Odlazak fudbalske haubice

Na stadionu “Karađorđe” u Novom Sadu upriličen je kraljevski oproštaj od aktivnog igranja Siniše Mihajlovića, nekadašnjeg reprezentativca i fudbalera “Borova”, “Vojvodine”, “Crvene zvezde”, “Rome”, “Sampdorije”, “Lacija” i “Intera”, čiji je Mihajlović sada pomoćni trener, u kojem su učestvovali i njegovi saigrači i protivnici sa kojima je igrao u karijeri. Spektakl je toliko bio dobro odrađen da je, opšte je mišljenje, bio veći od oproštaja Dijega Armenda Maradone na čuvenoj “bombonjeri” njegovog matičnog kluba “Boka juniors” u istočnom delu Buenos Ajresa! Sinišu je ispratilo dvadeset hiljade ljudi, koliki je i kapacitet stadiona u Novom Sadu, a kompletan prihod od meča pripao je dečijem selu i hendikepiranim sportistima u Sremskoj Mitrovici. - Poslednjih deset minuta revanš utakmice polufinala Kupa šampiona 1991. sa “Bajernom” iz Minhena na prepunoj “Marakani” izgledali su kao kad se oči u oči nađu dva grogirana boksera. Bili smo kao u transu, svesni da su to trenuci u kojima se odlučuje ko će u finale: “Bajern”, koji je posle naše pobede usred Minhena s 2:1 u Beogradu uzvratio istom merom i stigao na korak do produžetka utakmice, ili “Crvena zvezda” kojoj je bio potreban gol za izjednačenje. Nošeni fantastičnom podrškom navijača, krenuli smo u poslednji juriš. Loptu je od sredine terena vodio Robert Prosinečki, a onda je došla do mene na poziciji levog krila. Na suprotnoj strani, pred golom “Bajerna”, otprilike u visini “peterca”, spazio sam Darka Pančeva. Naš centarfor je bio slobodan. Jedan nemački igrač je bio između njega i Dragiše Binića. U magnovenju odlučio sam da loptu pošaljem do Pančeva. Centrirao sam u nameri da pogodim zonu gde se nalazi naš najbolji strelac. Hoće li lopta stići do njega? Protivnički centarhalf je stajao između mene i Pančeva. Bio je to Augentaler koji je startovao u nameri da loptu izbije u korner. Šta se dogodilo? Lopta ga je pogodila u desnu nogu, negde u predelu cevanice, prešla preko nje, dobila čudnu putanju i skrenula direktno pod prečku prema mreži. Pokušao je da interveniše i golman Auman ali je samo potvrdio pogodak. Izjednačili smo, a pogodak je pripisan meni i tako smo stigli u finale u Bariju. Ovu priču posebno izdvajam, jer je Augentalerova cevanica bitno uticala na moju karijeru. Možda i presudno. Da nismo izjednačili, “Crvena zvezda” ne bi osvojila Kup šampion. Od tog momenta i moj fudbalski život se pretvorio u bajku”, ovo je kraća istorija koju je u knjizi “Božija levica” ispričao Siniša Mihajlović. Naravno, knjiga je rađena u stilu autobiografske priče, a potpisnik je Miroslav Gavrilović, novinar “Sportskog žurnala” koji je godinama pasionirano pratio karijeru ovog izvanrednog fudbalera i čoveka. Krajem decembra 1990. Siniša Mihajlović bio je prva zvezda prelaznog roka u još uvek postojećoj SFRJ. Svi su ga hteli, ali najbrža je bila “Crvena zvezda”. I došao je Dragan Yajić, harizmatični direktor kluba, ubedio je svoje predsedništvo da odreši “kesu” za milion i po nemačkih maraka, što se u to vreme smatralo svetskom cifrom. “Nikada moj razgovor s jednim igračem oko dolaska u naš klub nije trajao kraće”, poverio se kasnije Dragan Yajić. “Bila su to dva minuta obostranog uveravanja, nekoliko nedelja pre početka zimskog prelaznog roka.” A kako to “Zvezda” radi, govorio je i podatak da je Mihajlović još u novembru vozio crvenu “mazdu 323”. Bio je to galantan poklon novog kluba. Mihajlović je i ranije slušao o “Crvenoj zvezdi” kao velikom klubu. Međutim, prave dimenzije se tek iznutra mogu sagledati. Zna se tačno ko šta radi, sve je unapred određeno, od sitnice do najkrupnije stvari. Igrač nema o čemu da brine osim da vredno trenira i dobro igra. Za Sinišu je u Beogradu sve bilo novo, veliko i lepo. “Ali, moja sudbina fudbalera mogla je da bude i sasvim drugačija da sam poslušao Miroslava Blaževića, poznatijeg kao Ćiro i još maloletan otišao u Zagreb, u žDinamož, pošto sam kao junior putovao sa timom žmodrihž u SR Nemačku.” Na nekom tamošnjem turniru Siniša je bio golgeter i proglašen za najboljeg igrača. Pao je dogovor sa Blaževićem ali je junoša Mihajlović za prelazak iz “Borova” tražio pet hiljada maraka. Bio je to simboličan iznos ali Zagrepčani nisu hteli da plate ni pfenig. Jedna druga epizoda takođe je vezana za “Dinamo”. Tada je selektor jugoslovenske juniorske reprezentacije bio Mirko Jozić iz Zagreba. On je dečaku iz Borova Naselja otvoreno rekao da će ga sigurno voditi u Čile na juniorski šampionat sveta ali da prethodno mora da postane član kluba iz Maksimira. “Nisam prihvatio takvu ucenu, ostao sam u matičnom klubu”, seća se Mihajlović tih ne baš prijatnih trenutaka. Jozić je ostao neumoljiv i Siniša nije putovao u Čile. “Kad je moja generacija: Mijatović, Prosinečki, Boban, Šuker... osvojila titulu svetskog prvaka, moja tuga bila je još veća dok sam gledao na malom ekranu doček žplavihž na beogradskom aerodromu. Vidim ta srećna lica, a meni se srce cepa od tuge. Ne stidim se toga ni danas. Svako od nas samo jednom ima osamnaest godina i može da igra na šampionatu sveta.” Siniša Mihajlović smatra da je dolaskom u Novi Sad 1989. prešao preko sudbonosnog praga. Imao je tu sreću da istovremeno dođe u Vojvodinu kad i trener Qupko Petrović. Dve godine kasnije našli su se i u “Crvenoj zvezdi”. “Teška srca sam ostavio Novi Sad jer je to za mene najlepši grad na svetu. Kad je sve bilo odlučeno oko dolaska u žZvezduž, spakovao sam stvari i krenuo kolima u žBorovož, stigao do Veternika i odjednom osetio silnu želju da se vratim. Okrenuo sam kola i požurio u svoj stan. Seo sam u fotelju i pogledom šetao po sobi. Sve mi je bilo prisno, toplo, lepo, moje. Pola sata nisam mogao da ustanem. Bili su to teški trenuci. Znao sam da će žZvezdaž sigurno postati kruna mojih igračkih snova, da je to put do reprezentacije, pa dalje u svet, ali neka seta me je počela izjedati.” Ako je dolazak u “Crvenu zvezdu”, osvajanjem Kupa šampiona, protekao kao u bajci, rastanak nimalo nije bio prijatan. Od silnih ponuda, klub i Mihajlović su se odlučili za “Romu”. Kada je sve bilo dogovoreno, isprečio se klasičan problem – obeštećenja. Naime, beogradski i rimski klub nisu našli zajedničku formulu za podelu para i Siniša je na kraju morao da pristane da ode za daleko manje nego što se nadao, ali to je već ispričana priča. Posle dve ne baš uspešne sezone provedene u “Romi” prešao je u “Sampdoriju” iz Đenove gde je ostao četiri godine. Sa “Samporijom” i kasnije sa “Lacijom” osvojio je italijanski “skudeto”, igrao je na šampionatu sveta 1998. u Francuskoj i Evropskom šampionatu 2000. u Belgiji i Holandiji. Svetska zvezda Siniša Mihajlović ostao je plemenit i nikad nije zaboravio svoj zavičaj. Više puta je bio donator i dobrotvor i uvek se trudio da se o tome malo zna. Smatrao je da humanost i finansijsku pomoć ne treba precenjivati i o tome mnogo pisati. Siniša Mihajlović se oženio italijanskom TV voditeljkom Arijanom iz Rima sa kojom je izrodio petoro dece. U privatnom životu je čedan i smeran porodični čovek, dok je kao igrač na terenu unosio previše emocija i zanosa koji se često pretvarao u prgavost do incidentnih situacija. “Istina je negde između. Tačno je da u porodičnom krugu treba imati smirenu atmosferu. Ono što nikad nisam voleo to je da gubim. Ne samo da sam bio prgav već sam se na terenu služio svim sredstvima da ne izgubim utakmicu. Znao sam da to nije baš pristojno. Ono, na primer, kada sam u Francuskoj pljunuo nemačkog igrača. I sad mislim da je to bio sastavni deo igre. Nemac je počeo kavgu i ja sam je prihvatio. Ali, pljunuo sam ga tako vešto da to niko nije primetio, čak ni sudije, jer bih bio isključen. Objašnjenje, ko želi da ga prihvati jeste sledeće: sve se to kod sportista dešava u afektu i svima nama je dobro poznato da takve stvari ne treba činiti. Ko se bavi sportom, zna da je to momenat kada si nešto glupo već napravio ali je kasno za ispravku.” Od svojih glasovitih slavnih uzora Siniša Mihajlović se prilično razlikuje. U fudbalskom smislu sjedinio je dve vrline: razornu snagu udarca Bore Kostića i tehnički senzibilitet Mišela Platinija. Mnogo je golova postigao u karijeri direktno i sa velike udaljenosti od protivničke mreže. U nas se to zove “prljave lopte”. Pred Sinišom Mihajlovićem sada stoji trenerska karijera. Kaže da nikud ne žuri, da mu je mnogo lepo u radu sa Robertom Manćinijem. Smatra da je još rano da se osamostali i da će to najverovatnije učiniti za dve do tri godine...