Kako spasiti Albance od njih samih

Kao na znak, samo nekoliko minuta nakon objavljivanja vesti da su četvorica Albanaca bila umešana u planirani napad na američke vojnike u NJu DŽersiju, servirano nam je poricanje odgovornosti i tvrdnje o albanskom proamerikanizamu, s namerom da nas zadrže u programu – u cilju da američki narod konačno ne zatraži preispitivanje naših autodestruktivnih savezništava sklopljenih tokom 90-ih godina prošlog veka, koja još uvek diktiraju našu aktuelnu politiku. „Tri brata umešana u zaveru u Fort Diksu poreklom su iz izuzetno proamerički nastrojenog regiona”, blesnuo je sa stranica „Internešenal herald tribjuna” naslov priče koju je obelodanio Asošijetid pres (AP), a preneli je gotovo svi listovi: „Trojica braće muslimana, koji su, navodno, učestvovali u kovanju zavere da se poubijaju vojnici u američkoj vojnoj bazi, potiču iz jednog od najviše proamerički raspoloženih kutaka Evrope – regije koja je još uvek zahvalna Sjedinjenim Državama što su okončale rat na Kosovu... Albanija je bila jedna od prvih zemalja koje su se odazvale kada je Vašington zatražio vojnike koji bi svojim učešćem pomogli američke invazije na Irak i Avganistan. U glavnom gradu Kosova Prištini... američke zastave se mogu videti posvuda...” Članak u „Vašington postu” je počeo ovako: „Oni vode poreklo iz jednog od najviše proamerički nastrojenih i najsekularnijih delova muslimanskog sveta – delova Makedonije u kojima mahom žive Albanci i gde se još oseća velika zahvalnost prema Sjedinjenim Državama zbog pomoći na Kosovu 90-ih godina prošlog veka.” Iste te nedelje, kanadski televizijski voditelj albanskog porekla uveravao je Kanađane da „niko ne voli Amerikance više od Albanaca” – što su reči koje ponavljaju svi albanski portparoli. Albanci su najviše proamerički raspoložen narod na svetu! – uzvikuju svi, dok Albanci spaljuju crkve, ubijaju monahinje i odsecaju glave sveštenicima na Kosovu, „najviše proamerički nastrojenoj državi u povoju”. O da, to su ti koji vole Ameriku. Sumnjivi prijatelji, mora se priznati. U svim drugim delovima sveta, mrze nas što pokušavamo da suzbijemo džihad. Na Kosovu, u Albaniji i albanskoj dijaspori vole nas što ga omogućavamo. Svaki put kada pomognete muslimanima da ubijaju hrišćane, baš kao i svaki put kada pomognete jednom narodu da istrebi suparnički narod, biće vam zahvalni. Jedno kraće vreme. Ne živite u zabludi. Albanska ljubav je uslovljena. I brzo slabi. Ovo je noćna vožnja autobusom od Prištine do Crne Gore koju je prošle godine, na Internet stranici FamildžSecuritdžMatters.com, opisao dopisnik časopisa „Vikli standard” i stari zagovornik interesa balkanskih muslimana Stiven Švarc: “Čovek koji je sedeo iza mene počeo je bez prestanka da priča na albanskom – koji razumem – uporno se usredsređujući na prirodu Boga (i na) zle namere Amerikanaca, Irak i krvoproliće. Zaprepastio sam se, jer se retko može čuti da Albanac, nakon što smo ih spasili na Kosovu, govori loše o Amerikancima.„ Švarc je, zatim, opisao pauzu u vožnji: „Nisam znao gde se nalazimo sve dok nisam pitao kelnera u restoranu, jer niko od Albanaca naguranih u zadnjem delu autobusa zajedno sa mnom, mojim prijateljem sufistom i šaptačem iz tame nije hteo da normalno razgovara sa mnom. Kada sam čoveka na albanskom upitao za ime grada, odgovorio je na srpskom: ‘Ne znam.’ Drugi mi je rekao da smo u glavnom gradu Crne Gore Podgorici (a nismo bili). Da bi mi, na kraju, mršavi neotesanko, koji nije mogao imati više od dvadeset godina i za koga sam ubrzo shvatio da je sve vreme ohrabrivao glas iz pozadine, rekao na savršenom engleskom: ‘Ne razumem engleski’. Na kraju pauze, sva trojica su zajedno ponovo ušla u autobus i skretala poglede od mene. Muhamed se probudio i upitao me šta se dešava. Rekao sam da ‘neko iza nas drži vehabitske govore.’ Osmehnuo se kao u neverici, ali je rekao: ‘Ne iznenađuje me’.” U članku „Iza kosovske fasade”, posmatrač događaja na Balkanu Rasel Gordon piše:„U mnogim delovima Kosova, mladi Albanci se preobraćaju u vehabite i veoma su uočljivi, jer ih odaju kratke kose, brade i pantalone do gležnjeva. Ima i mnogo Arapa pristiglih sa Bliskog istoka i iz Francuske... Štaviše, džihadske propovedi uperene protiv Zapada sada se redovno održavaju u mnogim novim džamijama. Zvaničnici zapadnih vojnih obaveštajnih službi kažu da otkrića do kojih su one došle istraživanjem mreža džihadskih terorista, NATO, UN i američki zvaničnici uredno prenebregavaju ili sprečavaju da budu obelodanjena.” Samo godinu dana pre otrežnjujuće vožnje autobusom, g. Švarc je napisao ono što mnogi Albanci još tvrde: „Ni danas nema, niti je u skorijim vremenima na Kosovu bilo ‘militantnih muslimana’, izuzev šačice pojedinaca i manjeg broja grupa iz Saudijske Arabije i arapskih zemalja iz regiona oko Zaliva, koje deluju preko organizacija za humanitarnu pomoć... Nikakve ‘međunarodne islamističke frakcije’ nisu prisutne niti imaju posredan uticaj na Kosovu.” Pa, šta se to onda dogodilo? Da li su Albanci koje je Švarc sreo u autobusu postali fundamentalisti preko noći? Ne, prema jednom izveštaju iz 1992, kako je pisao „Insajt magazin”:„Sredinom 70-ih godina XX veka, islam je u komunističkoj Jugoslaviji doživeo neočekivani preporod... Prema izveštaju Radne grupe za terorizam i nekonvencionalno ratovanje, jugoslovenska vlada u Beogradu bila je zabrinuta jer je smatrala da ima dokaze da među muslimanskim stanovništvom u Jugoslaviji ima ‘muslimanskih terorista koji rade protiv Zapada” i da se ‘mladi jugoslovenski muslimani uvlače u saradnju sa arapskim teroristima i ugledaju se na njih’.” Invazija NATO koju smo predvodili samo je ubrzala proces koji je duže vreme bio u toku. Evo slike Kosova 80-ih godina prošlog veka, kako su je prenosili gotovo svi značajniji listovi tog vremena. Deo članka objavljenog u „NJujork tajmsu” 1987: „Slovenske pravoslavne crkve su mete napada, dok su zastave pokidane. Bunari su zatrovani, a usevi spaljeni. Slovenske mladiće bodu noževima, a nekim mladim Albancima stariji savetuju da siluju srpske devojke.(...) Ovdašnji albanski radikalni nacionalisti imaju za cilj, kako je jedan od njih rekao novinarima, ‘svealbansku državu koja obuhvata zapadnu Makedoniju, južnu Crnu Goru, deo južne Srbije, Kosovo i samu Albaniju’.” Između planiranja ubistva američkih vojnika u NJu DŽersiju i bosanskog džihadiste koji je početkom ove godine napravio masakr u Juti – policija još uvek ne zna motiv, što obično znači da je u pitanju džihad – zamalo da počnemo sa preispitivanjem naše politike na Balkanu. (Veze bombaških napada u Madridu i Londonu sa Kosovom i Bosnom očigledno nisu bile dovoljne.) Međutim, to preispitivanje, kao i menjanje stava javnosti prema nezavisnosti Kosova do koga bi ono moglo da dovede, prete da ponovo padnu u zaborav, pošto se američki narod zatrpava objašnjenjima u koje ga navode da poveruje, a prema kojima je četvorka iz Fort Diksa izuzetak, slučajnost, aberacija i da za taj postupak ne treba kriviti albanski nacionalizam, već boljku koja Albance, baš kao i ostale, muči i koja im nije nimalo draga: militantni islam. „Malobrojni kosovski Albanci podržavaju militantni islam”, uverava nas AP u pomenutom izveštaju. Kada Albanci protestuju što se slika o njima zasniva na onome što se dešavalo poslednjih godina, njihove rečenice počinju sa „Albanci nikada nisu bili...” ili „Albanci istorijski nisu...” – a ne shvataju da bi trebalo da ne govore u prošlom vremenu. Kakva god bila prošlost ovog „formalno” muslimanskog naroda, odavde gde se sad nalazi ima samo jedan put. (Osim toga, džamije albanskih zajednica u Stejten Ajlendu i NJu DŽersiju, a da i ne pominjemo albansko-američke islamske kulturne centre kojih ima širom Amerike, ne idu u prilog tvrdnji o „formalnosti”.) To što nije religiozan i što čak ni ne priznaje „muslimansko kulturno nasleđe” nije sprečilo bivšeg kosovskog premijera Ramuša Haradinaja (kome se trenutno sudi za ratne zločine) da se u Tirani, 1995. godine, susretne sa Bin Ladenom, u društvu još jednog nereligioznog ubice hrišćana (i ljubimca Olbrajtove) Hašima Tačija – u kancelariji albanskog predsednika (Salija Beriše, koji je danas premijer Albanije). A kao što smo već shvatili, nije neophodno da neko ko je musliman bude i aktivan vernik da bi se osećao ogorčenim kada druge muslimane hapse zbog kovanja zavera i počinjenih terorističkih napada: „Mi svi podržavamo Ameriku. Uvek smo bili zahvalni Americi što nam je pružila pomoć tokom ratova na Kosovu i u Makedoniji”, izjavio je za AP rođak uhapšenih, Elez Duka (29). „To su jednostavni, obični ljudi i oni nemaju nikakve veze sa terorizmom. Očekujem da budu pušteni na slobodu i očekujem izvinjenje”, rekao je on mašući rukama. „Reč je o nepravdi na delu. Ove optužbe su smešne.” NJegova ogorčenost odslikava raspoloženje koje vlada među muslimanima na Kosovu, Makedoniji i Albaniji – mestima odakle su se više puta mogle čuti reči zahvalnosti upućene Sjedinjenim Državama zbog vojnih intervencija preduzetih 1998-99, tokom rata na Kosovu, i 2001. godine, tokom sukoba na etničkoj osnovi, koji su Makedoniju doveli do ruba građanskog rata. ...“Ne vidim da su oni počinili bilo kakav zločin ili da (vlasti) raspolažu čvrstim dokazima”, kaže on. „Oni žive u Americi i odrasli su u američkoj kulturi. Kako možete da kažete da su antiamerički nastrojeni? Te optužbe su potpuno neosnovane. Postoje samo snimci reči, ne i dela.” U istom tom izveštaju navode se i reči kosovskog „premijera” Agima Čekua, koji je američkoj misiji u Prištini uputio pismo u kome se „izražavajući ‘posebna osećanja koja narod Kosova gaji prema SAD’, Čeku takođe zgražava nad ‘gnusnom idejom’ da bi Albanci mogli biti umešani u napad ‘uperen protiv zemlje koja je do sada bila veoma velikodušna’.” Do sada. Albanska taktika na Kosovu, zapravo, predstavlja ponavljanje priče sa sporazumima iz Osla: Prihvatati pomoć Zapada/nevernika dok god to ide u prilog vašim teritorijalnim ambicijama; a onda, kada velike sile više nisu voljne da vam pomognu, vratite se „tradicionalnim” metodama i dignite se na oružje protiv njih. To je poslednjih decenija bio modus operandi islamskih osvajačkih pohoda. Dakle, ili je reč o neverovatnom poklapanju metodologija islama i albanskog nacionalizma – koji je veoma jak i održava se zahvaljujući odanosti toj ideji i albanskim klanovima – ili se, pak, uopšte ne radi o slučajnoj podudarnosti. To albansko oružje je, međutim, već neko vreme upereno u kosovske zapadne dobročinitelje. Kada vojnike KFOR-a, dok pokušavaju da zaštite Srbe, napadnu Albanci, oni imaju naređenje da se povlače umesto da uzvrate vatru, kako ne bi skrenuli pažnju zapadne javnosti na ovaj region i naveli je da se upita: „Zašto narod u čiju odbranu smo stali u ratu puca na nas?” Pored povremenih pretnji da će krenuti u rat protiv snaga NATO-a (koje su samo dodatak činjenici da na vojnike mirovnih snaga zaista i pucaju još od 2001.), ispostavlja se da su se i OVK i njeni mudžahedinski saučesnici borili protiv Amerikanaca u isto vreme dok su se Amerikanci, za njih, borili protiv Srba. Kako je jedan pripadnik američkih mirovnih snaga, koji je boravio na Kosovu, priznao u članku čija je svrha bila da se stane u odbranu Albanaca: „Jedan od naših glavnih zadataka je bio da branimo stare hrišćanske crkve koje su mudžahedini dizali u vazduh. U našoj zoni je povremeno bilo incidenata sa improvizovanim eksplozivnim napravama i pucnjava iz vozila u pokretu, koji skoro nikada nisu bili upereni protiv američkih snaga.” Ovo nam pomaže da shvatimo kako je jedan Albanac u prijavi za Al kaidu mogao da izjavi sledeće: „Imam borbeno iskustvo koje sam stekao u OVK, ratujući protiv srpskih i američkih snaga. Nije mi potrebna dodatna obuka. Preporučio bih izvođenje samoubilačkih napada na zabavne parkove, poput Diznilenda.” A na internet stranici Serbian-na.com, Miki Božinović piše: „Nedavno prebijanje jednog pripadnika američkih mirovnih snaga od strane lokalnih albanskih muslimana jasno pokazuje koliko je pozicija američke vojske na Kosovu nestabilna ukoliko se ugroze interesi albanskog narko-kartela: albanski muslimani su uhvatili neimenovanog američkog vojnika van dužnosti na jednoj benzinskoj pumpi i ubili boga u njemu, jer je njegova jedinica učestvovala u osujećivanju njihovih nezakonitih radnji, o kojima nije bilo bližih informacija.” Tokom boravka u Briselu prošlog februara, nakon što je dobio uobičajena prazna obećanja da se radi na zaštiti nealbanske manjine na Kosovu, direktor Američkog saveza za Kosovo i Metohiju DŽim DŽatras upitao je mađarskog predstavnika u Evropskom parlamentu sledeće: „Zar sva ova priča o zaštiti Srba ne predstavlja prećutno priznanje da među kosovskim Albancima ima mnogo netolerantnih i nasilju sklonih osoba? Zašto biste ih za nasilje koje izazivaju nagradili dodeljivanjem države?” Gledajući DŽatrasa u oči, parlamentarni predstavnik je odgovorio: „Zato što ih se plašimo.” Plaše se... proamerički nastrojenog naroda? Ukoliko je proameričko raspoloženje ono što toliko želimo, šta je onda sa proameričkim delom spasavanja pet stotina američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata? Pilote su spasli Srbin Draža Mihailović i njegovi antifašistički gerilci. Major američke vojske, pokojni Ričard Felman je napisao: „Nekoliko dana nakon što su nas Nemci spazili kako iskačemo iz aviona i izbrojali deset padobrana, uputili su ultimatum četničkom vođi u brdima da preda celu desetočlanu posadu ili će oni zbrisati sa lica zemlje čitavo selo sa dve stotine žena i dece... Međutim, general (Draža) Mihailović nije hteo ni da čuje za to... On nam je rekao da je i za Srbina život isto toliko vredan koliko i za Amerikanca.” Zatim, uvek postoje i pasivni proamerički činovi. Dok je sve više vesti o kovanju terorističkih zavera protiv SAD u delovima Balkana od kojih se tako nešto „ne očekuje” – Kosovu, Bosni i Albaniji, izgleda da antiameričkih srpskih terorističkih akcija nešto i nema. Izuzev, naravno, u filmovima i serijama koje mi pravimo o njima. Ali ne, mi smo oduvek više voleli da šurujemo sa najprimitivnijim elementima na Balkanu – žrtvujemo prijatelje da bismo napravili prijatelje od neprijatelja. Qudi koji su hrišćanima odsecali glave, ubijali Albance – članove savezne vlade zbog „sarađivanja sa neprijateljem” i nasiljem vršili čistke u sopstvenim redovima, jesu „državnici” sa kojima se Kondoliza Rajs i Nikolas Berns redovno sastaju, ljudi koje smo postavili za legitimne vladare etnički čistog, proamerički nastrojenog Kosova i koji su bili počasni gosti na konvenciji Demokratske partije 2004. godine. Umesto vladavine prava, verske slobode, etničke raznolikosti, jednakosti pred zakonom, kao i po pitanju ljudskih prava, Kosovom vlada zakon rulje koja se ne obazire ni na kakva prava, rukovodi se plemenskim običajima, krvnim i klanovskim vezama. Dok se vesti koje stižu iz Srbije – slično našim domaćim vestima – tiču rasprava da li će se u školama učiti evolucionizam ili kreacionizam, uobičajena vest sa Kosova tiče se rasprave o tome da li treba ubiti maskotu KFOR-a, jer je reč o srpskom kučetu. „Mi branimo naš način života”, rekli su nam naši lideri 1999. Kao izvitopereni zaštitnik tih „zajedničkih” vrednosti, gruba replika Kipa slobode posmatra monoetničko delo naših ruku sa vrha prištinskog hotela „Pobeda”, dok samo nekoliko metara ispod nje visi američka zastava okrenuta naopako. U blizini su Bulevar Bila Klintona i Avenija Veslija Klarka – omaži, nedavno navedeni kao primeri proameričkog raspoloženja na Kosovu. (Svoje ulice imaju i demokratski kongresmen Eliot Endžel, Bob Dol i Medlin Olbrajt.) Istovremeno, bivši teroristi, koje smo postavili za „Kosovske zaštitne snage” i legitimnu vladu ove pokrajine, prisustvuju godišnjoj proslavi 4. jula u američkom konzulatu u Prištini. Jedan od predloga za dizajnersko rešenje nove zastave Kosova oponaša američku zastavu, sa crveno-belim prugama i dvoglavim, crnim albanskim orlom u uglu, umesto pedeset zvezdica. Sjajno. Narko-teroristička gangsterska država koju smo stvorili je proamerički nastrojena. Zar nam je podrška toliko preko potrebna da je moramo zgrabiti čak i ako stiže od terorističke horde čije je prijateljstvo već počelo da nam se obija o glavu? Evo kako je „Vašington post” opisao način života porodica osoba osumnjičenih za kovanje zavere u Fort Diksu: „Među tim različitim porodicama, već sedam godina žive i Duke, albanska familija koju čine tri generacije. NJihova tradicionalna muslimanska nošnja, višestruki sitni sukobi sa zakonom i gomila koju čini skoro dvadesetoro dece, unuka i drugih rođaka...” Od Albanaca, Bošnjaka, Hrvata i Srba – čak i ako uzmemo u obzir sve dokazane i izmišljene zločine pripisane Srbima – Srbi su predstavljali najcivilizovaniji element na Balkanu. Saberite srpske zločine, pomnožite ih sa deset i Srbi još neće biti onoliko zastrašujući koliko su to narodi protiv kojih su ratovali. (Ili možda moramo da ulazimo u detaljno opisivanje lomljenja lobanja, vađenja očiju, lizanja krvavih noževa, upotrebe „srbosekača”, silovanja i spaljivanja, testerisanja vratova, obezglavljivanja i vađenja utroba kojima su se bavili Bošnjaci, Hrvati i Albanci?) Upitajte se zašto su Srbi bili toliko omraženi od onih protiv kojih su se borili. I upitajte se zašto je OVK imala na meti i Srbe i Amerikance. Pre nego što prihvatite albansko proameričko raspoloženje, prvo morate da se upitate kako je došlo do toga da Albanci zamrze Srbe. Zatim, morate da pogledate fotografije onoga što je OVK radila neprijateljima, tako da kada razmenjujete ljubazne reči i recepte sa susedima Albancima, imajte na umu da velika većina njih teroriste iz OVK smatra svojim nacionalnim herojima.