Priče o rečima

Kao i prethodna knjiga (“Oktoih”, Podgorica, 1996), i ova u dodatku sadrži sažetu hronologiju događaja u razdoblju koje obuhvataju njene reči. Ali, pokazuje se da i same reči čine svojevrsnu hroniku vremena. Lako ćemo, primerice, neke naše nedelje prepoznati po pendreku, “sablji”, bageru, mini, šizeli i smireli, “apaču”, implementaciji, asanaciji, ekshumaciji, tampon zoni, zaštićenom svedoku. U tom smislu, potvrđuje se Andrićevo zapažanje da se reči, pod određenim uslovima, poistovećuju sa stvarnošću koju označuju, ali mogu biti i “pokretna, stvarna i živa snaga”. “Kamioni, bageri i razna druga vozila (na primer, specijalne i redovne letilice za Hag preko Amsterdama) definitivno ulaze u našu političku istoriju kao negativni i pozitivni junaci.” (“Reč nedelje”, 27. februara 2003) Od 1986, kada je u NIN-u počeo da ispisuje priče o rečima, Jovan Ćirilov ne prestaje da istražuje i otkriva. Istraživač je vrlo često nalik tragaču za zlatom ili kopaču plemenitih ruda. Dok traga za poreklom pojmova, imena, toponima, izraza, naziva, kovanica, tuđica, imenica, zamenica, prideva, Ćirilov se ne upušta samo u zavodljivu etimološku igru koja je i sama dovoljna da ispuni radoznalost pasioniranog igrača. Traganje za poreklom reči neodvojivo je od propitivanja, odgonetanja i tumačenja njihovog smisla. Jedno otkriće povlači druga otkrića, a to u nekim slučajevima znači ulazak u novu igru sa značenjima. Ćirilov žuri da podeli zadovoljstvo sa svojim čitaocem kada pronađe “zlatnu žicu” neke reči i kada, prateći tu žicu, uspe da dokuči skriveni ili zagubljeni koren njenog značenja. Kao što imaju svoju istoriju, reči imaju i svoju sudbinu, a ona je, kao i čovekova, uslovljena raznim okolnostima, istorijskim koliko i političkim. Desetleće ove knjige, baš kao i ono prethodno (1986 – 1995), daje, u tom pogledu, više nego podatnu građu za jezičkog rovokopača kakav je Jovan Ćirilov. Pisac gotovo da ne mora da traži reči, reči nalaze pisca. Ako su neke reči – pojmovi ili imena – sačuvane tek kao otisak jednog vremena, vezane za konkretne ljude i događaje, one u Ćirilovljevoj hronici-leksikonu, dakle i u knjizi, imaju svoje mesto, već samim tim što ih Ćirilov stavlja u širi istorijski kontekst, opet po tragu značenja koja nadilaze dnevnu upotrebu. S druge strane, ako u tumačenje upliće komentar, Ćirilov to čini diskretno, reklo bi se uzgred, kao što diskretno, nenametljivo uspostavlja veze jedne reči sa njenim korenima i svim kasnijim izvedenicama. U suštini, Jovan Ćirilov priča priče. Wegovi tekstovi o rečima često imaju sve odlike zanimljivog pripovedanja ili dramoleta, sa zapletom, neočekivanim obrtima i epilogom. Pri tom su to priče, po karakteru, dokumentarne, njihova verodostojnost nije pod sumnjom. Ćirilovljevo pripovedanje je jezgrovito, jednostavno i duhovito, sa duhom koji se katkada lukavo zaogrće metaforom. Ćirilov piše, u četvrtoj nedelji jula 2004: “Reč kohabitacija su Francuzi od XIII veka upotrebljavali za život pod istim krovom – na primer svekrve i snaje, tašte i zeta, a poznato je kako se takav suživot završava. Kod nas rade i sekire.” Svaku “reč nedelje” prati crtež Jugoslava Vlahovića. To jesu ilustracije, ali više nego što ilustruju, one takođe pričaju priču, samo što ta priča ima oštricu umesto blagorodnog, ali ne i zatupljenog, pera.