Šah ili mat “narandžaste revolucije”?

Zapad i istok Ukrajine, “evroatlantska” i “proruska” polovina biračkog tela verski i politički podeljene zemlje, ponovo potežu uže preko Dnjepra, nastojeći da na svoju stranu prevuku “pobedu” o kojoj se nije do kraja odlučilo “narandžastom revolucijom” 2004. Prošle nedelje igra dve strane povodom neodlučene vlasti podigla je nivo adrenalina u Vašingtonu, Briselu i Moskvi podjednako. Šef države, “oranžista” Viktor Juščenko, dekretom je u petak preuzeo Ministarstvo unutrašnjih poslova i naredio pokret jedinica za održavanje reda – na Kijev! Reč je o nekoliko desetina hiljada pripadnika tzv. unutrašnje armije, stacioniranih u kasarnama. Vojska je podignuta zbog nemoći Juščenkovih ljudi iz bezbednosti da prodru i zauzmu državno tužilaštvo. Iz sedišta institucije trebalo je izjuriti Svjatoslava Piskuna, službenog tužioca Ukrajine, smenjenog dan ranije. Piskun je imenovan nepun mesec pre toga, Juščenkovom odlukom, ali u kontroverznom obrtu optužen je da dolaskom na mesto nije vratio mandat deputata (Janukovičeve) Partije regiona – te je kancelarije tužilaštva preobrazio u mesto (partijske) “političke aktivnosti”. U stvari, odbio je da pomogne u pokušaju šefa države da raspusti parlament. Za vršioca dužnosti tužioca Ukrajine pozvan je Viktor Šemčuk, tužilac Krima. Međutim, stigavši u Kijev, Šemčuk nije mogao u zgradu tužilaštva. Tamo je i dalje bio zabarikadirani Piskun. Piskuna su čuvali telohranitelji. Protiv telesne straže poslati su agenti Direktorata za zašitu države, službe bezbednosti podređene predsedniku Juščenku. Na vest da su tužiočeve “gorile” i Direktorat grudi u grudi, u arenu je uskočio ministar unutrašnjih poslova Čuško lično – “janukovičevac”, dopraćen u tužilaštvo sa dve hiljade policajaca, uvežbanih i opremljenih za suzbijanje nereda na ulicama. Suočen s potrebom da “preseče volej” ili izgubi poen, Juščenko je preuzeo ministarstvo, pozvao pomoć jedinica i, koristeći tribinu televizije, istupio pred nacijom. Predsednik je postupak ministra unutrašnjih poslova nazvao “kriminalnim”. “Ko je odgovoran za uspostavljanje zakonitog poretka u zemlji?”, upitao je. “Tužilac. Tužilac koji se ne meša u politiku, koji ne pripada nijednoj partiji, već osigurava vladavinu zakona na apolitičan način”, odgovorio je. “Zbog čega predsednički dekret o prevremenim izborima nije sproveden?”, produžio je šef države. “Zbog toga što ga vlada nije izvršila. Zbog čega kabinet nije izvršio predsednički dekret? Zbog toga što ne radi tužilaštvo”, odgovorio je. SRCE KRIZE: Dekret o prevremenim izborima je akt o raspuštanju parlamenta – srž ukrajinske majske krize. Povod odluci šefa države da pokuša s novim izborima, jedva godinu dana pošto su jedni već održani, jeste prebeg grupe deputata “oranžista” u tabor “plavih” – parlamentarnoj većini premijera Viktora Janukoviča. S glasovima “begunaca”, saveznički blok Janukovičevih Regiona, sa socijalistima i komunistima u Radi Ukrajine, povećan je na 260 (od ukupno 450). U slučaju da uspe i “pribavi” još četrdeset “plavih” (300), premijer bi mogao promeniti Ustav – i smanjiti predsednička ovlašćenja predvodnika oronulih “oranžista” Juščenka. Skretanje šefa države u stranu nagovestilo bi i njegov politički kraj. Ovog trenutka šef države kontroliše odbranu i diplomatiju, nastojeći da makar tim jednim veslom otisne ukrajinski čamac bliže Evropi i NATO-u. Juščenkov peh je, međutim, u tome što su se, od trenutka velikih obećanja Zapada njegovim “revolucionarima”, promenile i ukrajinske i inostrane okolnosti. Savez “oranžista” (Naše Ukrajine, Bloka Timošenko i Marozovih socijalista) raspao se. Sahranjen je neskromnim ambicijama učesnika u odnosu na plen u vrhu vlasti. Julija Timošenko je pošla sopstvenim putem, Maroz je prebegao Janukoviču. Prihvatio je mesto spikera Rade, a u zamenu omogućio da se “zaplavi” novi, “proruski” parlament. U međuvremenu, i sam Zapad je izmenio prvobitnu ponudu. Kijevu je sada nedostupno ono što mu je tokom “narandžaste revolucije” obećavano – da će se Ukrajini otvoriti vrata EU. A neprihvatljivo mu je to što mu se nudi da ekspresno pristupi NATO-u – jer, protiv toga je veći deo stanovništva zemlje. Zadobivši parlament, premijer Janukovič vesla bliže ruskim vodama, suprotno struji “revolucije” iz 2004. Na Krimu, na sednici predsednika vlada ruskog “komonvelta”, upravo se prihvatio funkcije predsedavajućeg u zajednici republika bivšeg SSSR-a. Mada, mora se reći, u izjavama predsednik vlade beži od crno-belog izbora. Tokom posete štabu NATO-a u Briselu, Janukovič nije odbacio ideju o članstvu. Rekao je, jednostavno, da za to još nije vreme. Ponudio je da se Ukrajina približava zapadnom savezu sporijim tempom – prikladno evidentnom osećanju većeg dela Ukrajinaca. Predsednik vlade je mnogo odlučniji kada je reč o pristupu Ukrajine Evropskoj uniji. Međutim, u toj stvari Brisel je taj koji bira sporiji put. Razgovor o učlanjivanju zamenjen je razgovorom “o susedstvu” – suštinski, defanzivnom politikom poboljšavanja demokratskih, bezbednosnih i drugih okolnosti u prstenu država oko Evropske unije. Od Ukrajine i Moldavije, Gruzije, Azerbejdžana i Jermenije na Kavkazu, Izraela na Bliskom istoku – sve do Maroka, prekomorskog afričkog suseda Španije. Evropa će pomagati u meri u kojoj susedi budu sarađivali. Slaganje kockica nadgledaće se iz Brisela. Ipak – kako god bio dobro završen, taj “komšijski tečaj” Evrope ne obećava diplomu o pregovorima o učlanjivanju. U tom smislu, to nisu više ni “perspektive pristupa evroatlantskim integracijama”, obećane Kijevu 2004. “Ukrajina nije spremna i mi nismo spremni”, rezimirao je Hoze Manuel Barozo u Finskoj krajem prošle godine. Dakle, ostavimo to za ko zna kada u budućnosti. Reč je o već pomno objašnjenom šoku Evrope, koja je posle 2004. i sama prošla kroz splet neočekivanih okolnosti – od pojave prvih islamskih mudžahedina Britanaca, do masovne migracije Čeha i Poljaka u pravcu zapadnog ruba zajednice i “veta” Varšave na pregovore EU s Rusijom. ODOBRENO U VAŠINGTONU: Oslabljen u zemlji, izneveren u inostranstvu, Juščenko je osetio da kao predsednik ne drži kormilo kojim upravlja. Wegov nekadašnji kamarad s trgova u prestonici Julija Timošenko posetila je pre kratkog vremena Vašington, posle čega se na volšeban način u opticaju obrela ideja da “revoluciju” iz 2004. treba dovršiti – možda s novim vođom. Timošenko zna da će novi izbori ojačati njenu, a oslabiti Juščenkovu podršku. Pre nego što je saopštena samim Ukrajincima, ideja o prevremenim izborima već je izokola odobrena u Vašingtonu, “neslužbeno”, tokom posete “kraljice kijevskog Majdana” Sjedinjenim Državama. Timošenko se tamo sastala s potpredsednikom SAD Čejnijem, šefom diplomatije gospođom Rajs i drugima. Snažan je bio utisak da se vraća kući s neslužbenim mandatom novog graditelja “ukrajinske demokratije” – umesto Juščenka, s potencijalima u opadanju. O šefu države se piše da se umorio i iscrpio. Kriza vernosti Juščenkovih “kadrova revolucije” u parlamentu navela je šefa Ukrajine da aprila ove godine reklamira faul. “Poneti mandati” pripadaju partijama (Bloku Julije Timošenko i Našoj Ukrajini), a ne beguncima lično. Wima se ne može trgovati, govorio je. To je protivustavno. Apelovao je da Janukovič prilagodi stečenu većinu “ustavnoj osnovi”. U protivnom – raspustiće parlament! Bez obzira na to što je Rada (skupština) takoreći tek izabrana, marta 2006. “Debata” o mandatima i zahtevu šefa države premijeru izneta je na ulice i produžena mitinzima podrške blizu zgrade parlamenta i na trgovima Kijeva. Kao davne 2004. Već poznati dekor “revolucije” i “kontrarevolucije”, simbol podeljenosti zemlje na onu desno i onu levo od Dnjepra, Ukrajinu unijata i Ukrajinu pravoslavaca, ukrajinski govoreću i ruski govoreću – izvučen je iz ostava i vraćen na trgove. U aprilu šef države je, posle pregovora u kojima nije bilo pomaka, raspustio Radu i zakazao izbore za maj. Rekao je da je takva odluka diktirana “neophodnošću da se spasu suverenost i teritorijalni integritet” Ukrajine. Zemlja batrga “prema jasnoj uzurpaciji vlasti, od samo jednog para ruku”, rekao je. Parlament je zasedao i odbio raspuštanje. Janukovič je pozvao rivala da povuče odluku, jer rizikuje zategnutost i neizvesnu budućnost Ukrajine. Međutim, ministar nacionalne odbrane Hristenko izjavio je lojalnost oružanih snaga Juščenku. Eto početka zapleta, produženog do ovih dana. S Piskunom i ministrom Čuškom “iza barikade” u tužilaštvu, sa narandžastim i plavim zastavama na ulicama, Janukovič je požurio sa Krima u Kijev. Predsednik Vrhovne rade Maroz pozvao je inostranstvo da posreduje “i spreči tragičnu situaciju”. Nije se smelo dopustiti da se u politički dijalog upletu generali, raslojeni kao i političari. SAD, EU i Rusija upozorili su na potrebu stišavanja strasti. Na kraju, u nedelju uveče, posle osam sati pregovaranja oči u oči, Juščenko i Janukovič su se pojavili rame uz rame, saopštivši da je dosad najdublja kriza posle 2004 – prebrođena. Zemlja je pozvana da 30. septembra izađe na birališta i sama odredi dalji put, birajući i pravce i vođe. “Posle vrlo dugih, ne mogu da kažem i lakih pregovora, kompromis je nađen”, saopštio je Juščenko. Trupe su vraćene u kasarnu, objavljeno je usput. Šah ili mat “narandžaste revolucije”?