Pomoćnik, sumnjivo lice

Tri meseca su organi državne uprave radili samo najnužnije poslove dok se koalicija nakanjivala starajući se da zbrine nekako svakog svog funkcionera. Ni kada su konačno uspeli da naprave tu najglomazniju vladu svih vremena, koalicioni partneri nisu pohitali da osposobe državne organe čiji rad i nerad građane Srbije košta milione dinara godišnje. Sistematizacija radnih mesta u novostvorenim i već postojećim ministarstvima ni nakon mesec dana od formiranja vlade još nije završena, ali se na osnovu nekoliko važećih akata već može reći da ona neće biti regularna. Naime, konkurs, na primer, za pomoćnike ministra će u najboljem slučaju biti raspisan tek u maju sledeće godine. Osim što neki od osam novoosnovanih ministarstava i devet pratećih službi još nemaju prostorije u kojima će obavljati svoje državničke poslove, pitanje je kako će se nastaviti radni vek zaposlenih u osam ministarstava i jednom Zavodu za statistiku. Uzmimo, na primer, novo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Zakonom o ministarstvima dužno je da preuzme zaposlene i postavljena lica koja su obavljala poslove iz delokruga bivšeg ministarstva i Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Isto ministarstvo preuzima i poslove i zaposlene još nekoliko ministarstava, ali samo iz delatnosti potrebnih s aspekta nove kreacije ministarstava, na primer, turizam, koji je preuzet iz Ministarstva za trgovinu, i zapošljavanje, preuzeto iz Ministarstva za rad. Da li će i koja delatnost nekog od ukinutih ministarstava biti izostavljena u novoj raspodeli, pa s njom i radnici koji su je obavljali, trebalo bi da se zna 15. juna kada i zvanično sve sistematizacije ministarstava po zakonu moraju biti gotove. Pre toga, međutim, zakonodavni organi su se pobrinuli da partijski prsti, ipak, ostanu duboko upleteni u poslove državne uprave. Za početak, najuticajniji ljudi u državnim organima, ministrovi pomoćnici, zapravo lica na čelu svake od posebnih delatnosti ministarstva i dalje će biti stranački nameštenici, iako je to sasvim protivno duhu odgovarajućeg zakona. Zakon o državnoj upravi, naime, određuje da politička lica u državnim organima budu samo ministri i državni sekretari, što je drugo ime za ono što su nekad bili zamenici ministra. Kada prestane mandat ministra, prestao je i mandat državnog sekretara. Svi podređeni, isključujući i pomoćnike ministara, samo su “činovnici”, nepodložni političkim promenama, to jest tako bi trebalo da bude. Slobodarski i demokratski duh tog zakona naveliko je hvaljen i zamerane su mu samo sitnice, ali da se primenjuje nije počeo ni skoro dve godine. Taj zakon je na snagu stupio septembra 2005. godine, pa je tako većina pomoćnika u bivšem sastavu vlade već bila na svojim mestima po partijskoj pripadnosti. Oni su jednostavno zaposleni pod drugim okolnostima i to je kao takvo uzimano u obzir. U našoj praksi, pomoćnici ministara, iako bi u načelu trebalo da ostanu na svojim radnim mestima, u najvećem broju slučajeva neće ostati na tom mestu ako je reč o ministarstvu koje je preuzela neka druga stranka, već će preći u neko drugo ministarstvo koje je u novoj raspodeli pripalo “njihovoj” stranci. Takav je slučaj sa Srđanom Srećkovićem, bivšim pomoćnikom za trgovinu bivšeg ministra Bojana Dimitrijevića, jednog od ministarskih pomoćnika koji je na to mesto dospeo po osnovu stranačkog angažmana. Srećković neće raditi za novog ministra, iako bi mu zakonski to mesto još uvek trebalo da pripada u Ministarstvu za trgovinu i usluge. Izabran je po starom zakonu, a po novom ne bi smeo da bude smenjen sa prestankom ministarskog mandata. Srećković je taj problem rešio tako što je dao ostavku. “I kada bi bio taj konkurs za pomoćnike, ja se na njega ne bih prijavio. Smatram da uz ministra treba da budu njemu bliski ljudi, mada lično nisam zamenio nijednog načelnika uprave, na primer, koje je zaposlio prethodni ministar, jer su dobro radili svoj posao. Ali zbog produžavanja roka za objavljivanje konkursa novi pomoćnici će biti postavljeni na isti način na koji sam ja bio postavljen”, kaže Srećković. Ni na najjednostavnija pitanja trenutno nije moguće dobiti odgovore pošto su u mnogim ministarstvima internet-sajtovi izvan funkcije. Nova ministarstva, razume se, još nisu postavila sajtove, ali na retkim koja rade moguće je videti dva rešenja pitanja postavljanja pomoćnika. Jedno, imena starih pomoćnika pored čijih imena stoji i V.D. i drugo, poput Snežana Maslović, pomoćnika ministra pravde koja su imenovana u maju, sa dolaskom nove administracije. Podatke o tome po kom osnovu je izvedeno ovo nameštenje, i kada je bio konkurs za to radno mesto nemoguće je dobiti, baš kao i sve druge za funkcionisanje zemlje i mnogo važnije informacije. Tri pomenuta zakona spadaju u grupu zakona iniciranih zapravo idejom o zaustavljanju korupcije u državnim organima čija vrhunska dostignuća bi trebalo da su Zakon o sprečavanju sukoba interesa i Zakon o finansiranju političkih partija. Nijedan od ova dva, kao ni zakoni koji se odnose na zapošljavanje državnih službenika ne poštuju se u praksi jer već pri njihovom donošenju to nije bio cilj. Zakonodavni napori zapravo i nisu bili usmereni na to da uprava konačno postane servis građana jednakih pred zakonom nego da se prikrije da ona na jedan mudriji i perfidniji način i dalje to izbegava. Tako je osim donetih zakona formirana i Služba za upravljanje kadrovima čiji bi zadatak bio da oglašava konkurse za popunjavanje takozvanih položaja i izvršilačkih radnih mesta i stara se o sprovođenju konkursa, te da se svojim aktivnostima od davanja mišljenja preko sprovođenja treninga do predlaganja kadrovskih rešenja stara o unapređenju državne uprave. Za pomoćnike konkretno ministar daje listu od samo tri kandidata od kojih bi jedan po njemu trebalo da pobedi na konkursu. Pogađate da je mala verovatnoća da makar jedan od ta tri ne bude i politički blizak ministru i partiji, ako već ne i član stranke. Ali taj nezavisni organ koji se stara o pravičnosti konkursa i davanju primata stručnosti, tu ne može ništa osim da odobri jednog od ponuđene trojice. U okviru Službe rade i Visoki službenički savet i Žalbena komisija vlade koji bi trebalo da su konačna instanca u kontroli nad zapošljavanjem kadrova u državnim organima, a sve u cilju da službenici od partijskih podobnika i inertnih radnika administracije postanu profesionalci. Direktorka Službe za upravljanje kadrovima Jasmina Damjanović na pitanje kako će se sprovesti sistematizacija radnih mesta i posebno šta će biti sa pomoćnicima koji nisu izabrani po novom zakonu, odgovara kratko da “Služba brine o konkursima da budu regularni, a ne o daljoj sudbini pomoćnika”. Sad što konkursa nije bilo i neće ga biti do sledeće godine, to nije “Službina” stvar. Niži činovnici u državnim organima možda ne dolaze po partijskoj liniji, ali stoga im ni položaj nije zavidan. Zapošljavanje kadrova u ministarskim kabinetima se produžava ugovorima sve na po mesec dana. Posao sagovornika do kojeg je NIN stigao bio je da se stara o pravima radnika i zaposlenosti pod ugovorom koji se stalno produžavao na po mesec dana tokom skoro dve godine, iako to nije dozvoljeno duže od tri meseca. Ironija je u tome da je reč o Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku. Jedina garancija za radno mesto bili su, kako kaže, projekti koji traju duže od jednog meseca, a koji se nisu smeli napuštati na pola urađenog posla. Izvršna vlast u Srbiji tako pokazuje da nije spremna da poštuje ni osnovne zakonske propise o radu, a kamoli da se zauzme za radnike u ministarstvima nekih svojih prethodnika (u suštini političkih oponenata) ili da dovede stručne kadrove za svoje pomoćnike pre partijskih poslušnika. Kadrovska rešenja u državnoj upravi, interesantno, nisu bila zanimljiva nijednom sindikatu. Pa i retko koja nevladina organizacija je poslednjih godina nalazila za shodno da preispita rad glomazne i skupe državne administracije. “Transparentnost Srbija” je poslala zahteve nadležnim organima za dobijanje podataka o svim pojedinačnim kriterijumima za položaje u državnoj upravi. “Naše osnovne zamerke načinu zapošljavanja u državnoj upravi su te što je moguće proizvoljno određivati neke kriterijume za zapošljavanje na položajima”, kaže Nemanja Nenadić, direktor ove organizacije. “Ali osim toga i oni kriterijumi koji su poznati, imaju svojih manjkavosti. Za položaj je potrebno, na primer, devet godina radnog staža. Osim što je tako visok staž nerealan za naše uslove i visoku nezaposlenost, čak i za one koji su ga mogli steći, ne precizira se šta je to merodavno iskustvo za koji položaj.” Najveća nelogičnost u zahtevu za devetogodišnji staž bila bi zapravo to što je taj zahtev upravo suprotan onome što se navodno želi postići kompletom zakona o radu državnih organa. A to je moderna, nekorumpirana i efikasna državna uprava. “Posebno pitanje tek je odliv mladih kadrova koji stimuliše takva politika i takvi zakoni, a posebno niske plate činovnika u državnim ustanovama”, kaže Nenadić. Od devet novih ministarstava neki su preuzeli nadležnosti onih osam koji su prestali sa radom, neki će obavljati poslove drugih organa koji su prestali da postoje (Koordinacioni centar za KiM postao je Ministarstvo za KiM), ali se državna administracija sve u svemu neće smanjiti. Raspodela mesta u toj administraciji zavisiće isključivo od dobre volje ministara da sistematizaciju kojom su trenutno okupirani završe racionalno i korisno po poslodavca – građane Srbije, a od tog izbora zavisiće sve drugo: od nacionalnih projekata za autoputeve i mostove, do vremena koje ćete provesti u redu na šalterima. Oglašeni konkursi do sada su se odnosili samo na poslove u pratećim zavodima ili na fizičke poslove, ali ne i na visoke pozicije i ministarske kabinete iako će raspodela mesta trajati još samo nekoliko dana.