Vlast ekspertima za oružje

Nad Jermenijom su se nadvile senke Nagorno-Karabaha, azerbejdžanske autonomije koju su Jermeni “osamostalili” krvavim ratom dve republike ranih devedesetih. Sada obe strane čekaju da vide šta će se dogoditi s Kosovom i Metohijom. Azerbejdžan, u nadi da će spor na Balkanu možda biti rešen u korist Srbije. To bi ojačalo argument predsednika Alijeva da se i Nagorno-Karabah vrati Azerbejdžanu – recimo, uz najveću pretpostavljenu samostalnost Jermena u odnosu na vlast u Bakuu. Neobično, ali takav presedan na Balkanu manje bi odgovarao Jermenima, ukoliko bi međunarodno uspostavljeni aršin trebalo da obavezuje i njih. I to je razlog što se u Jerevanu i dalje bubnja dobošima. Na biralištu, biračima se najlakše prodaje “opasnost po državu”, tobožnja neizvesnost novog rata s Azerbejdžanom. Sada da se odbrani oduzeti Karabah. “Hajde razmislimo – ko je u stanju da se ponese s tim opasnostima?”, agitovao je prošle nedelje predsednik Jermenije Robert Hočarjan. “Oni političari koji su prošli rat i koji su učestvovali u formiranju naših oružanih snaga? Ili, pak, oni koji ne znaju ni šta je jedan bataljon, a šta četa, ili ne razlikuju pušku od automata?” Odgovor birača Hočarjanu dat je prošle subote, na jermenskim izborima za parlament. “Oni koji ne znaju šta je bataljon” (partije opozicione vlastima, zakonita država, nasleđe i dr.) poraženi su do nogu. Samleveni su mašinom državno finansirane kampanje, u kojoj su žigosani kao političke mlakonje ili izdajnici. Opoziciju je stigla sudbina koja je svojevremeno snašla i Levona Ter-Petrosjana, Hočarjanovog prethodnika na dužnosti, kažnjenog gubitkom položaja zbog pokušaja da se dogovori o političkom rešenju za pokrajinu. (Uz posredovanje SAD, Ter-Petrosjan je bio nadomak uspešnog dogovora s Hejdarom Alijevom, preminulim šefom Azerbejdžana, ocem predsednika Alijeva Mlađeg). Lagodnu većinu u asambleji sa 131 mestom osvojili su oni “koji znaju šta je puška a šta automat”, Republikanska partija Jermenije i njene dve manje saputnice u zajedničkoj podršci postojećoj vlasti (33,8 odsto + 15,1 odsto + 13,1 odsto!). Od birališta je očekivano to što je ono zapravo i darovalo – da, ne menjajući poredak, učvrsti poziciju vlasti uoči mnogo važnijih predsedničkih izbora, 2008. godine. Iduće godine, Hočarjanu ističe dvomandatni predsednički rok. Ustav Jermenije obavezuje šefa države da napusti visoku dužnost. Parlament bi, svojom lojalnošću, trebalo da osigura da se u vrhu države izvede rokada dve najmoćnije ličnosti. Hočarjanovo predsedničko mesto prepustiće se Seržu Sarkisijanu, nedavno imenovanom premijeru (posle smrti Andranika Markarijana). A mesto premijera Jermenije ponudiće se zauzvrat Hočarjanu. Hočarjan i Sarkisijan su tandem vođa rodom iz Karabaha, čija je sprega pomogla da se, posle “oslobođenja” pokrajine vlast uzme u ruke i u Jermeniji. U vreme rata, Hočarjan je bio politički, a Sarkisijan vojni vođ u Stepanakertu. Oko njih je sada široka baza “patriotski” proverenih kadrova, sabijenih u klan. Treći član te interesno obrazovane neformalne koalicije je Gagik Tsarukijan, bivši svetski šampion u obaranju ruke, bivši sovjetski osuđenik zbog silovanja, i, konačno, jermenski nacionalni “oligarh”. Najbogatiji “tajkun”, osnivač Prosperitetne Jermenije, partije članice vladajućeg stranačkog trijumvirata. Glavni motiv osnivanja prosperitetne Jermenije, s bogatašem koji “nije zainteresovan za vlast jer ima sve”, kojem Jermeni duguju jer im “otvara radna mesta”, i koji je “dobročinitelj”, uoči izbora darovao je invalidima ortopedska kolica i ambulantna vozila – jeste da slomi ruku usitnjenoj i nesložnoj opoziciji svojim narodnjačkim ugledom. Prošle subote Tsarukijan je to i postigao, doprinevši vlasti “jezičak” značajne većine. Na izborima, vlast se osećala sigurnom. Nije ni pribegla pokušaju “pronevere glasova”, čime su praćeni prethodni jermenski izbori (2003). Tri dana pre glasanja opozicija je unapred reklamirala faul, demonstrirajući u Jerevanu, i preteći masovnim izlaskom građana na ulice u slučaju da se utvrdi makar i najmanji znak krađe glasova. I SAD i EU podsetile su službeni Jerevan na obavezu osiguranja izbornog ferpleja. Vlasti su pozvane da dokažu da je Jermenija u stanju da sprovede “demokratske i čiste izbore”. U zemlju je došlo 400 posmatrača izbora samo u ime OEBS-a, ali takođe i u ime ZND (ruskog komonvelta) i Saveta Evrope. Ali, nije bilo incidenata, i vlast je ubrala komplimente za prve demokratski sprovedene izbore. Vlast je u sedlu. Tekovine rata za Nagorno-Karabah ne opravdavaju njen trijumfalizam. Poginulo je trideset hiljada ljudi. “Nezavisna” vlast u Stepanakertu, slično vlasti kiparskih Turaka koji su svojevremeno ogradili sopstveni deo Kipra, ali ih priznaje samo Ankara, priznata je jedino u Jerevanu. Sada treba ekonomski izdržavati “nezavisni” Karabah. Zemlja teško podnosi teret snabdevanja 360 000 Jermena, izbeglih u Jermeniju iz Bakua, u strahu od odmazde Azerbejdžanaca. A umesto razvoja, posla, kupovne moći građana, tema je i dalje “patriotska spremnost” na pogibiju, za “nezavisni Karabah”. Političko usijanje javnosti dva suseda – Azerbejdžana, ustalasalog jer je rat izgubljen (i još plaćen i žrtvama i teritorijama), i javnosti Jermenije, fanatizovane povodom zahteva jermenskih nacionalista da se sada ne sme nipošto popustiti, ometa sporazum o pokrajini. Spolja, sve izgleda kao da je prepušteno da situacija sama ukaže na apsurd. Azerbejdžan je preplavljen dolarima od nafte, proživljava neviđeni ekonomski odskok. Dok Jerevan teško podnosi svoj preuzeti materijalni teret, u Stepanakert koji je sada “osolobođen” ne svraća više niko živ. Da ima mogućnosti da neko vreme proba, i iskoristi svoj maksimalno samostalni status unutar Azerbejdžana, uz međunarodne garancije koje bi u tom smislu imao, podelivši blagodeti učešća u prosperitetu te zemlje – Nagorno-Karabah bi se kasnije možda drugačije izjasnio. Ali, “oslobođena” azerbejdžanska autonomija nema više mogućnost takvog izbora. Luksuz razmišljanja o tome ne dopuštaju joj njeni predvodnici secesionističke pobune, koji su u međuvremenu, uz pomoć parola o patriotizmu, zavladali Jermenijom.