VIP je samo trip

Da li ste se ikada osećali kao u getu zbog vrata kroz koja vam je bilo zabranjeno da prođete jer na njima piše VIP? Da li ste češće imali osećaj da osoba koja prolazi kroz ta vrata nije ni po čemu važnija od vas? Od koncerta Lučana Pavarotija do Egzita svaka će muzička manifestacija u Srbiji imati jedan odeljak, posebna mesta, posebnu sobu za odmor i ugođaj na kome će pisati VIP, ali ljudi koji posećuju ova dva događaja pa i sve prelazne varijante između njih, neće ni izbliza biti istog obrazovanja, iste moći, pa ako hoćete, ni istog ranga. Na kraju, VIP -om će se nazvati i dvanaest učesnika Velikog brata od kojih je široj javnosti poznat lik samo jednog u duši egzibicioniste, nekada velike fudbalske zvezde koja je u međuvremenu proćerdala imetak. Po definiciji VIP je osoba kojoj se pripisuju posebne privilegije prema statusu i važnosti i odnosi se na celebrities ili slavne, državne lidere, političare i najviše funkcionere velikih korporacija. Sintagma Verdž Important Person (veoma važna osoba) smišljena je u čast Britanske kraljevske avijacije 1941. godine za zasluge u službi Kraljevini. Gde god bi se pojavili pripadnici avijacije, uživali bi poseban tretman, jer su tako državna pravila nalagala. U svrhu državnih protokola termin VIP dalje su krajem osamdesetih polako počeli da koriste i aerodromi i to isključivo zbog bezbednosti državnika. Postepeno su u odeljku za predsednike avione sačekivali i njihovi prijatelji, glumice i tajkuni, a onda se pojam “veoma važne osobe” za manje od dve decenije srozao do poluanonimne kafanske pevačice Goge Sekulić, potpuno nepoznate manekenke i glumice koja je pre petnaest godina odigrala svoju prvu i jedinu filmsku ulogu, čijeg se imena niko ne seća. Holivudski, međutim, pojam VIP se osim na filmske dive odnosi na moćnike u prvim redovima i ložama, na sve one koji pređu crveni tepih a da nisu glumci i reditelji, na sve one od čijeg se dolaska očekuje finansijska pomoć sledećem projektu. No, ako je VIP nekada značio ukazivanje stečene časti, danas je zasigurno borba za ugled koji će prodati. Zapravo, ovdašnje zvezde koje se guraju po VIP salonima, ne stižu do tog odeljka prema zasluzi nego obrnuto. Način na koji su dospeli do salona je nebitan u poređenju s preporukom koju će prisustvo u tom salonu značiti po njihov dalji “razvojni put”. Tako će se na svim vrstama događaja, od sportskih do poslovnih, viđati isti ljudi, uglavnom, ni po čemu značajni, a najmanje u vezi sa bilo kojim od ova dva. VIP status na aerodromu ili u Narodnom pozorištu trebalo bi da ima onaj ko je spreman da plati do deset puta veću cenu karte za međunarodni let ili centralnu ložu za celu sezonu. U Narodnom pozorištu, kažu, da ložu za celu sezonu za deset hiljada evra zakupljuju, uglavnom, kompanije ili poslovni partneri, prijatelji pozorišta koji najbolje karte dobijaju kao kompenzaciju za svoje “prijateljstvo”. Suština VIP -besplatan i najviši ugođaj – nije se promenila od 1941. do danas, ali je za razliku od britanske avijacije današnjoj “eliti” manje važno da li će joj čast biti ukazana od toga da će po svaku cenu biti viđena u galeriji iznad običnog pučanstva. Poznati organizator koncerata Gane Pecikoza kaže za NIN da nikada nije prodao nijednu kartu za VIP mesta, ali da ih je takođe retko imao nameru nekome pokloniti. “Kakav VIP, to ovde ne postoji”, kaže Pecikoza. “Od tih ljudi koji sede na VIP mestima nema dosadnijih. Niko od njih nije spreman kupiti kartu, koliko zato što se VIP -om smatraju oni koji za to nemaju novca, toliko i zato što VIP nije poenta kupiti. I čak i ako imaju novca i mogu kupiti kartu, neko bi mogao doznati da je ta karta kupljena, pa će sve učiniti i vući za rukav samo da dobiju besplatno kartu. To je jedan krug ljudi koji ja nazivam intelektualnom sektom, ljudi koje je neko slagao da su značajni, ali od njih ništa ne zavisi. Jer, oni tu titulu ne zaslužuju i ne mogu da opravdaju tako što će posle koncerta umetnicima ponuditi neki poslovni ugovor ili posle modne revije na kojoj sede u prvim redovima kupiti modele poznatog kreatora”, objašnjava Pecikoza. Kao i sve druge izvrnute vrednosti, tako se i pojam elite urušio. Mnogi istoričari reći će da je elita postojala tek u kratkom periodu jačanje građanske klase tokom druge polovine devetnaestog veka krunisane osnivanjem Beogradskog univerziteta 1905. godine, te da je sve pre toga bilo “autentični duh plebejskog narodnog suštastva”. Tek, ta i takva elita nije ni blizu savremenog pojma VIP. Uvaženi književnici, akademici, umetnici, pa i finansijski moćnici, neće biti viđeni u VIP salonima, a retko će biti viđeni uopšte na mestima na kojima ima potrebe za kategorisanjem na manje i više važne goste. Odavno, svoja mesta prepustili su novoj grupi VIP -ovaca, zbog koje su holivudski menadžeri bili primorani da izmisle novi termin – Verdž verdž important person. Reč je, naime, o uprošćenom PR-u, sopstvenoj promociji ili beskonačnoj medijskoj eksploataciji. U vrednosnom vakuumu između niveliranih komunističkih, nepoznatih kapitalističkih i neodređenih tranzicionih vrednosti, i precizna odrednica elite je izgubljena. Dok zaslužni građani tu zbrku doživljavaju gotovo kao atak na njihovu čast i intelekt, te se povlače iz svih medijskih i društvenih zbivanja, drugima je ona bila upravo prilika za promociju. Anonimni glumci koji posećuju baš svaki reklamirani koncert, manekenke bez piste i fudbaleri skora bez golova, u Srbiji će tako bez mnogo muke, osim one koju ulože da uđu u VIP prostor, uspeti i da zarade na reklamama koje će im biti ponuđene isključivo zahvaljujući reputaciji “gradske bube”. “O ugledu tu više nema ni reči”, kaže kulturolog Zorica Tomić. “Jer umesto ideje o ugledu kao ozbiljnoj kategoriji, VIP oslikava ideju o prestižu, a zapravo je samo marketinška eksploatacija. VIP u doslovnom prevodu su oni ljudi, ona društvena, a time i kulturna elita koja nije na listi. I ovde je kao i u drugim vrednostima društava u tranziciji reč o inverziji. Elita se povukla, a na delu su marginalci koji se samoproklamuju kao elita. A jedini kriterijum za VIP status je bilo ono što izaziva medijsku pozornost. To je logika nove medijske kulture, logika korporativnog kapitala, a prava će se elita, razume se, kloniti te kolokvijalne javnosti, jer gleda da se sačuva od tog trošenja. Veliki Brat VIP, u kome nema nijedne poznate ličnosti, najbolji je primer za to”, kaže Zorica Tomić. Među ovdašnjim džet-setom nema političara, jer je njihov ugled, jedini kriterijum koji bi ih za to kvalifikovao, odavno srozan. Čak ni pojedinci kojima je stalo do ugleda, a sebi sigurno mogu da priušte luksuz, ne pridaju važnost ugođaju i mestu s kog gledaju operu. Pre će izabrati da ne idu u pozorište, nego da sede s običnim smrtnicima. A najmanje su spremni da keširaju kartu koja bi ih odvojila od smrtnika. Tako i Madlenijanum i Narodno pozorište nemaju ni jednog drugog zakupca osim kompanija koje na predstave dovode uglavnom goste iz inostranstva. U Madlenijanumu kažu da su zakupci čak uglavnom stranci, novi vlasnici privatizovanih državnih kompanija. VIP salon ovog pozorišta takođe je retko korišćen i to samo za veoma važne međunarodne konferencije. Proverena definicija da narod sledi elitu i da elita diktira zakone i norme vremena, nadajmo se da se neće potvrditi na ovdašnjoj samoproklamovanoj eliti koja grupno voli da je nazivaju VIP. Jer i ako ima šta da ponudi, taj primer neće dosegnuti dalje od površnog prikazivanja na javnim mestima i slikanja za naslovne strane, a češće će ostati u okvirima besprizornog prostakluka među zidovima kuće Velikog Brata. Ali tih Vorholovih 15 minuta slave će svakako biti dobar povod nekom drugom VIP projektu da u njega uključi iste besprizorne prostake. Verni konzumenti televizijskih programa, čak i oni svesni kulturne kataklizme, ipak će prezati od televizijskih likova i makar i s prezirom osvrtaće se za njima na ulici. A ovi više od toga i ne priželjkuju. S druge strane, intelektualna i politička elita simbole ugleda i autoriteta mirno prepušta estradnim zvezdama i čak ozbiljno diskutuje sa svadbarskim pevačicama u tok šou emisijama visokog rejtinga. Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova, kome je po tituli pripadalo mesto u “probranom društvu” u Srbiji i van nje, kaže da je vanprotokolarno ponašanje ovdašnjih političara, ma koliko šarmantno, često loše po autoritet institucija koje predstavljaju i odraz malograđanštine. “Odgovorno ponašanje na čelu neke institucije podrazumeva da vodite računa kako i gde ćete se pojavljivati, koga ćete primati u kabinet. Ponekad sam kao krajnju meru, kada sam prestao da budem ministar, u razgovoru sa raznim strancima koji su insistirali da ih primim, koristio rečenicu: da li vi u svojoj zemlji možete tek tako da razgovarate sa bivšim ministrom? Nikada u tim krugovima nisam imao problem što je neko drugi tu, ali sam bio u situaciji da drugi ne znaju zašto sam ja tu. Stvar je u očekivanjima. Neko ko uživa tretman VIP ima izvesna očekivanja, ali to je slučaj i sa drugim, životnim situacijama, kada, na primer, za rođendan imate izvesna očekivanja. No, VIP tretman svakako podrazumeva neke privilegije koje niste tražili, nego ih dobijate po zasluzi ili funkciji, ali takođe je važno koliko vodite računa o svom položaju i da li se ponašate u skladu s njim”, kaže Svilanović. Ako se intelektualna i kulturna elita povukla u tišinu, a politička srozala do druženja s estradnim pevačicama u tok šou emisijama i tako ispustila mogućnost da svojim uticajem zasluži ugledna mesta u pozorištu, na primer, šta je sa poslovnom elitom kojom Srbija obiluje? Članovi Srpskog poslovnog kluba, na primer, koji samo za članarinu u tom prestižnom društvu izdvajaju desetine hiljada evra godišnje mogli bi biti redovni zakupci loža, ali nisu. Možda zato što bi mesto u loži podrazumevalo poneki prijateljski gest prema pozorištu, a možda i zato što se pokušavaju sakriti od izvrnutih VIP simbola, tek srpski finansijski moćnici mesto koje bi im po pravu novca moglo pripadati, prepuštaju takozvanim džetseterima, a svoju moć, sledeći primer Romana Abramoviča, odmeravaju dužinom jahti na jadranskoj obali. Neki drugi, svoj VIP status opravdaju privatnim avionima, a mesta koja dobijaju na međunarodnim letovima avio-kompanija samo su odraz njihove moći, a ne sposobnosti da iskukaju prvo sedište, kako je to u Srbiji slučaj. Tako se podrazumeva da će vlasnik Britiš petroleuma, najpoznatiji britanski biznismen lord Braun u biznis klasi aviona uvek dobiti mesta broj 1A i 1B da bi navodno imao osećaj da nema ničeg ispred njega, a zapravo da bi se znalo da je najvažnija osoba na letu. Lord Braun to mesto neće tražiti, ali će ga imati. Kada mesto dobije neko drugi poput poluholivudskog-polubritanskog glumca Hju Granta, kompanija će znati da na lorda Brauna više ne može da računa. Istina, lord se nije bunio kada je gledao u leđa Mika Yegera, ali to je bila samo njegova dobra volja ili slučajna simpatija prema “Rolingstounsima” na koju kompanija nije mogla sa sigurnošću računati. E, takav VIP u Srbiji ne postoji. Kad lete na odmor za Maldive, mediji će znati da se ovdašnji moćnici odmaraju na luksuznim egzotičnim ostrvima, ali neće znati da se odatle finansijeri partija i ustoličeni vlasnici većine kapitala u Srbiji vraćaju ekonomskom klasom.