crkve i verskih zajednica i na lokalnom nivou. Tako, u toku građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji, devedesetih godina, patrijarh Pavle u nekoliko navrata se sastajao sa kardinalom Franjom Kuharićem i reis-ul-ulemom Jakubom Selimovskim. O tim susretima pričao mi je: “Sastajao sam se da kao ljudi, kao verujući ljudi, pozovemo naše vernike da budu prvo ljudi verujući. E, sad koliko je ko činio i koliko su nas poslušali, to je druga stvar. To nije zavisilo samo od nas, nego i od drugih... Svi mi verujući, i pravoslavni, i rimokatolici, i muslimani, verujemo da je Bog – Bog pravde. U Kuranu Gospod Bog opominje vernike da zbog mržnje prema jednom čoveku ne čine nepravdu, jer On, Bog, zna šta mi činimo. U Svetom pismu se, takođe, kaže da je Bogu u svakom narodu mio onaj koji se Wega boji i čini pravdu. On ne gleda ko je ko. E, kad bi svi mi postupali po tome, po pravdi Božjoj, po istini Božjoj, po onome što je sveto i čestito, svima bi nam bilo lakše...” Pojedinac ponekad učini više nego cela zajednica kojoj pripada. Tako, ovog proleća, tek posle više od šest decenija, jedan katolički biskup ohrabrio se da poseti spomen-područje koncentracionog logora Jasenovac. Bio je to požeški biskup Antun Škvorčević. Predstavnici Srpske pravoslavne crkve učestvuju na skupovima, koje o raznim pitanjima od društvenog značaja organizuju druge crkve i verske zajednice, naravno ako se to ne kosi sa kanonima Pravoslavne crkve. A u pravoslavnom manastiru Soko, između Krupnja i Qubovije, održava se više skupova na kojima učestvuju predstavnici različitih veroispovesti, zbog čega se on u javnosti tretira kao svojevrsni “ekumenski centar”. Vladika šabački Lavrentije, čija je ovo zadužbina, a koji je dve decenije proveo na episkopskoj dužnosti u zapadnoj Evropi objašnjava: “Tek kad se bolje upoznamo, vidimo da su razlike između nas manje nego što izgledaju!”