Stranke ili klanovi

Umesto da se pitamo kada će Srbija da postane deo Evropske unije, možda bi trebalo da se pitamo kada će Srbija prestati da bude feudalna zemlja, reći će ovih dana, dok traju teški pregovori o podeli odgovornosti u javnim preduzećima, usplahireni predstavnici poštene, liberalne inteligencije. Podela vlade na male ili veće stranačke feude, uzviknuli bi sociolozi, analitičari i ostali javni radnici čim bi ih pitali šta najviše zameraju prošloj vladi, u kojoj su stranke po vertikali podelile ministarstva. U njima, ministarstvima, sve pozicije, od prvog čoveka do pomoćnog vozača, često bi zauzimali ljudi koji bi u svojim neslužbenim, usmenim biografijama tronutim glasom objašnjavali kako su godinama nosili transparente, cepali cipele na šetnjama i mahali zastavama na svim stranačkim protestima. Samo je bivši ministar nauke Aleksandar Popović ostavio zamenike, pomoćnike i ostale najbliže saradnike, koje je zatekao kada je stupio na dužnost, navodilo se u novinskim rubrikama kao nekakav neverovatan kuriozitet – verovali ili ne, da li znate? Nekoliko nedelja po formiranju nove vlade, u kojoj većinu ministara ima Demokratska stranka, do novinara dolaze informacije prema kojima ministri pri promeni kabineta vode sa sobom i sve saradnike, dok novi ministri dolaze sa svojim timovima. Mediji koji su do sada hrabro ćutali o stranačkoj podeli plena to su nastavili da rade, dok su brojni vatreni kritičari “partijske podele plena” iznenada zaćutali. U međuvremenu se po stranačkim centralama vode ozbiljne bitke za naftu, struju, kilometre asfalta i stotine državnih firmi, koje su uvek u plusu, a nikad na udaru javnosti. Tako bi otprilike izgledala jedna od standardnih priča o nezajažljivim partijskim oligarhijama, nezrelosti političkih elita, otuđenim centrima moći i ostalim verbalnim štakama. Pošto su se političari ozbiljno potrudili, ono što čini javnost s pravom koristi svaku priliku da tu profesiju odvoji od običnog, poštenog sveta i da je sa razlogom ili bez razloga opisuje kao profesiju dostojnu najozbiljnijeg prezira. Jedino bi oni koji ih brane mogli da budu prezreniji. Ali da ipak probamo. Kakva je situacija u institucijama u kojima ne vladaju stranački aktivisti, nego samo ugledne javne ličnosti? Jesu li one uspešnije, kojim se to instrumentima meri uspeh i ugled, a kojim njihova odgovornost? Šta se događa u najpopularnijim sportskim (posebno fudbalskim) klubovima, kulturnim ustanovama, sudovima ili drugim institucijama koje su, pod palmom evropskih integracija, morale da postanu nezavisne od političkih oligarhija? Ma koliko se kleli u nezavisnost i svečano saopštavali da oni nemaju nikakve veze sa tom trulom politikom, čelni ljudi su u svim tim ustanovama, nekako, došli uz veoma jasan politički blagoslov. U većini slučajeva su zatim promenili nekoliko trulih vlada, uvek pronalazeći novog zaštitnika uz već tradicionalno zaklinjanje da nemaju nikakve veze sa politikom, osim povremenih koordinacija u beogradskim kafanama. U međuvremenu se stvara jedan začaran krug u kojem njihovi prijatelji u medijima prave imidž o velikim uspesima, oni kao uspešni ljudi prave kružok u kojem se dogovorno dele poslovi, honorari, a na svakoj promeni režima odluče da malo zamene mesta, zarotiraju blago ulevo ili udesno i odglume još jednu predstavu za neobavešteno pučanstvo. Kad zatreba, pripomognu im prijatelji iz podzemlja u vidu sponzora ili veoma ubedljivih pregovarača, koji sa lakoćom objašnjavaju nedisciplinovanim igračima u kakvoj su zabludi bili. Čitava priča, naravno, ne znači da je Srbija primorana da bira između stranaka i pravih ili nešto sofisticiranijih klanova, te da nikakve nade nema da će se uskoro ovde uspostaviti ozbiljno demokratsko društvo, sa nezavisnim institucijama koje takvo društvo podupiru. Ona znači samo da je prilično neozbiljno verovati da je moguće već sada uspostaviti sve standarde demokratskog društva u zemlji sa prosečnom platom od 300 evra, u kojoj ogroman broj ne ulazi u prosek jer nema platu, dok mali broj izabranih ljudi koji su se obogatili u “diktaturi” a nastavili sa bogaćenjem u demokratiji veruje kako sa lakoćom može da kupi bilo koga – od ministra do svakog uglednog pojedinca. O nestranačkim osobama, kojima je valjda neka božanska sila podarila važne ustanove na čuvanje, da ne pričamo. Ma koliko omražene, stranke ipak izlaze na izbore i na osnovu broja glasova dobijaju odgovarajući komad vlasti. Stranke, dakle, imaju veoma precizno izražen legitimitet, ali niko zaista ne zna kakav legitimitet imaju veliki delovi vlasti, moći, novca koji se samo bočno oslanja na politiku, bez ikakve odgovornosti i bez obaveze da ponekad izađe na izbore i dobije nečije poverenje. Srbija je čak uspela da doživi da neke stranke iz vlasti odu u opoziciju ili zaborav, kao i da neki veliki buntovnici uđu u kabinete, ali i dalje mora da trpi galeriju likova koji su, nekada davno, pobegli iz Nušićevih ili možda Kovačevićevih komedija. Qudi koji su za vreme komunizma proganjali sve koji su ikada pomislili da na Zapadu ima nečega dobrog postali su glavni stubovi zapadne demokratije u Srbiji, najveći borci protiv Miloševića su se iznenada našli na platnim spiskovima najomraženijih julovaca i sa tih spiskova se zalažu za lustraciju, a najteži protivnici klerofašizma u Srbiji uredno primaju plate, honorare od tog užasnog režima.