Koreni nasilja su u Bibliji

Jan Asman (68), profesor emeritus na univerzitetu u Hajdelbergu, važi za jednog od najuticajnijih egiptologa u svetu. Wegovom ugledu je doprineo dugogodišnji arheološki rad na terenima u Egiptu i brojne naučne studije, ali popularnost van stručne javnosti duguje tome što se bavi specifičnim temama koje daleko premašuju puko interesovanje za stari Egipat. Asman niz godina proučava istorijske, političke i društvene korene monoteizma, koji su u starom Egiptu, odnosno u izvesnim pobočnim verskim tradicijama koje će kasnije ostaviti neizbrisiv trag u starozavetnoj tradiciji. Polaganje prava na apsolutnu istinu u velikim jednobožačkim religijama često je izazov toleranciji i uzrok nasilja. Wegove provokativne teze vezane za implikacije monoteizma na savremenu demokratiju i međuverski i međukulturni dijalog (najpodrobnije izložene u “Mojsijevska istraživanja ili cena monoteizma”, 2003), bile su nedavno povod za razgovor za nemački nedeljnik “Špigl”. “Gospod je moj pastir”, kaže se u Starom zavetu. Smatrate da je on bio tiranin? - To baš ne. Ali on je “zavidan” Bog, kako sam kaže. Svoje neprijatelje besno progoni “sve do trećeg i četvrtog kolena”. Prijatelji će se, s druge strane, nagraditi milošću. Kada je reč o toj zavisti, Biblija govori jezikom nasilja. Sveto pismo je napisano jezikom nasilja? - Napisano je na mnogim jezicima. Jedan od njih je jezik nasilja – jezik zavisti. Bog je izabrao svoj narod i sa njim zaključio savez. Poput supruga zahteva bezuslovnu vernost. Wegova zavist je usmerena protiv drugih bogova. “Wihove oltare treba da razoriš a slike koje obožavaju da uništiš” i “da ih nikad ne poštediš”, kaže se u Starom zavetu. Da li je Sveto pismo posejalo novu mržnju? - Nasilja je bilo dovoljno i pre Mojsija, ali s njim je došao nov vid nasilja: nasilje u ime Boga, kao na primer kada je sveštenik Fines kopljem probo Zamriju jer je spavao sa jednom Madijankom, dakle pagankom (up. 4 Mojs: 25, prim. prev.). Hrišćanstvo je potom počelo da primenjuje nasilje u ime istine: prava vera mora se stoga objaviti paganima, u krajnjem slučaju mačem, kako bi se njihove duše spasile od večnog prokletstva. Grci su se molili desetini bogova, a ipak su se na kraju međusobno razdirali. - Ali njihovi ratovi se nisu vodili u ime Zevsa ili Apolona, nego iz čistih političkih interesa moći. Upravo su Jevreji uzdigli sasvim nove moralne standarde. - Mislite na deset Božjih zapovesti? Za to ćete naći u antici mnogo paralela. Novo u biblijskom monoteizmu je to što je moral učinio glavnim Božjim pitanjem. Naravno, to može takođe biti veoma delotvoran korak ka smanjenju nasilja. Ali šta onda kada ljudi postanu izvršioci volje Božje i, na primer, kamenuju nekog siromaha jer je u subotu skupljao granje? Druga knjiga Mojsijeva propisuje da se robovi otpuštaju nakon šest godina. Iz toga govori visok moralni nazor. - Tačno je. Težnja ka pravdi spada među ključne u Svetom pismu. Ali, s druge strane, jednoboštvo izopštava, ono druge bogove određuje kao “idole” a njihove poštovaoce kao “pagane”. Da li će se to onda pretvoriti u neprijateljstvo, zavisi od podvrste monoteizma. Starojevrejsko jednoboštvo nasilno nastupa samo knjiški u Bibliji. Istorijski gledano, međutim, kod Jevreja ono nije vodilo ka, ako se izuzme rat Makavejaca, stvarnom vršenju nasilja. Wega nalazimo tek kod hrišćana i muslimana. Jevrejstvo živi od razlike, učaurava se i ne zanima se za druge narode. Zašto danas u toj meri kipti diskusija o monoteizmu? - Pomislite na džihad, na 11. septembar, govore iranskog predsednika – tu kritika monoteizma pogađa nerv vremena. Osim toga, ja sam u raspravu uneo nov argument. Koji? - Taj da su stare mnogobožačke religije mogle svoje bogove da prevode jedne u druge, jer su otelovljavali moći unutrašnjeg, duševnog sveta koje su i drugi poznavali i poštovali. Postojale su propisne uporedne liste sa formulama kao: Astarta = Ištar = Afrodita = Venera. Religija u to vreme još uvek nije delila, ona je mnogo više bila sredstvo sporazumevanja. Šta predlažete – natrag u prošlost? - Natrag ne možemo. Ali moramo naći put ka jednoj kulturi međusobnog priznavanja, ukoliko želimo da izbegnemo “sukob civilizacija”. Da li to važi i za muslimane? - Naravno. Upravo islam zastupa najradikalniju formu monoteizma. On se najbeskompromisnije držao početnog političkog impulsa jednog pokreta otpora, naime – sprovođenja vladavine Božje na zemlji protiv država ovog sveta, dok je jevrejstvo pomerilo Carstvo božje na mesijanski kraj vremena, a hrišćanstvo pomerilo još na onaj svet, kao carstvo koje nije od ovog sveta. Kako bi izgledala jedna “tolerantna” religija? - Odgovor je dao Lesing u paraboli o prstenu. Jedan otac je imao tri sina i jedan prsten, koji je imao moć da onog koji ga nosi učini ugodnim Bogu i ljudima. Ko treba da nasledi prsten? Ocu su svi sinovi podjednako dragi, tako da je dao da se naprave dve kopije i svakom sinu je dao po prsten kao pravi. Sva trojica sinova, sad u veri da poseduju pravi prsten, nastoje da vode život ugodan Bogu i ljudima, tako da se nikad neće pronaći ko je zapravo nasledio pravi prsten. I šta nam to govori? - Moramo se osloboditi predstave da smo u posedu apsolutne istine, zapisane u objavljenim spisima. Sve religije su podjednako udaljene od istine, koju nikad ne posedujemo, na nju možemo samo da ukažemo.