Dobar put, ipak

Gospodin Vladeta Janković gospodski kaže da demokratske stranke zaslužuju „delotvornu podršku, ili bar slobodu od ometanja”. Za autističnu trenutnu poziciju ovih nekoliko ispolitizovanih (ne)vladinih organizacija koje kukumavče što svet neće ponovo da nas sve redom pozatvara, za položaj izvan realnosti „beogradskog kruga” – gde bih smestio sve pošandrcale, od Vesne Pešić, preko koterije “Peščanika”, pa do kružoka baba Latinke – ovaj više nego diplomatski pokušaj opasuljivanja zblanutih u prošlost bi mogao da bude okidač za buđenje iz “sna o 6. oktobru” (koji nismo dosanjali jer smo dali šećerane Koletu, tri komada za isto toliko evrića). Poželjno bi bilo shvatiti da je kohabitacija nešto dobro, da je sporazumevanje nešto korisno, da je kompromis majka suživota. A opet, očekivalo bi se da ta „šačica zabludelih” takve stvari aksiomatski poznaje. Kad ono, međutim... Može da pomogne i ako uvidimo da Boris Tadić nije samo lep maneken, nego i staložen a razuman sagovornik evropskim birokratama. Dobro bi bilo sagledati da izrasta u državnika. Zar je zaista potrebno opominjati da mi nemamo obrazovanijeg i doslednijeg a etički ispravnijeg majstora od Vojislava Koštunice? Treba li krenuti odmah od sumnje kad on obećava da će se boriti protiv korupcije? Da li, da budem prost, zaista neko misli da bi se protiv korupcionaša bolje borio Vladan Batić? Ili bi Kosovo možda bolje branio Zoran Lutovac? B. S. Mišković, Beograd