Partijska mafija

Kad sledeći put budete tražili posao, neka to bude u “delatnostima na bazi učlanjenja”. Ovaj rogobatni naziv sklepao je Republički zavod za statistiku zato što je registrovao da su zaposleni u nevladinim organizacijama, političkim strankama, privrednim komorama, esnafskim udruženjima, sindikatima, inicijativama građana i sličnim udruženjima – najbolje plaćeni u Srbiji. Wihove prosečne plate tri puta su veće od republičkog proseka i iznose oko 74.500 dinara. Ovih srećnika koji vade neveseli srpski prosek (iznosi 26.632 dinara) ima oko 5.600. S obzirom na to da je uglavnom reč o administrativnim radnicima, birokratama, takoreći, njihov rad kao i doprinos, odnosno produktivnost, nisu merljivi. U Republičkom zavodu za statistiku ne žele da kažu koja je od nabrojanih delatnosti najviše plaćena jer su u obavezi da štite anonimnost svojih izvora. Ali, nagađanja ne mogu da zabrane. Mnogo je onih koji bi se opkladili da su među šampionima oni sa platnih spiskova NVO (naravno, onih koji se izdržavaju stranim donacijama) i zaposleni u stranačkim administracijama. Kod nas stranke više liče na privatna preduzeća pojedinih ljudi nego na strukturisane političke organizacije koje podrazumevaju jaku elitu i smenjivog lidera. “Gotovo sve stranke u Srbiji su izrazito liderske. Vođa stranke koji je po pravilu osnivač, jeste alfa i omega stranke čija je vlast neupitna čak i kada su rezultati loši. Tu i leži najveći problem. Moć lidera ne mora nužno da dolazi samo od velikih statutarnih moći, već je češće vezana za kontrolu resursa, lične veze sa glavnim finansijerima stranke, uvođenje u (ne)formalno rukovodstvo rođaka, prijatelja, partnera”, piše Miša Đurković u tekstu “Problemi institucionalizacije partijskog sistema”. Kao jedan od glavnih problema on vidi nepostojanje bilo kakvog stvarnog oblika unutrašnje kontrole. “Primećuje se niz neprihvatljivih kretanja koja dugoročno mogu da upropaste sistem i da ga zacementiraju kao izvor korupcije, odvojen od društva i birača, netransparentan i nedemokratski. Građani danas sve više percipiraju stranke kao društvene parazite koji stvaraju nove probleme umesto da rešavaju postojeće”, zaključuje Đurković. Naše stranke ne poštuju demokratska pravila igre – one su liderske, tj. centralističke. Privrženost lideru najbolja je preporuka za meteorski uspeh. On će vas zavoleti u meri da ćete bez dana radnog staža predsedavati upravnim odborom nekog privrednog giganta ili ćete postati ministar pravde iako vam je jedina kvalifikacija na mišiće završen Fakultet fizičke kulture. A sve počinje “selektivnim podsticajem”, odnosno naknadom članovima za njihovu aktivnost. Očigledno širokogrudo baš kao što je opisano na početku teksta. Kao što smo videli u anonimnoj anketi, stranačka administracija voli da se pohvali svojim mesečnim primanjima. Ipak, kako budu napredovali, brzo će naučiti da budu obazriviji, kao u slučaju izveštaja o kontroli novca koji su stranke potrošile na svoje predizborne aktivnosti. Po ko zna koji put sakrile su ko im je davao novac i koliko ih je kampanja stvarno koštala. Zapravo, posle gromoglasno naglašenog državnog prioriteta – borbe protiv korupcije – možda bi baš trebalo krenuti od stranaka. Zato što su se zainatile da nas pređu i što od novijeg početka višestranačkog života u Srbiji nijedna stranka nije kažnjena zato što nije prikazala sve troškove u kampanji. Umesto toga javnosti su nevoljno pružene na uvid neke mizerne brojke koje samo još više ogoljuju farsu. Forma je zadovoljena, ali svi znaju da je posredi prevara. Slobodno se, dakle, možemo zapitati kada će Jočićeva čelična desnica da se ustremi na partijsku mafiju. Pošto je Zakon o finansiranju stranaka jedan od ključnih zakona za suzbijanje korupcije u društvu, red je da se i stranačko delovanje preispita. Evo, kako je Vladimir Goati, direktor “Transparentnosti Srbije”, opisao osnovne mehanizme korupcije u strankama: “Korupcija se konvencionalno definiše kao korišćenje javne funkcije za privatnu korist, a kada su akteri korupcije partijski lideri, ona se najčešće sastoji od dva nezakonita čina. Najpre se u 'crni fond' partije slivaju finansijska sredstva kao protivusluga za obećanu ili već izvršenu 'uslugu', a onda se određeni partijski funkcioner 'ugrađuje u operaciju' tako što deponuje deo novca na svoj bankovni račun ili ga stavlja u džep. Partijski funkcioner mora da ima ili da obezbedi poziciju sa koje može da utiče na donošenje javnih odluka, sigurnost da će treća strana, u čiju korist deluje, izvršiti svoju protivuslugu, i na kraju diskreciju od onih koji bi mogli da ga prijave.” Takođe, tu su i slučajevi kada partijski kandidati koji (još) ne vrše javnu funkciju, primaju novac kao nadoknadu za usluge koje će učiniti posle eventualne pobede na izborima. “Trgovina uticajem” ne obuhvata samo dva, nego tri ili više lica – uticajnog pojedinca, lice ovlašćeno da donosi odluke i subjekta (pojedinac ili pravno lice) u čiju korist se donosi odluka, objašnjava Vladimir Goati. Brojni su primeri da se zakoni ili njihove pojedine važne odredbe ne primenjuju samo zato što ne postoji politička volja. Naše partije koje ni o čemu ne mogu da se slože, jedinstvene su oko međusobne zaštite od zakona i transparentnosti. Zakon o finansiranju političkih stranaka počeo je da se primenjuje 1. januara 2004. godine. Najproblematičniji deo zakona jesu odredbe kontrole. Kontrolu političkog finansiranja vrše dva organa: Odbor za finansije (OF) Narodne skupštine i Republička izborna komisija (RIK). Prvi organ, OF, bira Narodna skupština iz redova poslanika i dužan je da kontroliše tekuće finansijsko poslovanje stranaka. Stranke su dužne da OF podnose završni račun za svaku godinu sa sertifikatom ovlašćenog revizora, kao i izveštaj o prilozima koji prelaze 6.000 dinara i izveštaj o imovini. Komplikacija sledi ako se zna da OF nema vlastiti budžet pa tako ni mogućnost da angažuje kvalifikovane eksperte za taj posao. Tako je kontrola zakonitosti poslovanja u potpunosti ostavljena strankama, odnosno njihovim članovima u OF, koji uglavnom nemaju znanja, a često ni motiva, da obavljaju kontrolu. Naši zakoni koji treba da spreče korupciju često deluju komično. Recimo, Republičkom odboru za rešavanje sukoba interesa poslanici su dužni da podnesu izveštaj o svom imovnom stanju. Ali, uvid u njihove imovinske karte imaju samo članovi tog odbora (kolege poslanici), a ne i birači. Još se nije dogodilo da Odbor nekom nije poverovao na reč. Slično je i sa stranačkim izveštajima. Kontrole se baziraju na podacima i računovodstvu političkih stranaka pa se ne zalazi u dublje istrage. U to smo se uverili prateći rad dve “revizorke”, Radice Aleksić i Dragice Krstić-Purešević (u stvari, skupštinske službenice) koje su tri meseca kontrolisale poslovanje stranaka u kampanji, da bi se na kraju kola slomila a na kome drugom nego na Bogoljubu Kariću i njegovoj stranci. RIK je mogao da angažuje ovlašćene revizore, ali je sprovođenje u život te zakonske odredbe praktično nemoguće zato što RIK kao i OF – ne raspolažu finansijskim sredstvima za angažovanje revizora. Oba ova tela nemaju prateće službe kao ni budžet. Ipak, da je bilo političke volje kod nonšalantnih parlamentaraca, problem je mogao biti rešen. Pre svega zato što je još pre godinu dana morala da bude konstituisana državna revizorska komisija što je vešto ignorisano. Ili je reč o izigravanju zakona. Član 6. Zakona o finansiranju političkih stranaka jasno propisuje da je, između ostalog, zabranjeno primanje materijalne i finansijske pomoći “od javnih ustanova i javnih preduzeća, ustanova i preduzeća sa učešćem državnog kapitala”... Javna je tajna da se ovog slova zakona niko ne pridržava. Praksa obiluje primerima indirektnog finansiranja stranaka. Najčešći je slučaj davanja u zakup prostorija u javnom vlasništvu političkim strankama pod uslovima koji odstupaju od tržišnih. Nisu retki ni primeri da jedinice lokalne samouprave pokrivaju razne račune političkih stranaka. Članovi stranaka potvrdili su nam da je prava jagma za mesta u upravnim odborima, između ostalog i zato što se deo plate odbija i uplaćuje partiji kao protivusluga. Isti stav zakona zabranjuje i priloge od anonimnih darodavaca, kao i od privatnih preduzeća koja obavljaju javne usluge po osnovu ugovora sa državnim organima i javnim službama. Javnost se smejala kada se u izveštajima stranaka među finansijerima nisu našli tajkuni koji se najčešće povezuju sa najvećim domaćim partijama: “Ovo je, međutim, bilo sasvim logično jer se radi o vlasnicima firmi koje najveće profite ubiru upravo u delatnostima koje su direktno povezane sa javnim finansijama i poslovima, odnosno sa državom – bankarstvo, elektroenergija, asfaltiranje, gas i nafta, konsalting”, tvrdi Miša Đurković. Tajkuni su svakako namerno izostavljeni iz stranačkih izveštaja ali to nikako ne umanjuje njihov uticaj. Oni u sprezi sa državom i političkim strankama kontrolišu reforme i kanališu ih u pravcu mogućnosti uvećanja svog bogatstva stečenog u prvoj fazi reformi, tj. u fazi prvobitne akumulacije kapitala, čiji je najveći deo pao u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Sada oni onemogućavaju drugu generaciju reformi koja treba da poveća konkurenciju i kvalitet upravljanja u privatnom i javnom sektoru. Kao što vidimo, oni usporavaju i zaustavljaju uvođenje podsticajnih mera za ulazak i vođenje biznisa novih preduzeća i otvaranje novih radnih mesta, kao i disciplinovanje starih preduzeća i javnog sektora da se prestrukturiraju i povećaju efikasnost. Oni se opiru podizanju efikasnosti državne administracije i pravosuđa, povećanju kvaliteta regulatornog okvira, vladavini zakona i kontroli korupcije. Niko, naravno, ni kod nas ni u svetu, ne smatra da je moguća potpuna kontrola donacija strankama. Svi se slažu da bi bilo idealno kada bi se kontrolisala bar polovina novca kojim raspolažu političke stranke. Preporučuje se dvostruki nadzor nad vladajućom ili vladajućim partijama – što od javnog mnjenja, što od opozicije – uz upozorenje da efekti neće biti brzi. Potrebno je vreme da se svari značenje “novokomponovane” reči – transparentno. To nije poziv da se baš skinete goli. Ali svakako ne znači da treba da aminujete lažirane stranačke izveštaje, kao one dve skupštinske službenice koje su u timu zakonodavne vlasti. Ni da svu krivicu bacite na stranku odavno izbačenu iz igre. Uostalom, mučno je, ali za sada je bitno da znamo koliko su nas koštali i da oni znaju koliko možemo da ih koštamo.